Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić
Najvažniji deo zapadne strategije, koja je krenula invazijom na Irak (2003) a nastavljena potpaljivanjem građanskog rata u Siriji, jeste da stigne do južnih granica Rusije gde planira da „pripitomi“ islam Srednje Azije
Propovednik islamskog terora koji je dvadeset godina uspevao da dribluje britansku državu i za sve to vreme izdašno koristi njen sistem socijalne zaštite i besplatnog zdravstvenog osiguranja, konačno je, u utorak 16. avgusta izgubio igru.
Britanske vlasti su se, posle dugogodišnjeg manevrisanja i taktiziranja sa džihadistima i njihovim „ljudskim pravima“, odlučile da prekinu igru. Vrag je, valjda, odneo šalu: Frankenštajn je prešao preko mere tolerisanja i počeo da se otima kontroli.
ZBIRKA DOKAZA Notorni „propovednik mržnje“ na Ostrvu, imam bogomolje, Andžem Čudari konačno je strpan u zatvor; britanski istražni organi prikupili su sudski validne dokaze iz kojih se vidi, kako stoji u optužbi, da je imam poslao na Bliski istok najmanje 110 britanskih građana, muslimana i nemuslimana i da su oni tamo počinili terorističke akte u sastavu Islamske države.
U zbirci dokaza kojima trenutno raspolaže britanski antiteroristički štab, ime Čudarija je direktno povezano s regrutovanjem i slanjem (samo u Siriju) 850 britanskih građana.
Farsičnu stranu priče otkriva podatak da je Čudarijeva džihadistička grupa Al Muhadžirun u džamijama u Britaniji propovedala militantni islam i regrutovala borce za rat protiv „zapadnih neznabožaca“, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo čiji je Čudari građanin.
Bizarno je i to da je organizacija ovog džihadističkog propovednika uspela da godinama deluje, te da inspiriše 15 terorističkih napada na Bliskom istoku ili bude direktno vezana za njih. U ovoj neobičnoj verziji tretiranja islamista na Ostrvu, „trovač mladih duša“ uspeva da već dvadeset godina izigra svaki pokušaj države da ga istera na čistinu i izvede pred sud.
Izgleda da je prošle sedmice zemlju izdalo strpljenje; ideolog terora u ime vere uhapšen je i optužen nakon što mu je policija postavila zamku – bio je prethodno oslobođen dosadašnjeg režima ograničenog kućnog pritvora kako bi Skotland Jard mogao da ga tajno prati i evidentira njegove džihadističke kanale i veze. Na taj način policija je došla do dokaza da je „objekat“ položio zakletvu Islamskoj državi i to na dan kada je London (7. juna 2014) stavio ID na spisak terorističkih, zabranjenih organizacija.
Tretman ovog istaknutog džihadiste u Britaniji paradigmatska je priča o širem, dvosmislenom prilazu Zapada fenomenu i praksi militantnog islama. To je prilaz u kome figuriraju „dobri“ – naši i „loši“ – tuđi džihadisti. „Naši“ džihadisti se generalno vode kao „umereni“, i takvi su, na primer, pripadnici ekstremnog Al Nusra fronta koji ratuje u Siriji protiv „proruskog“ režima u Damasku i obavlja „prljave radove“ za Zapad.
MARŠ ISLAMSKOG FUNDAMENTALIZMA „Beskompromisni i fanatični u primeni sektaške varijante islama, džihadisti Islamske države ubijaju ili proteruju sve one koje su obeležili kao ’nevernike’ ili ’politeiste’, kao i one koji su, naprosto, protiv njihove vladavine“, navodi u knjizi „Rast Islamske države“ Patrik Kokbern, izveštač londonskog „Independenta“ s arapsko-islamskog područja. Podseća da je Islamska država za samo sto dana uspela da promeni celu panoramu Bliskog istoka, i to kombinujući „konspirativno umeće s fanatizmom i terorističkim iskustvom u borbi protiv iračkih, sirijskih i kurdskih snaga“. Džihadisti su, po njemu, „spektakularno uspeli“ da stave pod kontrolu sunitsku opoziciju vladama u Damasku i Bagdadu. To im je omogućilo da prošire vlast od iračkih granica s Iranom, preko iračkog Kurdistana sve do Alepa, najvećeg grada u Siriji.
Tokom ove ekspanzije Islamska država, opijena brzim uspehom, nije vodila dovoljno računa što usput proizvodi brojne neprijatelje i povezuje protiv sebe protivnike, čak međusobno sukobljene – SAD i Iran, dva ključna igrača ujedinjena u strahu od marša islamskog fundamentalizma u iranskom poimanju sunitskog džihadizma.
U „Rastu Islamske države“ naći će se i rečenica da „svet do sada nije video takvo nasilje i terorisanje protivnika još od Crvenih Kmera u Kambodži, pre više do četrdeset godina“.
U rasponu od 105 dana Islamska država je, piše dalje Kokbern, postala politička i vojna sila u Siriji i relativno lako porazila etnički i politički razjedinjene protivnike. Na kraju ovog perioda već je raspolagala vojskom od 350 hiljada (!) ljudi na koje je, prema informacijama u Londonu, za samo tri godine, od 2011. potrošila na opremu i naoružanje 41 milijardu dolara! Najveći deo tog novca ID je nabavila terorom, oporezivanjem i reketiranjem građana na teritorijama koje je držala pod kontrolom, a dobar deo donacijama iz režima u Zalivu koji su petrodolarima „plaćali strah“ od dolaska džihadista pred kapije njihovih dvoraca i harema.
ŠIITSKI ODREDI SMRTI U Iraku, pred maršom džihadista, tako dobro finansiranih i naoružanih, regularna, od Amerike obučavana, iračka armija naprosto se raspala: „Uniforme i oprema bile su razbacane duž celog puta, od Bagdada do Kurdistana. Za samo dve sedmice veliki delovi severnog i zapadnog Iraka pali su u ruke Islamske države… I na kraju marša, džihadisti su pobedonosno objavili nastanak Kalifata.“
Kada je pala i prestonica Kurdistana – Erbil, tek tada je u Vašingtonu upaljeno alarmno svetlo, te su pokrenuti vazdušni napadi na džihadiste u Iraku, sa ciljem da ih bar izoluju ako nisu u stanju da ih, iz vazduha, eliminišu.
Bombardovanje je bilo osuđeno na neuspeh i za samo stotinu dana islamističkog marša politička geografija u Iraku bila je iz temelja izmenjena: džihadisti su prekinuli svaku vezu Bagdada sa severom Iraka, gde se nalazi značajan deo iračkih naftnih izvora. U Bagdadu su šiitske milicije uzele vlast u svoje ruke, uz učešće ekstremno radikalne frakcije Asab el Hak – Vlasnici istine.
„Šiitske milicije (odane susednom Iranu) izašle su na ulice Bagdada. Tela ubijenih bacana su noću na trgove i ulice, prethodno su im oduzete lične isprave, ali su svi znali da su u pitanju sunitske žrtve likvidirane od strane šiitskih odreda smrti… Irak je klizio u ambis u kome su kolo vodili sektaški masakri i kontramasakri“, piše Kokbern.
Sto dana strahovlade Islamske države, nakon što je zapadna vojna intervencija otvorila put džihadistima svih boja i razrušila, u širokom prostoru između Eufrata i Tigra, istorijski održavanu ravnotežu sunitskih, šiitskih i kurdskih zajednica, balans snaga je poremećen, a eksperiment je bio zastrašujuće neuspešan. Linije podele između konfesionalnih zajednica bile su oštro povučene. Kao posledica nastalog haosa, Kurdistan je postao faktički posebna država; iračko-sirijska granica ostala je samo na mapi.
Za sve to vreme zvanični Vašington i Teheran uporno nastavljaju da međusobno sarađuju na rasturanju Iraka, ali je istina da tajno sarađuju kroz kanale obaveštajnih službi. Ništa novo. Iranci i Amerikanci pucaju jedni na druge, ali se rukuju ispod stola („Rast Islamske države“).
Irak i Sirija su danas tragična posledica dirigovanog haosa. Alfa i omega tog haosa je intervencija Zapada na širokom prostoru od Tunisa na arapskom Zapadu do Pakistana na islamskom Istoku. Pri tome, slabost američke koalicije na ovom prostoru sve je očiglednija. Glavni regionalni igrači u koaliciji – Saudijska Arabija, Emirati i Turska – ujedinjeni su u rušenju Asadove vlasti u Damasku i ujedno su neprijatelji svih koji se tuku protiv Islamske države. Ovi sukobi grupa, sekti i partija među američkim regionalnim saveznicima kritično su oslabili koaliciju, u osnovi formiranu i naoružanu za račun Zapada kako bi dovršila imperijalni posao na prostoru gde leže najvažnija svetska naftna polja.
Posledica? Ovog trenutka grupe tipa Al Kaida kontrolišu vlast na širokom prostoru od zapadnog Iraka i istočne Sirije. U martu 2013. pala je i provincijska prestonica Raka u istočnoj Siriji. U januaru 2014. džihadisti su ušli u Faludžu, strateški važno mesto na oko 70 kilometara od Bagdada. Bez borbi je osvojena i severna prestonica Iraka – Mosul, pa onda Tekrit, rodno mesto Sadama Huseina…
Islamska država je u maršu. Zapad je odlučio da to zakonito dete imperijalne invazije raste i napreduje dokle god obavlja posao rušenja „proruskog“ režima u Damasku i održava političku disciplinu u Bagdadu.
Vašingtonu, Londonu, Parizu ne smeta, kako stoji u „Rastu Islamske države“, ovo savezništvo sa džihadizmom „sve dok je sinhrono s imperijalističkim scenarijem“: važan, ako ne i najvažniji deo zapadne strategije, koja je krenula invazijom na Irak (2003), a nastavljena potpaljivanjem građanskog rata u Siriji, jeste da stigne do južnih granica Rusije gde planira da „pripitomi“ islam Srednje Azije.
Sirija i Irak su globalno raskršće, a dinamika jačanja islamističkih grupa predstavlja svetsku pretnju. Putin je u Moskvi na vreme uočio opasnosti i ko se s kim druži u ovoj đavoljoj igri, pa podigao migove i suhoje u pomoć Asadu, pa sada remeti dosadašnji lagodni tok ameroatlantskog skripta da Imperija, sa što manje baruta, preko leša Iraka, a naročito Sirije, stigne do Podmoskovlja.
