Dve kvadratne milje zla

NOVI SVETSKI POREDAK I APOKALIPSA

Piše ZORAN  MILOŠEVIĆ

Izgradnja američkog (anglosaksonskog) Novog svetskog poretka ne ide po planu. To su posvedočili najznačajniji analitičari koji su se ovim fenomenom bavili u poslednjih pet godina, a sada su njihove procene dostupne i javnosti

Vodeći politikolozi iz SAD, EU, Kine, Indije, Rusije, Japana i Brazila su, proučavajući poslednjih godina velike države, njihove imperative, spoljnopolitičke ambicije, mogućnosti i perspektive, zaključili da se oko država regionalnog značaja razvija otpor anglosaksonskom viđenju sveta, uz težnju za preuređenjem sveta na neanglosaksonski način. To preuređenje podrazumeva da se sve vrati na početak, pre haotizacije, da se „stabilizuju UN, kao i ekonomski i kulturni razvoj, te izgradi pravedan svetski poredak“. Zbog toga države BRIKS-a razvijaju koncepciju višepolarnog sveta, što znači da ne prihvataju hegemoniju jedne države, odnosno anglosaksonskog sveta.

BRIKS KAO MOTOR OTPORA U pomenutim državama formirao se otpor haotizaciji i anglosaksonskom Novom svetskom poretku, pre svega kroz izgradnju alternativnog obrasca svetskog poretka (evroazijske integracije). Motor ovog projekata su države BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), Evroazijski ekonomski savez (EAES) i Šangajska organizacija saradnje (ŠOS).

Izgradnja svetskog poretka došla je do faze kada se nužno razmatraju varijante budućih događaja. Prema mišljenju analitičara ima više mogućnosti. Prva je da SAD i NATO uz pomoć Evropske unije neutralizuju uticaj Rusije i Kine, pre svega u smislu razvoja institucija svetskog poretka, pa tako i u pitanjima celovitosti teritorija suverenih država i normativnih definisanja suvereniteta. Pobeda ove opcije dovela bi do globalne hegemonije Anglosaksonaca i formiranja Svetske vlade, te dalje destrukcije nacionalnih država i kultura. Druga varijanta je da Rusija i Kina ujedine snage i stvore zajedničku platformu i tako prinude SAD i NATO na kompromis u pitanjima izgradnje svetskog poretka, što bi značilo da se sačuvaju norme Povelje UN i ograniče mogućnosti SAD i NATO-a da se mešaju u poslove drugih država. Treća varijanta je da se SAD prinude na neutralni odnos prema teritorijalnim i etničkim problemima u zamenu za podršku ili neutralnost od strane Rusije i Kine u rešavanju nekih problema (najpre u Južnoj Americi).

Nova etapa u istoriji i izgradnji svetskog poretka proizvod je otpora ne-Anglosaksonaca izgradnji Novog svetskog poretka „iz haosa“ („OrdoAbChao“) posredstvom institucionalizacije svetske vlade. Zbog toga SAD i Britanija i podstiču ratove, terorističke napade i krize, kako bi u „mutnoj vodi“ izgradili poredak po svom ukusu i meri. Anglosaksonke političke ambicije, jasno je, vode ka permanentnom ratu, odnosno „sukobu civilizacija“. Da ovaj scenario zaista ima zagovornike među Anglosaksoncima i u SAD i u Britaniji, svedoči njihovo razrađivanje (medijski i u životu) ideje o „poslednjoj bici“ (Armagedonu), još od predsednikovanja Ronalda Regana, koji je o tome govorio sada davne 1983. godine.

POSEBNA OPASNOST ZA SVET Ove „čudne“ anglosaksonske ideje očigledno  zabrinjavaju progresivni deo čovečanstva. Bivši predsednik Južnoafričke Republike Nelson Mandela smatrao je da „ako i postoji država koja je u stanju da učini potpuno zlo svetu – to su SAD. Njih ne interesuje čovek“. Mandela je i autor teze da SAD predstavljaju posebnu „opasnost za svet“. S ovim je saglasan i bivši ministar odbrane SAD Robert Gejts, koji je u maju 2014. naglasio „da najveću opasnost za nacionalnu bezbednost SAD u ovom trenutku predstavljaju dve kvadratne milje na kojima se nalaze Bela kuća i Kapitol hil“. U tom kontekstu svaka alternativa anglosaksonskom Novom svetskom poretku predstavlja sprečavanje apokalipse.

Što se tiče Anglosaksonaca, u sadašnje vreme izgradnju Novog svetskog poretka, koji za njih počinje po raspadu SSSR-a, karakterišu vojne agresije SAD u cilju „smene režima“ u regionima „globalnog značaja“ (Irak, Avganistan, Sirija, Libija, Ukrajina itd.), pri čemu podstiču međunacionalnu mržnju i netrpeljivost, aktiviraju separatističke pokrete i radikalizuju islam. Deo ove etape je i širenje NATO-a na istok i razmeštanje elemenata protivraketne odbrane SAD u državama Istočne Evrope (Poljska, Češka, Mađarska), zatim u pribaltičkim republikama i Zakavkazju (Gruzija). Pored toga, izgrađene vojne baze (Kosmet, Kirgizija, Rumunija i Bugarska) svedoče o strategiji SAD za uspostavljanje svetskog poretka „na američki način“.

SAD i Velika Britanija sada raspiruju dezintegracione tendencije i u Evropi, koristeći etnička i religiozna protivrečja, ali i migrante. U Srednjoj Aziji za to koriste teritorijalne sporove, tako da svakog časa mogu da raspale veliki konflikt u Evroaziji. Ovakvom razvoju događaja se suprotstavlja Rusija, formiranjem „široke antiratne koalicije država sposobnih da doprinesu, usaglašenim dejstvima, suzbijanju američke agresivnosti“ (autor ideje je savetnik ruskog predsednika S. J. Glazev). Takođe, da bi se Rusija i Kina suprotstavile haosu u dubini Evroazije, planira se formiranje „snaga zadržavanja“ – Evroazijska alijansa, koja bi mogla da izbalansira međunarodni sistem i spreči globalni konflikt.

U tom kontekstu, a od 2009, Centar strateških i međunarodnih istraživanja (CSIS), čiji su članovi Bžežinski, Kisindžer, Koen, Šlezinger itd. razradio je američki Novi put svile, kako bi sprečio Kinu i Rusiju da izgrade alternativu američkom Novom svetskom poretku. Cilj projekta je obuzdavanje kineske moći i blokiranje pojave geopolitičke konfiguracije i alijansi u regionu, sposobnih da se nose s američkom geopolitikom. Američka verzija Novog puta svile je usaglašena sa spoljnom politikom SAD koja želi da stvori region Velike Srednje Azije, direktno povezan s koncepcijom Velikog Bliskog istoka (što znači da se uglavnom sve države fragmentizuju i dobijaju naddržavne strukture – po obrascu Evropske unije). Obe koncepcije su osmišljene da se utvrdi geopolitička i geoekonomska kontrola SAD u Evroaziji.

Tokom 20. veka SSSR je bio sila koja se suprotstavljala američkom projektu Novog svetskog poretka. No s propasti SSSR-a SAD su ostale jedina supersila i nesmetano su nametale svoje ideje i gradile dominaciju i sistem Novog svetskog poretka. Ipak, nije trebalo dugo da se pojavi alternativa ovoj rušilačkoj ideji u liku evroazijskih integracija. Ovu ideju prvi je najavio kazahstanski predsednik 1994, da bi četiri godine kasnije (1998) ruski premijer Primakov predložio saradnju u obliku „strateškog trougla“ Moskva–Delhi–Peking, što je poslužilo kao obrazac za stvaranje BRIKS-a. Potom su predsednici Rusije, Belorusije i Kazahstana objavili članak i listu „Izvestiя“ o pitanju stvaranja Evroazijskog saveza, da bi Kina, 2013, istupila s idejom stvaranja Novog puta svile.

EVROAZIJSKA ALTERNATIVA Evroazijske integracije su ograničene, s jedne strane, obnovom moći Rusije kao geopolitičkog centra na postsovjetskom prostoru, a s druge strane globalnim rastom Kine do statusa prve ekonomije sveta. Ova ideja se razlikuje od anglosaksonske doktrine „globalnog upravljanja“, koja je zasnovana na „slobodi“ svedozvoljenosti i politici sa „pozicija sile“, oružanih intervencija i ekonomskih sankcija. Rusija i Kina dele tradicionalne vrednosti i zahtevaju poštovanje međunarodnog prava u spoljnoj politici. Takođe, Rusija i Kina svoje projekte ne grade na državnim interesima već na ostvarenju nacionalnih snova, u tom smislu i kineskih i ruskih, istovremeno.

„Ruski san“ je stvaranje harmonične zajednice od Lisabona do Vladivostoka na osnovi Evroazijskog saveza. S ideološke tačke posmatranja ova koncepcija je zasnovana na paradigmi „Ruskog sveta“, koji uključuje Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju, jer ako bi se odustalo, onda je sudbina Evroazije raskol i „balkanizacija“.

Drugim rečima, svet se od raspada SSSR-a suočava s težnjom Zapada da potčini svet (Novi svetski poredak), ali i Rusije i Kine da im se ne potčine. Prva je osmislila projekat evroazijskih integracija, kao alternative „uređenju sveta po anglosaksonskoj mustri“, a druga Novi put svile (usaglašen s ruskim projektom). Sukob ova dva programa nosi rizik ratnog konflikta. Da bi se sukob izbegao, potrebno je, dakle, izgraditi novi sistem međunarodnih odnosa, tj. izbeći izgradnju američkog poretka.

Spoljnopolitička doktrina predsednika SAD, koju su razradili akademski i stručni kadar ove države, predstavlja konceptualnu ideologiju, strategiju čiji je cilj izgradnja Novog svetskog poretka. Ovaj kurs se ne menja bez obzira na smenu lidera SAD. U ideološkoj matrici prosečnog Amerikanca ovo se doživljava kao „sudbina“ i „božja volja“ da SAD vladaju planetom. Ova ideologija nije nova i  može se pratiti kroz parolu „Novi poredak vekova“ („Novus ordo seclorum“), što predstavlja ekvivalent pojma Novi svetski poredak. Na državnom pečatu SAD on se nalazi od kraja 18. veka, dok se u 20. veku pojavio na dolaru.