Građa za rečnik 28 – Uspon i pad mediokriteta

Vreme traži ljude za izvršenje neodložnih poslova, a izabranici tim poslovima daju pečat i boju. Postoje, međutim, razdoblja kad se vreme kao nalogodavac razleni, kad ne postavlja važne zadatke; tada na scenu stupaju mediokriteti. Šta u prilog ovoj tezi govore životi i biografije Žaka Širaka i Josipa Broza?

Dve televizijske emisije, jedna francuska, druga srpska, navedoše me da razmišljam o onome što se nekad zvalo uloga ličnosti u gradnji istorije. Vreme traži ljude za izvršenje neodložnih poslova, a izabranici tim poslovima daju pečat i boju. Ali ima, izgleda, razdoblja kad se vreme kao nalogodavac razleni, kad ne postavlja važne zadatke ; tada na scenu stupaju mediokriteti. Višečasovni dokumentarni program na pariskoj, i razgovor sa jednim publicistom na beogradskoj televiziji, bacili su zanimljivo svetlo na životne puteve predsednika Širaka i Broza. Jedan je mrtav već trideset pet leta, dok je drugi u životu, „ali u rđavu“ kako se, u vezi sa robovanjem Kraljevića Marka, izrazi narodni pevač. Pored uspešnosti u zaposedanju vlasti, zajednička im je crta odbojnost prema Srbima. Austrougarski kaplar se celog života borio protiv našeg hegemonizma, dok je drugi, uoči bombardovanja 1999, izjavio da smo narod bez vere i morala (sans foi ni loi). Uvredu bismo mogli i oprostiti, otpisati je na uticaj medijske kampanje, i na prolazno neprijatno iskustvo sa bosanskim Srbima, budući da on nikakvih znanja o nama niti zanimanja za nas, po prirodi svog položaja, nije imao. Jedan takoreći nedužni klevetnik, neprijatelj po savezničkoj obavezi, u svakodnevnom životu ljubazan i drag čovek, kako samo deca iz dobrih kuća mogu biti. Gurnut u politiku bez naročitog plana, bez posebne želje i volje: za tu je delatnost svako jednako nesposoban i sposoban. Ko ne zna šta će sa sobom, neka se prepusti javnom životu i on će ga nekuda već odvesti. Politička životinja u zoološkom vrtu bezobzirnog takmičenja, prinuđena da savlađuje brojne prepreke, da izbegava podvale i zamke, četrdeset godina u areni gde jedan pogrešan korak vodi u propast, ali su i vaskrsenja iz mrtvih mogućna. Još u mladosti osvojio je poslaničko mesto, zatim je bio državni sekretar za ekonomiju i finansije, ministar za odnose sa Parlamentom, ministar poljoprivrede, ministar unutrašnjih poslova, predsednik Vlade, gradonačelnik prestonice, da na mestu predsednika Republike provede 11 godina, 11 meseci i 29 dana. Kakav uspeh… u uspevanju! Nijedna od pobrojanih funkcija nije ga posebno privlačila, sve mu se to namestilo, bacalo ga tamo-amo, uzdizalo ga i obaralo, te je, nošen slepom silom, brinuo jedino o tome kako da se održi u sedlu, ne stižući da se dublje upušta u pitanja vezana za smisao i pravac istorijskih zbivanja.

[restrict]

Uvek u strankama desne orijentacije, ni do njihove ideologije nije mnogo držao. Imun na rasne i klasne predrasude, pored uvrede nanete Srbima, otelo mu se i gnušanje nad bukom i „mirisima“ što ih muslimanska populacija širi po kućama Heksagona. Što se tiče klasnih podela, lepše bi bilo da ih nema: kad je, tokom jedne predizborne kampanje, digao glas protiv društvenih nejednakosti, ubrzo je stiglo upozorenje da pazi šta govori kad već nije kadar da ozbiljno razmišlja o stvarima.

Sve je ovo, rečito i ubedljivo, predočeno u filmu, čiji tvorci, međutim, kao da nisu svesni kakvu burleskno-žalosnu priču iznose. Nigde nijedne ironične primedbe, nigde podsmeha ili pecke. Prihvaćena je logika karijerizma koji sam sebe vodi i sobom se hrani. Pajtaške mućke, trula savezništva, i podla izdajstva tu su najprirodnije stvari, samorazumljiva tehnička pomagala. U zauzimanju i očuvanju vlasti, scenaristi ne pada na um da ubaci neku moralističku primedbu. Junak povesti, gledan iz pragmatične perspektive, simpatičan je lik u meri nezrelosti i bezbojnosti: visoka stasa, miljenik lepšeg pola, bez vizionarskih opterećenja, bez ideoloških isključivosti, dobrodušni pivopija, sve dok mu se neko ili nešto ne ispreči na putu. Dakako, podrazumeva se moć razlikovanja korisnih i nekorisnih saputnika. Jednom sam ga gledao i slušao izbliza, dok je otvarao izložbu posvećenu pesniku Rene Šaru, za šta se, kao pravi đak petičar, beše valjano pripremio. Posle mu je, za vreme koktela, prišla jedna novinarka iz našeg „regiona“ sa blokom u jednoj i olovkom u drugoj ruci, i on ju je, kao predstavnicu sedme sile, dočekao sa širokim osmehom, a kad je razumeo da iza dotične ne stoji nikakva sila nego mala i nevažna zemlja, lice mu se smračilo, pa joj je naglo okrenuo leđa i prihvatio konverzaciju sa najbližim, važnijim sagovornikom. Za vreme NATO bombardovanja, u nekoliko mahova, molio je i kumio Srbe da prekinu s pružanjem otpora, a uoči agresije odbio je da primi našeg nesrećnog patrijarha, rekavši da nemaju o čemu razgovarati. Sve je bilo odlučeno, negde drugde, njega stvar nije zanimala, i želeo je da se što pre okonča, nažalost na našu štetu.

