ПОЛА ВЕКА БИТЕФА

kineski-teatarПише Александра Јакшић

Рођендански Битеф почео је изразито савременим, високо концептуалним, потпуно апстрактним, ритмичко-репетитивним и, парадоксално, минималистички и визуелно омамљујућим сценски спектаклом савременог кинеског плеса Плесног позоришта Тао из Пекинга под називом 6&7 

Част да отвори 50. Битеф припала је чувеном светском позоришном ствараоцу Бобу Вилсону, чија је каријера повезана с нашим фестивалом. Наиме, Вилсон се појавио на Битефу још далеке 1971. с представом Писмо краљици Викторији пре него што је постао звезда модерног театра и ушао у антологије. Управо је Београдски интернационални театарски фестивал, тј. Мира Траиловић и Јован Ћирилиов, препознао његов таленат, потенцијал, и упустио се у копродукцијску авантуру с још пет земаља стварања опере Ајнштајн на плажи, дела које је променило савремено позориште. „Битеф је преузео ризик да продуцира дело пре него што је написано у сарадњи с тада релативно непознатим композитором Филипом Гласом. Хвала ти, Битефе, што си посејао то семе“, рекао је на свечаности отварања признати амерички аутор.

[restrictedarea]

Вислон се последњи пут представио престоничкој публици Војцеком 2002. године такође на сцени Народног позоришта, где је 25. септембра отпочео јубиларни Битеф. У получасовном говору, који је почео дугим ћутањем, осврнуо се на своје уметничке почетке и испричао да је на студијама архитектуре у Њујорку, када је добио задатак да за три минута пројектује град, нацртао јабуку и у њеном средишту кристалну коцку. „Граду је потребно језгро које може да рефлектује универзум, свет, као што је средњовековно село имало катедралу као своје средиште, место где су се људи окупљали тражећи просветљење, знање. То је био Битеф протеклих 50 година“, нагласио је Вилсон.

„Позориште је нешто јединствено што нас окупља и спаја. Драма, музика, сликарство, поезија, скулптура, архитектура, све је театар… Морамо подржати и заштитити фестивале и институције попут Битефа. Јер ми губимо културу, а с њом и сећање… Хвала што сте ме поново позвали вечерас овде“, поручио је Вилсон, испраћен великим аплаузом на крају свог говора.

Пре званичног отварања фестивала публика је поздравила оне који су годинама пратили Битеф и били уз њега: критичара Владимира Стаменковића, хроничара Битефа из Москве Наталију Вагапову (која је пропустила само један од 50 издања овог фестивала), румунско-француског критичара Жоржа Банија, редитеља Душана Јовановића, руску глумицу Алу Демидову, редитеља Дејана Мијача, а аплаузе су добили и редитељи Еимунтас Никрошијус, Харис Пашовић, Андраш Урбан, Борут Шепаровић… као и Љубиша Ристић, који није присуствовао отварању.

Рођендански Битеф почео је изразито савременим, високо концептуалним, потпуно апстрактним, ритмичко-репетитивним и, парадоксално, минималистички и визуелно омамљујућим сценским спектаклом савременог кинеског плеса Плесног позоришта Тао из Пекинга под називом 6&7.

„Поред изласка из европског и регионалног контекста, и то кроз приказ рада уметника који долазе и из Кине, Сингапура, Либана, Индонезије, Руанде и Обале Слоноваче, главни програм 50. Битефа има још две главне, носеће осе. Једна је, назовимо је хоризонтална, естетичка и она се реферише на концепт ’нових позоришних тенденција’: циљ нам је да на 50. Битефу кристално јасно подвучемо, онако професорски, да је појам позоришта данас дефинитивно проширен, да га често поистовећујемо с појмом ’извођачких уметности’, а да под овај спадају различите извођачке праксе. Много њих је заступљено на овом Битефу: драмско позориште, музичко, савремени плес, документарно позориште, представе-предавања и, у једном од пратећих програма, нови циркус, као и различите хибридне форме између ових. Свих тих форми је било и на претходним издањима Битефа, али смо хтели да их сада имамо што више, да их јасно означимо и концептуализујемо кроз различите материјале и да на то питање ставимо тачку за наредних 50 година: да, све то је театар и свему је место на Битефу… Друга оса, вертикална, јесте тематско-проблемска, она се ове године тиче ’кризе Европе’: мигрантске кризе, али и неоколонијалног става Европе и Запада према другим културама (пројекције пожељне слике другости). Уже концепцијске целине у главном програму су: азијски савремени плес, постколонијални дискурс у савременом немачком театру и то у односу према Африци, радикални политички ангажман у националним позориштима у региону Средње Европе, српска независна сцена“, коментарисао је овогодишњи програм за позоришне новине„Лудус“ уметнички директор Битефа Иван Меденица.

БИТЕФОВЕ ХРОНИКЕ

Скупштина града Београда донела је 26. децембра 1966. године Решење о оснивању БИТЕФ-а, према предлогу Атељеа 212. У образложењу је наведено да међународни фестивал треба да се реализује поступно, те изведе у септембру 1967, као и да се по његовом окончању одлучи да ли смотру треба и даље организовати. Мира Траиловић именована је за вршиоца дужности управника Београдског интернационалног театарског фестивала, и њен задатак је био да сваке године од 10. до 30. септембра организује међународни драмски фестивал с циљем да прикаже нове тенденције у области сценског израза и драмског стваралаштва.

Први БИТЕФ трајао је од 8. до 30. септембра 1967, а на главном програму је изведено дванаест представа. Фестивал је отворило Катакали позориште из Индије представом Рамајана.

„Да се нејасни појмови разбистре“

За издање сарајевског Ослобођења 10. септембра 1967. Мира Траиловић је изјавила: „БИТЕФ је резултат уметничке потребе да се баш у позоришту као што је Атеље прикажу савремени сценски изрази, да се представи оно што је у овом тренутку значајно у свету. Верујем да такав позоришни сусрет мора да интересује ширу публику. То је, у исто време, и разлог због којег смо ишли на фестивал експерименталних сценских достигнућа. Имали смо само једну намеру: да прикажемо оно занимљиво што се у свету збива, тако да се неки нејасни појмови разбистре. А то су појмови превазиђених критеријума о позоришту и појмови премалих захтева које позоришта понекад себи постављају. Хоћу да кажем да Театар Гротовског и Ливинг театар представљају онај тип позоришта који нама недостаје. То су театри у којима се извођачи предају ритуалним заносом, позоришта калуђерског типа, аскетска и пуна самоодрицања…“

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *