POLA VEKA BITEFA

Piše Aleksandra Jakšić

Rođendanski Bitef počeo je izrazito savremenim, visoko konceptualnim, potpuno apstraktnim, ritmičko-repetitivnim i, paradoksalno, minimalistički i vizuelno omamljujućim scenski spektaklom savremenog kineskog plesa Plesnog pozorišta Tao iz Pekinga pod nazivom 6&7 

Čast da otvori 50. Bitef pripala je čuvenom svetskom pozorišnom stvaraocu Bobu Vilsonu, čija je karijera povezana s našim festivalom. Naime, Vilson se pojavio na Bitefu još daleke 1971. s predstavom Pismo kraljici Viktoriji pre nego što je postao zvezda modernog teatra i ušao u antologije. Upravo je Beogradski internacionalni teatarski festival, tj. Mira Trailović i Jovan Ćiriliov, prepoznao njegov talenat, potencijal, i upustio se u koprodukcijsku avanturu s još pet zemalja stvaranja opere Ajnštajn na plaži, dela koje je promenilo savremeno pozorište. „Bitef je preuzeo rizik da producira delo pre nego što je napisano u saradnji s tada relativno nepoznatim kompozitorom Filipom Glasom. Hvala ti, Bitefe, što si posejao to seme“, rekao je na svečanosti otvaranja priznati američki autor.

[restrictedarea]

Vislon se poslednji put predstavio prestoničkoj publici Vojcekom 2002. godine takođe na sceni Narodnog pozorišta, gde je 25. septembra otpočeo jubilarni Bitef. U polučasovnom govoru, koji je počeo dugim ćutanjem, osvrnuo se na svoje umetničke početke i ispričao da je na studijama arhitekture u Njujorku, kada je dobio zadatak da za tri minuta projektuje grad, nacrtao jabuku i u njenom središtu kristalnu kocku. „Gradu je potrebno jezgro koje može da reflektuje univerzum, svet, kao što je srednjovekovno selo imalo katedralu kao svoje središte, mesto gde su se ljudi okupljali tražeći prosvetljenje, znanje. To je bio Bitef proteklih 50 godina“, naglasio je Vilson.

„Pozorište je nešto jedinstveno što nas okuplja i spaja. Drama, muzika, slikarstvo, poezija, skulptura, arhitektura, sve je teatar… Moramo podržati i zaštititi festivale i institucije poput Bitefa. Jer mi gubimo kulturu, a s njom i sećanje… Hvala što ste me ponovo pozvali večeras ovde“, poručio je Vilson, ispraćen velikim aplauzom na kraju svog govora.

Pre zvaničnog otvaranja festivala publika je pozdravila one koji su godinama pratili Bitef i bili uz njega: kritičara Vladimira Stamenkovića, hroničara Bitefa iz Moskve Nataliju Vagapovu (koja je propustila samo jedan od 50 izdanja ovog festivala), rumunsko-francuskog kritičara Žorža Banija, reditelja Dušana Jovanovića, rusku glumicu Alu Demidovu, reditelja Dejana Mijača, a aplauze su dobili i reditelji Eimuntas Nikrošijus, Haris Pašović, Andraš Urban, Borut Šeparović… kao i Ljubiša Ristić, koji nije prisustvovao otvaranju.

Rođendanski Bitef počeo je izrazito savremenim, visoko konceptualnim, potpuno apstraktnim, ritmičko-repetitivnim i, paradoksalno, minimalistički i vizuelno omamljujućim scenskim spektaklom savremenog kineskog plesa Plesnog pozorišta Tao iz Pekinga pod nazivom 6&7.

„Pored izlaska iz evropskog i regionalnog konteksta, i to kroz prikaz rada umetnika koji dolaze i iz Kine, Singapura, Libana, Indonezije, Ruande i Obale Slonovače, glavni program 50. Bitefa ima još dve glavne, noseće ose. Jedna je, nazovimo je horizontalna, estetička i ona se referiše na koncept ’novih pozorišnih tendencija’: cilj nam je da na 50. Bitefu kristalno jasno podvučemo, onako profesorski, da je pojam pozorišta danas definitivno proširen, da ga često poistovećujemo s pojmom ’izvođačkih umetnosti’, a da pod ovaj spadaju različite izvođačke prakse. Mnogo njih je zastupljeno na ovom Bitefu: dramsko pozorište, muzičko, savremeni ples, dokumentarno pozorište, predstave-predavanja i, u jednom od pratećih programa, novi cirkus, kao i različite hibridne forme između ovih. Svih tih formi je bilo i na prethodnim izdanjima Bitefa, ali smo hteli da ih sada imamo što više, da ih jasno označimo i konceptualizujemo kroz različite materijale i da na to pitanje stavimo tačku za narednih 50 godina: da, sve to je teatar i svemu je mesto na Bitefu… Druga osa, vertikalna, jeste tematsko-problemska, ona se ove godine tiče ’krize Evrope’: migrantske krize, ali i neokolonijalnog stava Evrope i Zapada prema drugim kulturama (projekcije poželjne slike drugosti). Uže koncepcijske celine u glavnom programu su: azijski savremeni ples, postkolonijalni diskurs u savremenom nemačkom teatru i to u odnosu prema Africi, radikalni politički angažman u nacionalnim pozorištima u regionu Srednje Evrope, srpska nezavisna scena“, komentarisao je ovogodišnji program za pozorišne novine„Ludus“ umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica.

BITEFOVE HRONIKE

Skupština grada Beograda donela je 26. decembra 1966. godine Rešenje o osnivanju BITEF-a, prema predlogu Ateljea 212. U obrazloženju je navedeno da međunarodni festival treba da se realizuje postupno, te izvede u septembru 1967, kao i da se po njegovom okončanju odluči da li smotru treba i dalje organizovati. Mira Trailović imenovana je za vršioca dužnosti upravnika Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, i njen zadatak je bio da svake godine od 10. do 30. septembra organizuje međunarodni dramski festival s ciljem da prikaže nove tendencije u oblasti scenskog izraza i dramskog stvaralaštva.

Prvi BITEF trajao je od 8. do 30. septembra 1967, a na glavnom programu je izvedeno dvanaest predstava. Festival je otvorilo Katakali pozorište iz Indije predstavom Ramajana.

„Da se nejasni pojmovi razbistre“

Za izdanje sarajevskog Oslobođenja 10. septembra 1967. Mira Trailović je izjavila: „BITEF je rezultat umetničke potrebe da se baš u pozorištu kao što je Atelje prikažu savremeni scenski izrazi, da se predstavi ono što je u ovom trenutku značajno u svetu. Verujem da takav pozorišni susret mora da interesuje širu publiku. To je, u isto vreme, i razlog zbog kojeg smo išli na festival eksperimentalnih scenskih dostignuća. Imali smo samo jednu nameru: da prikažemo ono zanimljivo što se u svetu zbiva, tako da se neki nejasni pojmovi razbistre. A to su pojmovi prevaziđenih kriterijuma o pozorištu i pojmovi premalih zahteva koje pozorišta ponekad sebi postavljaju. Hoću da kažem da Teatar Grotovskog i Living teatar predstavljaju onaj tip pozorišta koji nama nedostaje. To su teatri u kojima se izvođači predaju ritualnim zanosom, pozorišta kaluđerskog tipa, asketska i puna samoodricanja…“

[/restrictedarea]