Vreme gnevnih i nepredvidljivih gubitnika

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Još nisu na svojim zastavama istakli onaj, već zaboravljeni proleterski poklič, i poziv na ujedinjenje, i stvaranje sopstvene internacionale, ali bi i to moglo da se dogodi: pokret „zaboravljenih“ i „otpisanih“ gnevnih gubitnika globalizacije, i svega što ide uz taj pojam, od deindustrijalizacije do robotizacije, stupa sve agresivnije na političku scenu, opasno radikalizujući društvenu klimu u zemljama zapadne demokratije

Uveliko se, u medijima i naučnoj literaturi, već govori o osobenom fenomenu koji, kao bauk, „osvaja“ zemlje zapadne demokratije, s nepredvidljivim posledicama: o pokretu gnevnih glasača, s eksplozivnim potencijalom i šansom za populiste svih boja i (političkih) namera. Neće, dakako, pod njegovim zastavama „ustati svi prezreni na svetu“, ali je tradicionalno političko tle (politički reljef) očigledno postalo veoma trusno.

Pred tim šarolikim, i kontroverznim, pokretom vladajuće garniture u ovim zemljama, svejedno leve ili desne, deluju (gotovo) ošamućeno i (praktično) bespomoćno. Bučni gnev onih koje „dosad niko nije čuo“ usmeren je na globalizaciju i slobodnu trgovinu, gubitak nacionalnog identiteta i nadnacionalne institucije, elite u politici i biznisu, na etablirane (velike) stranke i medije, a posebno, i eksplozivno, na – migrante.

Reč je o vatrenim pobornicima, da spomenemo samo neke, „bregzita“ u Velikoj Britaniji, Donalda Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama, Marin le Pen i (njenog) Nacionalnog fronta u Francuskoj i Alternative za Nemačku. I (krajnje) nepredvidljivim glasačima koji su nemoguće učinili, najednom, mogućim: da, na primer, i jedan (politički) hazarder i (politički cirkusant) Donald Tramp postane (potencijalni) predsednik najmoćnije zemlje sveta, Marin le Pen šef francuske države, i da nemački „alternativci“ ozbiljno uzdrmaju doskora naglašeno stabilni politički sistem Nemačke.

[restrictedarea]

Frontalna pobuna Iako se ključali gnev ne može svesti na najmanji zajednički (politički) činilac i jednostavnu, a jedinstvenu, političku formulu, očigledno je reč o frontalnoj pobuni protiv etabliranih političkih stranaka i postojećih sistema u resko, i duboko, ne više ideološki, podeljenim društvima. Ovoga puta oštra granica u sve zapaljivijim političkim sukobljavanjima ne deli društva, i svet različitih ideja. Ona ponorno deli svet na dobitnike i gubitnike globalizacije.

Jednima je donela prednost i privilegije, drugima razarajuće posledice. Definitivno je uništila i čuveni „američki san“ i ispostavila drastičan ceh: četiri stotine (pre)bogatih Amerikanaca raspolaže danas imetkom većim od onoga što imaju dve trećine građana te zemlje. Ta činjenica je, paradoksalno i politički cinično, dala „šlagvort“ i jednom od prvih među onih četiri stotine, već spomenutom predsedničkom kandidatu republikanaca Donaldu Trampu, da konstatuje kako je globalizacija, kao cunami, potpuno uništila (američku) srednju klasu.

Nestali su, uz to, i uništeni nekadašnji čvrsti i temeljni oslonci zapadnog industrijskog društva: proizvodne trake se više ne vrte u Mančesteru, Ruru i Detroitu, nego u Kini, Maleziji i na Tajvanu. Milioni specijalizovanih industrijskih radnika, koji su bili srž moćnih privreda i stvorili društva blagostanja, postali su, najednom, gotovo preko noći, izlišni: njima su, i bukvalno, oteti posao i egzistencija.

Zaštitnica „zaboravljenih“ I već famozni „bregzit“ je pokazao opasnu provaliju i konflikt između bogatog centra, u ovom slučaju „prestonice novca“, Londona i siromašne engleske periferije, uključujući nekadašnje moćne industrijske centre iz kojih je „život istekao…“ A s njim su nestala i glavna, i tradicionalna, biračka uporišta levice. Uticajni francuski sociolog Mišel Viviorka konstatuje: francuska levica je mrtva. Kriza levice podstakla je, i ubrzala, raspad političkog sistema u ovoj zemlji. Nikad toliko dubokog nepoverenja nije bilo između građana i onih na vlasti kao u ovom trenutku. Ultraradikalni Nacionalni front postao je najjača „radnička partija“. Marin le Pen se profilisala kao zaštitnica i predvodnica „zaboravljenih“: najjača uporišta njene stranke, nimalo slučajno, postali su propali industrijski centri na severu i tradicionalno siromašnom jugu.

Sociolozi i politikolozi su saglasni u jednom: radikalizacija mnogih „ćutljivih građana“ (poslednjih godina uopšte nisu izlazili na izbore) jeste odgovor na njihov osećaj, i uverenje, da oficijelna politika, s tradicionalnim, etabliranim strankama, više nema (prave) odgovore na velika pitanja i aktuelne dramatične izazove: finansijske i dužničke krize, krizu evra i Evropske unije, uključujući i one najeksplozivnije, izbegličku i – terorizam.

 

Strah čini svoje U traganju za alternativama, na nemačku političku scenu je, gotovo na prepad, tako kročila, i izazvala pravi politički potres, desničarska i ksenofobna Alternativa za Nemačku čiji se eruptivni nastanak ne može tražiti (samo) u globalističkom gubitništvu: u njenim redovima gotovo je više dobrostojećih građana nego što su nekada imala stranka (prevashodno) bogate klijentele, poodavno usahli liberali. Njena glavna pokretačka snaga je strah: strah od propasti zemlje u koju je, eto, nezaustavljivo vodi vlast, pri čemu se najotrovnija žuč izliva na kancelarku, zbog politike „širom otvorenih vrata“, „izbegličke najezde“ i „okupacije zemlje“.

To očigledno ne ostaje bez efekta i posledica. Samo godinu ranije Angela Merkel je neprikosnoveno vodila listu najpopularnijih (i najomiljenijih) nemačkih političara, a sada je, i posle zatvaranja „balkanske rute“ i dila s Turskom, što je drastično smanjilo priliv izbeglica, na listi popularnosti s gotovo osamdeset (rekordnih) procenata spala, iako to varira iz meseca u mesec, na nešto više od pedeset.

 

Ubistveno čvrst zagrljaj Od pada njene popularnosti profitirali su socijaldemokratski lideri: vrh liste, s nešto više od sedamdeset procenata, drži šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer, a osetno je popravio „skor“, iako se i time tek približio granici od pedeset procenata, lider Socijaldemokratske partije (SPD), uz to vicekancelar i ministar privrede Zigmar Gabrijel. To je, očigledno, ohrabrilo prvake nekada velike stranke, koja je trenutno samo bleda kopija, i senka, nekadašnje moćne partije, posebno iz vremena Vilija Branta, da krenu u izbornu ofanzivu i oslobode se „ubistveno čvrstog“ zagrljaja konzervativaca u velikoj koaliciji, iako su parlamentarni izbori tek za godinu.

Šefu stranke Gabrijelu očigledno se veoma žuri iz, najmanje, dva razloga, od čega je jedan stranački, drugi se tiče ličnih ambicija. Kad je reč o prvom slučaju, Gabrijel smatra, poučen gorkim iskustvom s izborima za Bundestag iz 2009, da ne treba čekati. Veruje da je jedan od glavnih razloga, i uzroka, za najteži izborni poraz u istoriji stranke (socijaldemokrate su osvojile samo 23 odsto glasova) bio zakasneli ulazak u izbornu arenu (i kampanju) i, takođe, zakasnelo „šaltovanje“ stranke s pozicije vlasti (i tada u koaliciji s konzervativcima Angele Merkel) u ofanzivnu poziciju.

Drugi, onaj lični razlog, tera šefa stranke da blagovremeno izbori prvu poziciju u kancelarskoj kandidaturi. Pravo „prvog vučenja“ pripada, istina, po nepisanom pravu i pravilu, šefu stranke. Nevolja je, međutim, što Gabrijel, očigledno, nije neprikosnoveni lider. Šef diplomatije Štajnmajer je daleko popularniji (i) u stranci. On, međutim, ne predstavlja (pre)veliku opasnost: vodio je, kao kandidat za kancelara, izbornu kampanju čiji ishod je bio (već spomenuti) katastrofalni poraz. Ko se jednom (tako teško) opeče, ne približava se lako (ponovo) vatri.

