Грађа за речник 28 – Успон и пад медиокритета


Време тражи људе за извршење неодложних послова, а изабраници тим пословима дају печат и боју. Постоје, међутим, раздобља кад се време као налогодавац разлени, кад не поставља важне задатке; тада на сцену ступају медиокритети. Шта у прилог овој тези говоре животи и биографије Жака Ширака и Јосипа Броза?

Две телевизијске емисије, једна француска, друга српска, наведоше ме да размишљам о ономе што се некад звало улога личности у градњи историје. Време тражи људе за извршење неодложних послова, а изабраници тим пословима дају печат и боју. Али има, изгледа, раздобља кад се време као налогодавац разлени, кад не поставља важне задатке ; тада на сцену ступају медиокритети. Вишечасовни документарни програм на париској, и разговор са једним публицистом на београдској телевизији, бацили су занимљиво светло на животне путеве председника Ширака и Броза. Један је мртав већ тридесет пет лета, док је други у животу, „али у рђаву“ како се, у вези са робовањем Краљевића Марка, изрази народни певач. Поред успешности у запоседању власти, заједничка им је црта одбојност према Србима. Аустроугарски каплар се целог живота борио против нашег хегемонизма, док је други, уочи бомбардовања 1999, изјавио да смо народ без вере и морала (sans foi ni loi). Увреду бисмо могли и опростити, отписати је на утицај медијске кампање, и на пролазно непријатно искуство са босанским Србима, будући да он никаквих знања о нама нити занимања за нас, по природи свог положаја, није имао. Један такорећи недужни клеветник, непријатељ по савезничкој обавези, у свакодневном животу љубазан и драг човек, како само деца из добрих кућа могу бити. Гурнут у политику без нарочитог плана, без посебне жеље и воље: за ту је делатност свако једнако неспособан и способан. Ко не зна шта ће са собом, нека се препусти јавном животу и он ће га некуда већ одвести. Политичка животиња у зоолошком врту безобзирног такмичења, принуђена да савлађује бројне препреке, да избегава подвале и замке, четрдесет година у арени где један погрешан корак води у пропаст, али су и васкрсења из мртвих могућна. Још у младости освојио је посланичко место, затим је био државни секретар за економију и финансије, министар за односе са Парламентом, министар пољопривреде, министар унутрашњих послова, председник Владе, градоначелник престонице, да на месту председника Републике проведе 11 година, 11 месеци и 29 дана. Какав успех… у успевању! Ниједна од побројаних функција није га посебно привлачила, све му се то наместило, бацало га тамо-амо, уздизало га и обарало, те је, ношен слепом силом, бринуо једино о томе како да се одржи у седлу, не стижући да се дубље упушта у питања везана за смисао и правац историјских збивања.

[restrict]

Увек у странкама десне оријентације, ни до њихове идеологије није много држао. Имун на расне и класне предрасуде, поред увреде нанете Србима, отело му се и гнушање над буком и „мирисима“ што их муслиманска популација шири по кућама Хексагона. Што се тиче класних подела, лепше би било да их нема: кад је, током једне предизборне кампање, дигао глас против друштвених неједнакости, убрзо је стигло упозорење да пази шта говори кад већ није кадар да озбиљно размишља о стварима.

Све је ово, речито и убедљиво, предочено у филму, чији творци, међутим, као да нису свесни какву бурлескно-жалосну причу износе. Нигде ниједне ироничне примедбе, нигде подсмеха или пецке. Прихваћена је логика каријеризма који сам себе води и собом се храни. Пајташке мућке, трула савезништва, и подла издајства ту су најприродније ствари, саморазумљива техничка помагала. У заузимању и очувању власти, сценаристи не пада на ум да убаци неку моралистичку примедбу. Јунак повести, гледан из прагматичне перспективе, симпатичан је лик у мери незрелости и безбојности: висока стаса, миљеник лепшег пола, без визионарских оптерећења, без идеолошких искључивости, добродушни пивопија, све док му се неко или нешто не испречи на путу. Дакако, подразумева се моћ разликовања корисних и некорисних сапутника. Једном сам га гледао и слушао изблиза, док је отварао изложбу посвећену песнику Рене Шару, за шта се, као прави ђак петичар, беше ваљано припремио. После му је, за време коктела, пришла једна новинарка из нашег „региона“ са блоком у једној и оловком у другој руци, и он ју је, као представницу седме силе, дочекао са широким осмехом, а кад је разумео да иза дотичне не стоји никаква сила него мала и неважна земља, лице му се смрачило, па јој је нагло окренуо леђа и прихватио конверзацију са најближим, важнијим саговорником. За време НАТО бомбардовања, у неколико махова, молио је и кумио Србе да прекину с пружањем отпора, а уочи агресије одбио је да прими нашег несрећног патријарха, рекавши да немају о чему разговарати. Све је било одлучено, негде другде, њега ствар није занимала, и желео је да се што пре оконча, нажалост на нашу штету.

Ситнице, али објашњавају зловољу са којом сам одгледао филм.

Одређен (од кога?) да управља и предводи, није се бавио питањима на која се не може дати кратак, позитиван одговор. Сећам се да је на једном скупу, посвећеном лошем стању франкофоније, рекао да се он с том оценом не слаже, да је забринутост сувишна, а пошто жели да се положај француског језика поправи, он ће то уз помоћ вербалног волунтаризма истог часа и постићи.

Политички живот је луткарско позориште, конци се вуку из позадине, и лутке не одговарају за своје кретње. Ова целоживотна прича се одвија у духу наслова филма „Човек који није желео да буде председник“.  Није, а био је. Загазио је у воду, и талас га је изнео на врх пирамиде, тј. до највишег видљивог циља. Личност без иједне сопствене идеје, владалац празнине, која је творцима филма неразумљива, па говоре о „енигми председника Ш“. Да, празнина је недосежна, крије све што нам падне на ум, а пре свега пустош и ништавило. Човек је оно што није, а може бити све, и ништа. У младости су га виђали као добровољног колпортера париског комунистичког недељника, иако није био члан те партије; на последњим председничким изборима јавно је подржао социјалистичког кандидата, пошто му се онај с друге стране својевремено замерио. Идеологу људских права, њему ништа људско не може бити страно.

Случај је хтео да, дан-два касније, одгледам давно снимљен разговор са недавно преминулим Пером Симићем, публицистом и титологом, где су изнете неке непријатне појединости о Највећем Сину наших народа и народности, о Плавој Љубичици која почива у Кући цвећа. Две личности се по много чему разликују, али их повезује искључиво лична мотивисаност у јавном деловању. Симић закључује да је највеће дело славног југословенског вође – он сам, а култ личности, апотеоза опседнутости собом. Хедониста, деспот подношљивог стила, суров према свакоме ко га угрожава, храбро се, пола века, борио за своје право на власт, па је, сналазећи се у повољној геостратешкој ситуацији, постигао да и део народа види вајде од његове сналажљивости. Са смрћу, његовом се „делу“ затро сваки траг: још осамдесетих година Нора Белоф је у наслову своје монографије указала на „напрслу, кварљиву (flawed) оставштину“. Идеологија на коју се позивао је одбачена, држава му је ишчезла са мапе света, самоуправљање и несврставање је однела мутна вода, управо зато што ни у шта од свега тога није истински веровао.

На његовој сахрани сакупила се елита столећа надахнута дивљењем према машинбравару који се успео на планетарну висину, што, кад се гледа по властодржачким мерилима, и јесте за дивљење. На сахрани је било краљева којима није сметало што је покојник ликвидирао монархију у сопственој земљи, капиталиста пуних поштовања према плаћенику Коминтерне, левичара који су му опростили савезништво са империјалистима, хуманиста слабо обавештених о ратним и послератним злочинима проповедника „руке осветнице“, либерала опсењених успешношћу једнопартијског поретка, а ми се, и данас, поносимо присуством тог мешовитог хора лицемера. За нас је то присуство доказ о важности бесмртника иза кога ништа добро није остало, уместо да на ону булументу крунисаних и некрунисаних глава, и на покојника, гледамо као на илустрацију трулежи епохе у којој нам је пролазио живот.

Историја се, ето, ослања и на овакве, приватне извођаче, јавних послова.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *