Šaljivo-ozbiljno štivo (samo) za pažljive čitaoce

Kako pobediti himeru melodramske ljubavi

Piše Nikola Marinković

Čitalac koji bi stvaralaštvu Vladana Matijevića pristupio čitajući roman Vrlo malo svetlosti (2010), a odmah zatim i njegov novi roman Susret pod neobičnim okolnostima (2016) verovatno bi došao u iskušenje da pomisli kako postoje dva Vladana Matijevića, ili makar dva autora unutar jednog pisca istog imena. Ako bi, pokušavajući da ipak formira koherentan sud, pročitao i roman Časovi radosti (2006), možda bi mu osnovne pripovedačke postavke Susreta pod neobičnim okolnostima bile jasnije, iako ne sasvim. Jer zaista je u pitanju neobična knjiga: naizgled fantastične sadržine, naizgled „ozbiljna“ iako komička, a ništa od toga u potpunosti.

Osnovni zaplet romana je borba anđela Milika Južnog da poslednji dan kazne koja ga lišava nebeske moći provede skriven od demona koji takve, detronizovane anđele, progone i ubijaju. Razume se, intriga ne bi bila potpuna da anđeo Milinko nije kažnjen zbog erotskog posrnuća svojstvenog ljudima, što dosta govori o samoj prirodi anđela i demona u ovom romanu (o čemu će kasnije biti više reči). Skrivajući se, Milinko Južni menja svoje zaklone po srbijanskim varošicama, ostavljajući za sobom, kao neželjeni trag, nerazjašnjene i brutalne zločine koje su počinili njegovi progonitelji. Poslednji dan provodi skriven u kući boemske starice Ane Žeželj uveren da će, zbog prirode njenog života i uverenja, to biti poslednje mesto gde bi ga demoni tražili.

Već iz ove kratke parafraze može se zaključiti da u tekstu romana treba očekivati dosta elemenata savremene pop-kulture, unutar kojih bi se osnove Milinkovog lika mogle potražiti u rasponu od filma Dogma (1999) Kevina Smita do Neba nad Berlinom (1987) Vima Vendersa, dok bi poreklo demonskih prikaza podjednako trebalo tražiti kako u horizontu gotičke literature, tako i u savremenoj horor produkciji. Razume se, nemoguće je odrediti, a cenimo da nije ni potrebno, tačno poreklo anđela i njegovih oponenata, jer nekad diskretna a nekad eksplicitna ironija tekst lišava nedvosmislenog značenja.

Slična neodredivost vlada i na planu pripovedanja. Iako je u uvodu romana primetan pripovedač u trećem licu, on ubrzo svoju perpsektivu pozajmljuje bilo Ani Žeželj, bilo anđelu Milinku, čiji delovi teksta su zasebno naslovljeni kao delovi njegove beležnice. Ova preraspodela pripovedačkih ingerencija ne dozvoljava da se čitalac opredeli ni za jednu od dve moguće solucije problema fantastične radnje romana: da li je, kako automistifikatorski tvrdi Matijević u jednom intervjuu, zabavna priča sa primesama fantastike, ili je u pitanju alkoholom potpomognuta psihološka projekcija ostarele Ane Žeželj? Obe pretpostavke su zasnovane u tekstu, pa bi se, u slučaju druge, moglo govoriti i da je Matijević odabrao iskošenu i grotesknu perspektivu glavne junakinje da bi na taj način progovorio o društvu, problematizovao određene društvene institucije (Crkva), tekovine (brak), nasleđena shvatanja (ženska seksualnost), ali kako onda objasniti raslojavanje pripovedačkih postupaka ili prisustvo pop-kulturnih predstava? Isto pitanje može se postaviti i onima koji bi zastupali stanovište o primarno fantastičnoj prirodi teksta, te je stoga uputnije razmisliti šta je zajedničko obema pretpostavkama i da li možemo reći da je ovaj roman i jedno i drugo.

Jer, bilo da poverujemo da je borba anđela Milinka objektivna (u ravni teksta) ili samo privid, ona svakako jeste deo unutrašnje dinamike Ane Žeželj i upletena je u razrešenje njene, naivne koliko i tužne, životne opsesije – ponovnog susreta s Marjanom, ljubavnikom iz mladosti. Ovaj motiv iz žanrovske literature u Matijevićevom tekstu svakako jeste ironizovan, ali je i funkcionalno upotrebljen u razrešenju drame, pošto je ponovni susret sa Marjanom ključni ulog u Milinkovoj sudbini – ukoliko Ana otvori vrata demonima, obećano joj je da će ga opet videti. Bez obzira na razrešenje, opsesivna prisutnost ovog žanrovskog motiva na izvestan način problematizuje autentičnost lika Ane Žeželj, čije bi društvene opservacije verovatno imale uverljiviji ton da nije ove melodramske crte, ali bi se, verujemo, ključna odlika ovog teksta – njegova dosledno sprovedena neodredivost – takvom postavkom izgubila.

Otuda svoju dovršenost ovaj lik stiče tek odbijanjem da otvori vrata, čime je njena unutrašnja drama završena, a ona je pobedila himeru melodramske ljubavi. Istovremeno, spas koji zadobija anđeo Milinko dovršava i fantastičnu komponentu priče, što ne razrešava, i dobro je što je tako, problem prirode ovog teksta, ali nas usmerava ka njegovom najdubljem sloju – drami unutrašnje borbe za zadobijanje ličnog integriteta, uprkos svemu, pa i komičnosti (ili možda baš zahvaljujući njoj) situacije u kojoj se borba vodi. Ako bi na taj način pristupio romanu Susret pod neobičnim okolnostima, onaj hipotetički čitalac sa početka teksta možda bi uvideo da je ta minimalna mera ličnog integriteta suštinska tema Vladana Matijevića, kojoj je on sposoban da priđe sa različitih pripovedačkih pozicija, neprekidno potvrđujući kako važnost teme, tako i veštinu njenog formulisanja.