Sitnice, ali objašnjavaju zlovolju sa kojom sam odgledao film.

Određen (od koga?) da upravlja i predvodi, nije se bavio pitanjima na koja se ne može dati kratak, pozitivan odgovor. Sećam se da je na jednom skupu, posvećenom lošem stanju frankofonije, rekao da se on s tom ocenom ne slaže, da je zabrinutost suvišna, a pošto želi da se položaj francuskog jezika popravi, on će to uz pomoć verbalnog voluntarizma istog časa i postići.

Politički život je lutkarsko pozorište, konci se vuku iz pozadine, i lutke ne odgovaraju za svoje kretnje. Ova celoživotna priča se odvija u duhu naslova filma „Čovek koji nije želeo da bude predsednik“.  Nije, a bio je. Zagazio je u vodu, i talas ga je izneo na vrh piramide, tj. do najvišeg vidljivog cilja. Ličnost bez ijedne sopstvene ideje, vladalac praznine, koja je tvorcima filma nerazumljiva, pa govore o „enigmi predsednika Š“. Da, praznina je nedosežna, krije sve što nam padne na um, a pre svega pustoš i ništavilo. Čovek je ono što nije, a može biti sve, i ništa. U mladosti su ga viđali kao dobrovoljnog kolportera pariskog komunističkog nedeljnika, iako nije bio član te partije; na poslednjim predsedničkim izborima javno je podržao socijalističkog kandidata, pošto mu se onaj s druge strane svojevremeno zamerio. Ideologu ljudskih prava, njemu ništa ljudsko ne može biti strano.

Slučaj je hteo da, dan-dva kasnije, odgledam davno snimljen razgovor sa nedavno preminulim Perom Simićem, publicistom i titologom, gde su iznete neke neprijatne pojedinosti o Najvećem Sinu naših naroda i narodnosti, o Plavoj Ljubičici koja počiva u Kući cveća. Dve ličnosti se po mnogo čemu razlikuju, ali ih povezuje isključivo lična motivisanost u javnom delovanju. Simić zaključuje da je najveće delo slavnog jugoslovenskog vođe – on sam, a kult ličnosti, apoteoza opsednutosti sobom. Hedonista, despot podnošljivog stila, surov prema svakome ko ga ugrožava, hrabro se, pola veka, borio za svoje pravo na vlast, pa je, snalazeći se u povoljnoj geostrateškoj situaciji, postigao da i deo naroda vidi vajde od njegove snalažljivosti. Sa smrću, njegovom se „delu“ zatro svaki trag: još osamdesetih godina Nora Belof je u naslovu svoje monografije ukazala na „naprslu, kvarljivu (flawed) ostavštinu“. Ideologija na koju se pozivao je odbačena, država mu je iščezla sa mape sveta, samoupravljanje i nesvrstavanje je odnela mutna voda, upravo zato što ni u šta od svega toga nije istinski verovao.

Na njegovoj sahrani sakupila se elita stoleća nadahnuta divljenjem prema mašinbravaru koji se uspeo na planetarnu visinu, što, kad se gleda po vlastodržačkim merilima, i jeste za divljenje. Na sahrani je bilo kraljeva kojima nije smetalo što je pokojnik likvidirao monarhiju u sopstvenoj zemlji, kapitalista punih poštovanja prema plaćeniku Kominterne, levičara koji su mu oprostili savezništvo sa imperijalistima, humanista slabo obaveštenih o ratnim i posleratnim zločinima propovednika „ruke osvetnice“, liberala opsenjenih uspešnošću jednopartijskog poretka, a mi se, i danas, ponosimo prisustvom tog mešovitog hora licemera. Za nas je to prisustvo dokaz o važnosti besmrtnika iza koga ništa dobro nije ostalo, umesto da na onu bulumentu krunisanih i nekrunisanih glava, i na pokojnika, gledamo kao na ilustraciju truleži epohe u kojoj nam je prolazio život.

Istorija se, eto, oslanja i na ovakve, privatne izvođače, javnih poslova.

[/restrict]