Време гневних и непредвидљивих губитника

Alternativa za NemackuЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Још нису на својим заставама истакли онај, већ заборављени пролетерски поклич, и позив на уједињење, и стварање сопствене интернационале, али би и то могло да се догоди: покрет „заборављених“ и „отписаних“ гневних губитника глобализације, и свега што иде уз тај појам, од деиндустријализације до роботизације, ступа све агресивније на политичку сцену, опасно радикализујући друштвену климу у земљама западне демократије

Увелико се, у медијима и научној литератури, већ говори о особеном феномену који, као баук, „осваја“ земље западне демократије, с непредвидљивим последицама: о покрету гневних гласача, с експлозивним потенцијалом и шансом за популисте свих боја и (политичких) намера. Неће, дакако, под његовим заставама „устати сви презрени на свету“, али је традиционално политичко тле (политички рељеф) очигледно постало веома трусно.

Пред тим шароликим, и контроверзним, покретом владајуће гарнитуре у овим земљама, свеједно леве или десне, делују (готово) ошамућено и (практично) беспомоћно. Бучни гнев оних које „досад нико није чуо“ усмерен је на глобализацију и слободну трговину, губитак националног идентитета и наднационалне институције, елите у политици и бизнису, на етаблиране (велике) странке и медије, а посебно, и експлозивно, на – мигранте.

Реч је о ватреним поборницима, да споменемо само неке, „брегзита“ у Великој Британији, Доналда Трампа у Сједињеним Америчким Државама, Марин ле Пен и (њеног) Националног фронта у Француској и Алтернативе за Немачку. И (крајње) непредвидљивим гласачима који су немогуће учинили, наједном, могућим: да, на пример, и један (политички) хазардер и (политички циркусант) Доналд Трамп постане (потенцијални) председник најмоћније земље света, Марин ле Пен шеф француске државе, и да немачки „алтернативци“ озбиљно уздрмају доскора наглашено стабилни политички систем Немачке.

[restrictedarea]

Фронтална побуна Иако се кључали гнев не може свести на најмањи заједнички (политички) чинилац и једноставну, а јединствену, политичку формулу, очигледно је реч о фронталној побуни против етаблираних политичких странака и постојећих система у реско, и дубоко, не више идеолошки, подељеним друштвима. Овога пута оштра граница у све запаљивијим политичким сукобљавањима не дели друштва, и свет различитих идеја. Она понорно дели свет на добитнике и губитнике глобализације.

Једнима је донела предност и привилегије, другима разарајуће последице. Дефинитивно је уништила и чувени „амерички сан“ и испоставила драстичан цех: четири стотине (пре)богатих Американаца располаже данас иметком већим од онога што имају две трећине грађана те земље. Та чињеница је, парадоксално и политички цинично, дала „шлагворт“ и једном од првих међу оних четири стотине, већ споменутом председничком кандидату републиканаца Доналду Трампу, да констатује како је глобализација, као цунами, потпуно уништила (америчку) средњу класу.

Нестали су, уз то, и уништени некадашњи чврсти и темељни ослонци западног индустријског друштва: производне траке се више не врте у Манчестеру, Руру и Детроиту, него у Кини, Малезији и на Тајвану. Милиони специјализованих индустријских радника, који су били срж моћних привреда и створили друштва благостања, постали су, наједном, готово преко ноћи, излишни: њима су, и буквално, отети посао и егзистенција.

Alternativa za Nemacku 1

Заштитница „заборављених И већ фамозни „брегзит“ је показао опасну провалију и конфликт између богатог центра, у овом случају „престонице новца“, Лондона и сиромашне енглеске периферије, укључујући некадашње моћне индустријске центре из којих је „живот истекао…“ А с њим су нестала и главна, и традиционална, бирачка упоришта левице. Утицајни француски социолог Мишел Вивиорка констатује: француска левица је мртва. Криза левице подстакла је, и убрзала, распад политичког система у овој земљи. Никад толико дубоког неповерења није било између грађана и оних на власти као у овом тренутку. Ултрарадикални Национални фронт постао је најјача „радничка партија“. Марин ле Пен се профилисала као заштитница и предводница „заборављених“: најјача упоришта њене странке, нимало случајно, постали су пропали индустријски центри на северу и традиционално сиромашном југу.

Социолози и политиколози су сагласни у једном: радикализација многих „ћутљивих грађана“ (последњих година уопште нису излазили на изборе) јесте одговор на њихов осећај, и уверење, да официјелна политика, с традиционалним, етаблираним странкама, више нема (праве) одговоре на велика питања и актуелне драматичне изазове: финансијске и дужничке кризе, кризу евра и Европске уније, укључујући и оне најексплозивније, избегличку и – тероризам.

 

Страх чини своје У трагању за алтернативама, на немачку политичку сцену је, готово на препад, тако крочила, и изазвала прави политички потрес, десничарска и ксенофобна Алтернатива за Немачку чији се еруптивни настанак не може тражити (само) у глобалистичком губитништву: у њеним редовима готово је више добростојећих грађана него што су некада имала странка (превасходно) богате клијентеле, поодавно усахли либерали. Њена главна покретачка снага је страх: страх од пропасти земље у коју је, ето, незаустављиво води власт, при чему се најотровнија жуч излива на канцеларку, због политике „широм отворених врата“, „избегличке најезде“ и „окупације земље“.

То очигледно не остаје без ефекта и последица. Само годину раније Ангела Меркел је неприкосновено водила листу најпопуларнијих (и најомиљенијих) немачких политичара, а сада је, и после затварања „балканске руте“ и дила с Турском, што је драстично смањило прилив избеглица, на листи популарности с готово осамдесет (рекордних) процената спала, иако то варира из месеца у месец, на нешто више од педесет.

 

Убиствено чврст загрљај Од пада њене популарности профитирали су социјалдемократски лидери: врх листе, с нешто више од седамдесет процената, држи шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, а осетно је поправио „скор“, иако се и тиме тек приближио граници од педесет процената, лидер Социјалдемократске партије (СПД), уз то вицеканцелар и министар привреде Зигмар Габријел. То је, очигледно, охрабрило прваке некада велике странке, која је тренутно само бледа копија, и сенка, некадашње моћне партије, посебно из времена Вилија Бранта, да крену у изборну офанзиву и ослободе се „убиствено чврстог“ загрљаја конзервативаца у великој коалицији, иако су парламентарни избори тек за годину.

Шефу странке Габријелу очигледно се веома жури из, најмање, два разлога, од чега је један страначки, други се тиче личних амбиција. Кад је реч о првом случају, Габријел сматра, поучен горким искуством с изборима за Бундестаг из 2009, да не треба чекати. Верује да је један од главних разлога, и узрока, за најтежи изборни пораз у историји странке (социјалдемократе су освојиле само 23 одсто гласова) био закаснели улазак у изборну арену (и кампању) и, такође, закаснело „шалтовање“ странке с позиције власти (и тада у коалицији с конзервативцима Ангеле Меркел) у офанзивну позицију.

Други, онај лични разлог, тера шефа странке да благовремено избори прву позицију у канцеларској кандидатури. Право „првог вучења“ припада, истина, по неписаном праву и правилу, шефу странке. Невоља је, међутим, што Габријел, очигледно, није неприкосновени лидер. Шеф дипломатије Штајнмајер је далеко популарнији (и) у странци. Он, међутим, не представља (пре)велику опасност: водио је, као кандидат за канцелара, изборну кампању чији исход је био (већ споменути) катастрофални пораз. Ко се једном (тако тешко) опече, не приближава се лако (поново) ватри.