 

Licitiranje kancelarskim kandidatima Ima, međutim, i mimo Štajnmajera više (potencijalnih) kandidata s neskrivenim ambicijama, od kojih se najčešće spominju dvojica s istim početnim slovom: gradonačelnik Hamburga (hanzeatska metropola ima status pokrajine) Olaf Šolc i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc. Sva trojica, ne samo u potaji, pletu sopstvene mreže i pozicije, pri čemu je u tome najvidljiviji Gabrijel: u krstarenju po zemlji manje, kažu, nastupa kao ministar privrede a više kao šef stranke. Krenula je, očigledno, i široka medijska ofanziva da se političar predstavi „običnoj publici“ kao veseo, dobroćudan čovek, nadasve pažljiv suprug i još pažljiviji roditelj: ilustrovani, porodični, (laki) magazin „Bunte“ učinio je to nedavno, ulazeći u njegov privatni dom, na punih sedam stranica.

Pitanje političke sudbine, i njegovih kancelarskih ambicija, Zigmaru Gabrijelu moglo bi da se reši već narednog meseca: u septembru su, za njegovu stranku, i njega posebno, veoma važni (pokrajinski) izbori u Meklenburgu – Prednjoj Pomeraniji i (prestonici) Berlinu. Ako stranka prođe loše na ovim izborima (prvi su 4. septembra, drugi 18. septembra), postavilo bi se pitanje ne samo njegove kandidature za politički najvažniji položaj u zemlji nego njegovog opstanka na kormilu stranke!

Važni pokrajinski izbori

A stvari, bar trenutno, kad je reč o prognozama i istraživanjima javnog mnjenja, ne stoje previše dobro: socijaldemokrate bi, ako se prognoze zaista obistine, u (istočnonemačkoj) pokrajini Meklenburg – Prednja Pomeranija mogle da poziciju najjače stranke „prepuste“ konzervativnoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU). U odnosu na rezultate izbora od 4. septembra 2011. godine SPD bi na predstojećim izborima osvojila 22 odsto glasova (13,6 manje nego na prethodnim) a CDU 25 procenata, dva više nego ranije. Dodatnu nevolju, istina ne samo za Gabrijela, donosi prognoza da bi toliko osporavana Alternativa za Nemačku, koja prvi put izlazi na izbore, mogla da osvoji (čak) visokih 19 procenata glasova!

Situacija s Berlinom, tradicionalnim uporištem „crvenih“, stoji (samo) za nijansu povoljnije za socijaldemokrate: i s gubitkom od gotovo osam odsto glasova u odnosu na prethodne izbore, SPD bi, s tankom većinom, od svega jednog procenta (21 odsto) zadržala prvu poziciju, ispred CDU (20 procenata). Famozna Alternativa bi i ovde ostvarila dvocifren, iako slabiji nego u Meklenburgu, pošto se radi o „startu“, impresivan rezultat (13 procenata glasova).

 

Moguća koalicija nesložnih Angela Merkel nema (još) razloga da strahuje za svoj tron: mogla bi, kako stvari trenutno stoje, da ostvari svoj (potajni) san i po kancelarskom stažu stigne „večitog kancelara“ i njenog nekadašnjeg političkog protežea i zaštitnika Helmuta Kola (vladao je punih šesnaest godina) i upiše se, istina samo po tome, u istoriju, uporedo sa (znamenitim) kancelarima Otom fon Bizmarkom i Konradom Adenauerom.

Njene račune mogla bi, teoretski, da pomrsi doskora nezamisliva i neizvodljiva crveno-zeleno-crvena koalicija: ako bi se, zaista, udružili, Socijaldemokratska partija, Zeleni i Levica mogli bi da računaju na prevlast u Bundestagu, a time obezbede poziciju kancelara. Ta mogućnost je izgleda danas realnija, nego juče. Manje je surevnjivosti, i isključivosti, u strankama „crvenih“, SPD i Levici, i manje javnog i varničavog sporenja: znak da bi moglo doći do kompromisa oko ključnih razlika, iako je sve to još (krajnje) neizvesno.

Zeleni, za sada, uglavnom čekaju da se stvari među „crvenima“, koji su im ideološki bliži, razbistre, ostavljajući i druge opcije za dolazak na vlast: prve koalicije na saveznom nivou sa „crnima“, odnosno konzervativcima. Kancelarka, kažu, u potaji politički flertuje s uglednijim, i uticajnijim, prvacima, iako bi, navodno, opet radije u politički brak sa socijaldemokratama: pouzdaniji su joj i predvidljiviji od „jogunastih“ zelenih kojima i morala da pravi veće, i neželjene, ustupke.

 

[/restrictedarea]