Видео сам Русију под санкцијама, али од западних санкција и њихових дисциплинских последица – нисам приметио ни трага
Стање у свету се оштро усложњава и у епицентру тог процеса налази се држава за коју Александар Дугин каже да је „катехон“, или онај који задржава, успорава и одлаже привремени тријумф зла у свету. Није тешко погодити коју државу он има на уму. Нити подлеже сумњи да би се монах Филотеј из Пскова сигурно сложио са њиме у тој констатацији.
[restrict]НАЦИОНАЛНА КОХЕЗИЈА Између Москве и неколико градова у унутрашњости провео сам недељу дана на територији Руске Федерације. Све сам посматрао критичким погледом, не наивно идеалистички како посетиоци из Србије, на штету своје информисаности о овој важној земљи, то редовно чине. Разговарао сам са широким спектром одговорних људи који буквално покрива све од, да кажемо, идеолога садашњег режима до представника опозиционих и дисидентских струја.
Али још важније, био сам са „обичним“ људима, простим и безутицајним. Био сам у продавницама, у возовима и трамвајима, школама и ресторанима. Укратко, видео сам Русију под санкцијама, али од западних санкција и њихових дисциплинских последица – нисам приметио ни трага.
О једној од тих, нимало занемарљивих ствари које нисам видео, сазнао сам тек када сам напустио Русију. То је масовна вежба система цивилне заштите, која је обухватала око четрдесет милиона грађана, и која се без мога знања и мимо моје способности да је опазим одвијала док сам био тамо, усред ње. Ретроспективно, сећам се да сам на железничкој станици видео неке људе с маскама, али сам погрешно протумачио да се ради о астматичарима који носе маске да би се заштитили од амбијенталне загађености. Операција свенародне вежбе цивилне заштите изведена је без икаквих медијских најава или коментара, сасвим дискретно, али врхунски професионално и ефикасно. Свако је знао своју улогу и своје место.
Рекао бих да начин на који је то изведено представља неупоредиво убедљивији и значајнији доказ националне кохезије и јединства, и решености да се на страни изазов достојно одговори, чак и од анкета јавног мњења по којима руски председник ужива стратосферску популарност, о каквој би потрошени западни лидери само могли да сањају.
И навешћу само још један баналан детаљ, који је на мене оставио дубок утисак, на тему учинка притисака и санкција са стране. На питање да ли систем под притисцима посустаје и да ли се распада, можда нам најбољи одговор пружају баш такве баналне појединости, које већина посматрача и не запажа. Пре неколико година, приликом моје последње посете Москви, пре санкција, разбијене или угашене сијалице у метроу – проценио бих да је на неким станицама и до четвртине било у таквом стању – остављале су врло мучан утисак немара, неодржавања и аљкавости. Сада, под санкцијама, нисам видео ниједан такав пример у московском метроу. Све светиљке раде. Систем функционише беспрекорно, не само на нивоу зенитних уређаја и најсавременијег наоружања који, попут катехона, обуздавају амбиције светских хегемона на поприштима Сирије, већ и на покретним степеницама у станицама градског метроа.
У НИЖЊЕМ НОВГОРОДУ Једна од упечатљивих тачака мог боравка у Русији била је посета Нижњем Новгороду. Поред обраћања врло угледном аудиторијуму на тему Сребренице, добио сам позив и с једног – многи ће тако рећи – неочекиваног места, барем утолико што је био упућен мени. Наиме, Обласни комитет Комунистичке партије Руске Федерације приредио је, да се тако изразим, „политичко вече“, где смо наступили један професор политичких наука из блиског зарубјежја и ја. Проф. Н. В. Бабалунга из Тираспоља говорио је о стању у Придњестровљу, а ја о Србији и Републици Српској.
Ако сам имао стереотипне представе о мојим домаћинима, након овог фасцинантног дружења више сам него спреман да их исправим. Љубазно, са чајем и руским ђаконијама, дочекао ме је секретар Приволошког округа КПРФ Александар Александрович Перов, додуше изразито продорних, хладних плавих очију које су подсећале на поглед Стрељникова из филма „Доктор Живаго“, али по свему осталом у потпуности савремена, образована и врло речита особа 21. века. Друг Перов упознао ме је с активностима његове партијске организације, која је по значају и величини – с обзиром на то да делује у једној од, по индустријској моћи и броју становника, најутицајнијих области Русије – при врху у хијерархијској пирамиди КПРФ.
О планираним револуционарним активностима нисам чуо ништа, али сам сазнао да од 1992. новгородска партија под називом „Русло“ (на руском – корито реке, метафора је јасна) сваке године приређује научне конференције на историјске, економске и филозофске теме. Поред тога, донедавно комунисти Нижњег Новгорода били су значајно представљени и у локалној власти, мада ми се Александар Александрович, са приметном дозом огорчења, пожалио да је на последњим изборима, из разлога који би се на српски најбоље могли превести речју „марифетлуци“, са 12 депутата у локалном парламенту Партија спала на свега три.
Климао сам главом с демократским саосећањем за ову доиста тужну причу. Али да сам циник (што свакако нисам, јер сам склонији иронији), приметио бих да ту има мало тога на шта би Партија, чувена по растурању Уставотворне скупштине 1917. године лаконском фразом свога тадашњег динамичног портпарола, матроза Железњака, „разилазите се, караул устал“, могла да се пожали, осим на немилосрдно дејство кармичких закона, макар са стогодишњим закашњењем.
На моје питање да ли би се изборни резултати могли разматрати и као легитиман, демократски став народа у овом историјском тренутку, А. А. је резигнирано одмахнуо руком: „Демократија – то је како остати на власти по сваку цену.“
Окренуо сам разговор на мање болне теме и сазнао сам да Нижњи Новгород важи за „град војничке славе“. Немци га никада нису заузели, али су га све време рата тешко бомбардовали у настојању да нанесу што већу штету важним индустријским постројењима која се ту налазе. Па ипак, само „Фабрика имени Сталина“ – с поносом ми је саопштено – произвела је онолико топова колико цела Немачка и њени сателити заједно током Другог светског рата. И још нешто. Чувени „грађанин Минин“, блистави пример иницијативе одоздо од кога би безвољни Срби много тога могли да науче, родом је на око 30 километара од Нижњег Новгорода, и управо ту је сабрао народ и одатле пошао на Москву да је ослободи од Пољака. Споменик овом јунаку, верна копија онога који су сви видели у Москви, на Црвеном тргу, налази се на прилазу Новгородском кремљу.
КОНСТРУКТИВНА ОПОЗИЦИЈА Из историје опет смо се запутили у мочваре дневне политике. „Александре Александровичу“, упитао сам свог домаћина, „ви сте у опозицији, али не у истом смислу као прозападне странке и појединци, зар не? За вас би се пре могло рећи да сте – конструктивна опозиција. Да ли је ова констатација тачна?“
Питање се свидело мом саговорнику. Да, одговорио је, ми пре свега имамо пројекат изласка земље из системске кризе у коју је запала примењивањем решења из инструментарија либералне економије. Власт је – по А. А. и његовим саборцима – „неадекватна данашњим проблемима Русије, зато што је заробљена у лавиринту неолибералне идеологије“.
Али, преко воље је додао, за последњу годину Путин је почео да води конструктивну политику. „Живот га је натерао на то зато што је прозападна политика – пропала.“
РОСТОВ–ИВАЊИЦА Опростио сам се с Новгородом и његовим симпатичним комунистима и возом сам кренуо у други кутак Русије, који идеолошки и у скоро сваком погледу не би могао одударати више од моје прве дестинације – Ростов Велики.
Домаћин је био Константин Генадјевич Шевкопљас, млад, савремен градоначелник, очигледно посвећен напретку свог древног града, из низа сличних који спадају у „златни прстен“ историјских градова средњовековне Русије, начичканих по ширем рејону око Москве. Изванредно лоциран на обали језера Неро, с прелепим, недавно обновљеним кремљом (сценом укусног ручка у аутентичном руском стилу који ми је градоначелник приредио), Ростов је 1970. године оправдано проглашен за један од историјских градова РСФСР, а сам кремљ је 1995. био убројан међу „посебно драгоцене објекте културног наслеђа народа Русије“. За градић богате прошлости (а ако је судити по замислима градоначелника Константина Генадјевича, и обећавајуће будућности) од свега око 30.000 становника, оволике почасти сигурно нешто значе.
Вреди поменути да се Ростов Велики недавно збратимио са српском Ивањицом. Константин Генадјевич је одушевљен дочеком који су му приредили Ивањичани пре неколико месеци. Пажљиви српски домаћини том приликом су руску православну браћу, као што је ред, даривали, и то дирљивим поклоном за који су знали да ће их највише обрадовати: иконом изрезбареном у дрвету, која је сада са поносом истакнута у канцеларији ростовског градоначелника.
На икони је, наравно, изображен лик Светога Владимира, кога не би било погрешно, по значају за Русе, упоредити са српским Светим Савом. Aко би се боље загледали, то можда и није баш онај Свети Владимир на кога сте помислили, али неки подједнако препознатљиви Владимир – јесте.
Ох, да. У биоскопској дворани Ростовског кремља приказали су ми филм о историји тог знаменитог града од давнина па до данашњих дана. Прави command performance, јер сам, поред домаћина и директорке, био једини гледалац са стране. За ручком Константин Генадјевич и отац Дмитри су ми понешто испричали у вези са звонима кремаљског саборног храма, надалеко познатим по божанственој лепоти свог звука.
Неким поводом Никита Сергејевич Хрушчов је бануо у обилазак Ростова, где су све месне цркве још одавно биле позатваране и похаране. Спазивши да су црквена звона још увек ту, генерални секретар је наредио да се сместа уклоне. Али само две недеље после тога, пре него што је директива могла бити извршена, изненада и без церемоније Никита Сергејевич је био смењен. Ново руководство није се бавило звонима.
Накратко пред крај своје владавине, Ростов је такође посетио и Горбачов. Није познато да ли су му засметала звона која су надживела Хрушчова, али у аналима је забележено да је непосредно после посете Ростову – по истој матрици и он пао с власти.
Згледали смо се – градоначелник, баћушка и ја – и погледом смо се разумели. С обзиром на деликатност међународне ситуације, за Русију и за цео свет било би најбоље ако градским оцима Ростова ни случајно не падне на памет да у посету своме граду позивају Светог Владимира Новог Ростовског и Ивањичког.
[/restrict]