 

Лицитирање канцеларским кандидатима Има, међутим, и мимо Штајнмајера више (потенцијалних) кандидата с нескривеним амбицијама, од којих се најчешће спомињу двојица с истим почетним словом: градоначелник Хамбурга (ханзеатска метропола има статус покрајине) Олаф Шолц и председник Европског парламента Мартин Шулц. Сва тројица, не само у потаји, плету сопствене мреже и позиције, при чему је у томе највидљивији Габријел: у крстарењу по земљи мање, кажу, наступа као министар привреде а више као шеф странке. Кренула је, очигледно, и широка медијска офанзива да се политичар представи „обичној публици“ као весео, доброћудан човек, надасве пажљив супруг и још пажљивији родитељ: илустровани, породични, (лаки) магазин „Бунте“ учинио је то недавно, улазећи у његов приватни дом, на пуних седам страница.

Питање политичке судбине, и његових канцеларских амбиција, Зигмару Габријелу могло би да се реши већ наредног месеца: у септембру су, за његову странку, и њега посебно, веома важни (покрајински) избори у Мекленбургу – Предњој Померанији и (престоници) Берлину. Ако странка прође лоше на овим изборима (први су 4. септембра, други 18. септембра), поставило би се питање не само његове кандидатуре за политички најважнији положај у земљи него његовог опстанка на кормилу странке!

Важни покрајински избори

А ствари, бар тренутно, кад је реч о прогнозама и истраживањима јавног мњења, не стоје превише добро: социјалдемократе би, ако се прогнозе заиста обистине, у (источнонемачкој) покрајини Мекленбург – Предња Померанија могле да позицију најјаче странке „препусте“ конзервативној Хришћанско-демократској унији (ЦДУ). У односу на резултате избора од 4. септембра 2011. године СПД би на предстојећим изборима освојила 22 одсто гласова (13,6 мање него на претходним) а ЦДУ 25 процената, два више него раније. Додатну невољу, истина не само за Габријела, доноси прогноза да би толико оспоравана Алтернатива за Немачку, која први пут излази на изборе, могла да освоји (чак) високих 19 процената гласова!

Ситуација с Берлином, традиционалним упориштем „црвених“, стоји (само) за нијансу повољније за социјалдемократе: и с губитком од готово осам одсто гласова у односу на претходне изборе, СПД би, с танком већином, од свега једног процента (21 одсто) задржала прву позицију, испред ЦДУ (20 процената). Фамозна Алтернатива би и овде остварила двоцифрен, иако слабији него у Мекленбургу, пошто се ради о „старту“, импресиван резултат (13 процената гласова).

 

Могућа коалиција несложних Ангела Меркел нема (још) разлога да страхује за свој трон: могла би, како ствари тренутно стоје, да оствари свој (потајни) сан и по канцеларском стажу стигне „вечитог канцелара“ и њеног некадашњег политичког протежеа и заштитника Хелмута Кола (владао је пуних шеснаест година) и упише се, истина само по томе, у историју, упоредо са (знаменитим) канцеларима Отом фон Бизмарком и Конрадом Аденауером.

Њене рачуне могла би, теоретски, да помрси доскора незамислива и неизводљива црвено-зелено-црвена коалиција: ако би се, заиста, удружили, Социјалдемократска партија, Зелени и Левица могли би да рачунају на превласт у Бундестагу, а тиме обезбеде позицију канцелара. Та могућност је изгледа данас реалнија, него јуче. Мање је суревњивости, и искључивости, у странкама „црвених“, СПД и Левици, и мање јавног и варничавог спорења: знак да би могло доћи до компромиса око кључних разлика, иако је све то још (крајње) неизвесно.

Зелени, за сада, углавном чекају да се ствари међу „црвенима“, који су им идеолошки ближи, разбистре, остављајући и друге опције за долазак на власт: прве коалиције на савезном нивоу са „црнима“, односно конзервативцима. Канцеларка, кажу, у потаји политички флертује с угледнијим, и утицајнијим, првацима, иако би, наводно, опет радије у политички брак са социјалдемократама: поузданији су јој и предвидљивији од „јогунастих“ зелених којима и морала да прави веће, и нежељене, уступке.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *