Две квадратне миље зла

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И АПОКАЛИПСА

bela-kucaПише ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Изградња америчког (англосаксонског) Новог светског поретка не иде по плану. То су посведочили најзначајнији аналитичари који су се овим феноменом бавили у последњих пет година, а сада су њихове процене доступне и јавности

Водећи политиколози из САД, ЕУ, Кине, Индије, Русије, Јапана и Бразила су, проучавајући последњих година велике државе, њихове императиве, спољнополитичке амбиције, могућности и перспективе, закључили да се око држава регионалног значаја развија отпор англосаксонском виђењу света, уз тежњу за преуређењем света на неанглосаксонски начин. То преуређење подразумева да се све врати на почетак, пре хаотизације, да се „стабилизују УН, као и економски и културни развој, те изгради праведан светски поредак“. Због тога државе БРИКС-а развијају концепцију вишеполарног света, што значи да не прихватају хегемонију једне државе, односно англосаксонског света.

БРИКС КАО МОТОР ОТПОРА У поменутим државама формирао се отпор хаотизацији и англосаксонском Новом светском поретку, пре свега кроз изградњу алтернативног обрасца светског поретка (евроазијске интеграције). Мотор овог пројеката су државе БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), Евроазијски економски савез (ЕАЕС) и Шангајска организација сарадње (ШОС).

Изградња светског поретка дошла је до фазе када се нужно разматрају варијанте будућих догађаја. Према мишљењу аналитичара има више могућности. Прва је да САД и НАТО уз помоћ Европске уније неутрализују утицај Русије и Кине, пре свега у смислу развоја институција светског поретка, па тако и у питањима целовитости територија суверених држава и нормативних дефинисања суверенитета. Победа ове опције довела би до глобалне хегемоније Англосаксонаца и формирања Светске владе, те даље деструкције националних држава и култура. Друга варијанта је да Русија и Кина уједине снаге и створе заједничку платформу и тако принуде САД и НАТО на компромис у питањима изградње светског поретка, што би значило да се сачувају норме Повеље УН и ограниче могућности САД и НАТО-а да се мешају у послове других држава. Трећа варијанта је да се САД принуде на неутрални однос према територијалним и етничким проблемима у замену за подршку или неутралност од стране Русије и Кине у решавању неких проблема (најпре у Јужној Америци).

Нова етапа у историји и изградњи светског поретка производ је отпора не-Англосаксонаца изградњи Новог светског поретка „из хаоса“ („OrdoAbChao“) посредством институционализације светске владе. Због тога САД и Британија и подстичу ратове, терористичке нападе и кризе, како би у „мутној води“ изградили поредак по свом укусу и мери. Англосаксонке политичке амбиције, јасно је, воде ка перманентном рату, односно „сукобу цивилизација“. Да овај сценарио заиста има заговорнике међу Англосаксонцима и у САД и у Британији, сведочи њихово разрађивање (медијски и у животу) идеје о „последњој бици“ (Армагедону), још од председниковања Роналда Регана, који је о томе говорио сада давне 1983. године.

ПОСЕБНА ОПАСНОСТ ЗА СВЕТ Ове „чудне“ англосаксонске идеје очигледно  забрињавају прогресивни део човечанства. Бивши председник Јужноафричке Републике Нелсон Мандела сматрао је да „ако и постоји држава која је у стању да учини потпуно зло свету – то су САД. Њих не интересује човек“. Мандела је и аутор тезе да САД представљају посебну „опасност за свет“. С овим је сагласан и бивши министар одбране САД Роберт Гејтс, који је у мају 2014. нагласио „да највећу опасност за националну безбедност САД у овом тренутку представљају две квадратне миље на којима се налазе Бела кућа и Капитол хил“. У том контексту свака алтернатива англосаксонском Новом светском поретку представља спречавање апокалипсе.

Што се тиче Англосаксонаца, у садашње време изградњу Новог светског поретка, који за њих почиње по распаду СССР-а, карактеришу војне агресије САД у циљу „смене режима“ у регионима „глобалног значаја“ (Ирак, Авганистан, Сирија, Либија, Украјина итд.), при чему подстичу међунационалну мржњу и нетрпељивост, активирају сепаратистичке покрете и радикализују ислам. Део ове етапе је и ширење НАТО-а на исток и размештање елемената противракетне одбране САД у државама Источне Европе (Пољска, Чешка, Мађарска), затим у прибалтичким републикама и Закавказју (Грузија). Поред тога, изграђене војне базе (Космет, Киргизија, Румунија и Бугарска) сведоче о стратегији САД за успостављање светског поретка „на амерички начин“.

САД и Велика Британија сада распирују дезинтеграционе тенденције и у Европи, користећи етничка и религиозна противречја, али и мигранте. У Средњој Азији за то користе територијалне спорове, тако да сваког часа могу да распале велики конфликт у Евроазији. Оваквом развоју догађаја се супротставља Русија, формирањем „широке антиратне коалиције држава способних да допринесу, усаглашеним дејствима, сузбијању америчке агресивности“ (аутор идеје је саветник руског председника С. Ј. Глазев). Такође, да би се Русија и Кина супротставиле хаосу у дубини Евроазије, планира се формирање „снага задржавања“ – Евроазијска алијанса, која би могла да избалансира међународни систем и спречи глобални конфликт.

У том контексту, а од 2009, Центар стратешких и међународних истраживања (CSIS), чији су чланови Бжежински, Кисинџер, Коен, Шлезингер итд. разрадио је амерички Нови пут свиле, како би спречио Кину и Русију да изграде алтернативу америчком Новом светском поретку. Циљ пројекта је обуздавање кинеске моћи и блокирање појаве геополитичке конфигурације и алијанси у региону, способних да се носе с америчком геополитиком. Америчка верзија Новог пута свиле је усаглашена са спољном политиком САД која жели да створи регион Велике Средње Азије, директно повезан с концепцијом Великог Блиског истока (што значи да се углавном све државе фрагментизују и добијају наддржавне структуре – по обрасцу Европске уније). Обе концепције су осмишљене да се утврди геополитичка и геоекономска контрола САД у Евроазији.

Током 20. века СССР је био сила која се супротстављала америчком пројекту Новог светског поретка. Но с пропасти СССР-а САД су остале једина суперсила и несметано су наметале своје идеје и градиле доминацију и систем Новог светског поретка. Ипак, није требало дуго да се појави алтернатива овој рушилачкој идеји у лику евроазијских интеграција. Ову идеју први је најавио казахстански председник 1994, да би четири године касније (1998) руски премијер Примаков предложио сарадњу у облику „стратешког троугла“ Москва–Делхи–Пекинг, што је послужило као образац за стварање БРИКС-а. Потом су председници Русије, Белорусије и Казахстана објавили чланак и листу „Известия“ о питању стварања Евроазијског савеза, да би Кина, 2013, иступила с идејом стварања Новог пута свиле.

ЕВРОАЗИЈСКА АЛТЕРНАТИВА Евроазијске интеграције су ограничене, с једне стране, обновом моћи Русије као геополитичког центра на постсовјетском простору, а с друге стране глобалним растом Кине до статуса прве економије света. Ова идеја се разликује од англосаксонске доктрине „глобалног управљања“, која је заснована на „слободи“ сведозвољености и политици са „позиција силе“, оружаних интервенција и економских санкција. Русија и Кина деле традиционалне вредности и захтевају поштовање међународног права у спољној политици. Такође, Русија и Кина своје пројекте не граде на државним интересима већ на остварењу националних снова, у том смислу и кинеских и руских, истовремено.

„Руски сан“ је стварање хармоничне заједнице од Лисабона до Владивостока на основи Евроазијског савеза. С идеолошке тачке посматрања ова концепција је заснована на парадигми „Руског света“, који укључује Русију, Украјину и Белорусију, јер ако би се одустало, онда је судбина Евроазије раскол и „балканизација“.

Другим речима, свет се од распада СССР-а суочава с тежњом Запада да потчини свет (Нови светски поредак), али и Русије и Кине да им се не потчине. Прва је осмислила пројекат евроазијских интеграција, као алтернативе „уређењу света по англосаксонској мустри“, а друга Нови пут свиле (усаглашен с руским пројектом). Сукоб ова два програма носи ризик ратног конфликта. Да би се сукоб избегао, потребно је, дакле, изградити нови систем међународних односа, тј. избећи изградњу америчког поретка.

Спољнополитичка доктрина председника САД, коју су разрадили академски и стручни кадар ове државе, представља концептуалну идеологију, стратегију чији је циљ изградња Новог светског поретка. Овај курс се не мења без обзира на смену лидера САД. У идеолошкој матрици просечног Американца ово се доживљава као „судбина“ и „божја воља“ да САД владају планетом. Ова идеологија није нова и  може се пратити кроз паролу „Нови поредак векова“ („Novus ordo seclorum“), што представља еквивалент појма Нови светски поредак. На државном печату САД он се налази од краја 18. века, док се у 20. веку појавио на долару.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *