Са џихадистима до Подмосковља

ЧоудариЗа „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Најважнији део западне стратегије, која је кренула инвазијом на Ирак (2003) а настављена потпаљивањем грађанског рата у Сирији, јесте да стигне до јужних граница Русије где планира да „припитоми“ ислам Средње Азије

Проповедник исламског терора који је двадесет година успевао да дриблује британску државу и за све то време издашно користи њен систем социјалне заштите и бесплатног здравственог осигурања, коначно је, у уторак 16. августа изгубио игру.
Британске власти су се, после дугогодишњег маневрисања и тактизирања са џихадистима и њиховим „људским правима“, одлучиле да прекину игру. Враг је, ваљда, однео шалу: Франкенштајн је прешао преко мере толерисања и почео да се отима контроли.

[restrictedarea]

ЗБИРКА ДОКАЗА Ноторни „проповедник мржње“ на Острву, имам богомоље, Анџем Чудари коначно је стрпан у затвор; британски истражни органи прикупили су судски валидне доказе из којих се види, како стоји у оптужби, да је имам послао на Блиски исток најмање 110 британских грађана, муслимана и немуслимана и да су они тамо починили терористичке акте у саставу Исламске државе.
У збирци доказа којима тренутно располаже британски антитерористички штаб, име Чударија је директно повезано с регрутовањем и слањем (само у Сирију) 850 британских грађана.
Фарсичну страну приче открива податак да је Чударијева џихадистичка група Ал Мухаџирун у џамијама у Британији проповедала милитантни ислам и регрутовала борце за рат против „западних незнабожаца“, укључујући Уједињено Краљевство чији је Чудари грађанин.
Бизарно је и то да је организација овог џихадистичког проповедника успела да годинама делује, те да инспирише 15 терористичких напада на Блиском истоку или буде директно везана за њих. У овој необичној верзији третирања исламиста на Острву, „тровач младих душа“ успева да већ двадесет година изигра сваки покушај државе да га истера на чистину и изведе пред суд.
Изгледа да је прошле седмице земљу издало стрпљење; идеолог терора у име вере ухапшен је и оптужен након што му је полиција поставила замку – био је претходно ослобођен досадашњег режима ограниченог кућног притвора како би Скотланд Јард могао да га тајно прати и евидентира његове џихадистичке канале и везе. На тај начин полиција је дошла до доказа да је „објекат“ положио заклетву Исламској држави и то на дан када је Лондон (7. јуна 2014) ставио ИД на списак терористичких, забрањених организација.
Третман овог истакнутог џихадисте у Британији парадигматска је прича о ширем, двосмисленом прилазу Запада феномену и пракси милитантног ислама. То је прилаз у коме фигурирају „добри“ – наши и „лоши“ – туђи џихадисти. „Наши“ џихадисти се генерално воде као „умерени“, и такви су, на пример, припадници екстремног Ал Нусра фронта који ратује у Сирији против „проруског“ режима у Дамаску и обавља „прљаве радове“ за Запад.

Велика БританијаМАРШ ИСЛАМСКОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА „Бескомпромисни и фанатични у примени секташке варијанте ислама, џихадисти Исламске државе убијају или протерују све оне које су обележили као ’невернике’ или ’политеисте’, као и оне који су, напросто, против њихове владавине“, наводи у књизи „Раст Исламске државе“ Патрик Кокберн, извештач лондонског „Индепендента“ с арапско-исламског подручја. Подсећа да је Исламска држава за само сто дана успела да промени целу панораму Блиског истока, и то комбинујући „конспиративно умеће с фанатизмом и терористичким искуством у борби против ирачких, сиријских и курдских снага“. Џихадисти су, по њему, „спектакуларно успели“ да ставе под контролу сунитску опозицију владама у Дамаску и Багдаду. То им је омогућило да прошире власт од ирачких граница с Ираном, преко ирачког Курдистана све до Алепа, највећег града у Сирији.
Током ове експанзије Исламска држава, опијена брзим успехом, није водила довољно рачуна што успут производи бројне непријатеље и повезује против себе противнике, чак међусобно сукобљене – САД и Иран, два кључна играча уједињена у страху од марша исламског фундаментализма у иранском поимању сунитског џихадизма.
У „Расту Исламске државе“ наћи ће се и реченица да „свет до сада није видео такво насиље и терорисање противника још од Црвених Кмера у Камбоџи, пре више до четрдесет година“.
У распону од 105 дана Исламска држава је, пише даље Кокберн, постала политичка и војна сила у Сирији и релативно лако поразила етнички и политички разједињене противнике. На крају овог периода већ је располагала војском од 350 хиљада (!) људи на које је, према информацијама у Лондону, за само три године, од 2011. потрошила на опрему и наоружање 41 милијарду долара! Највећи део тог новца ИД је набавила терором, опорезивањем и рекетирањем грађана на територијама које је држала под контролом, а добар део донацијама из режима у Заливу који су петродоларима „плаћали страх“ од доласка џихадиста пред капије њихових двораца и харема.

Одреди смртиШИИТСКИ ОДРЕДИ СМРТИ У Ираку, пред маршом џихадиста, тако добро финансираних и наоружаних, регуларна, од Америке обучавана, ирачка армија напросто се распала: „Униформе и опрема биле су разбацане дуж целог пута, од Багдада до Курдистана. За само две седмице велики делови северног и западног Ирака пали су у руке Исламске државе… И на крају марша, џихадисти су победоносно објавили настанак Калифата.“
Када је пала и престоница Курдистана – Ербил, тек тада је у Вашингтону упаљено алармно светло, те су покренути ваздушни напади на џихадисте у Ираку, са циљем да их бар изолују ако нису у стању да их, из ваздуха, елиминишу.
Бомбардовање је било осуђено на неуспех и за само стотину дана исламистичког марша политичка географија у Ираку била је из темеља измењена: џихадисти су прекинули сваку везу Багдада са севером Ирака, где се налази значајан део ирачких нафтних извора. У Багдаду су шиитске милиције узеле власт у своје руке, уз учешће екстремно радикалне фракције Асаб ел Хак – Власници истине.
„Шиитске милиције (одане суседном Ирану) изашле су на улице Багдада. Тела убијених бацана су ноћу на тргове и улице, претходно су им одузете личне исправе, али су сви знали да су у питању сунитске жртве ликвидиране од стране шиитских одреда смрти… Ирак је клизио у амбис у коме су коло водили секташки масакри и контрамасакри“, пише Кокберн.
Сто дана страховладе Исламске државе, након што је западна војна интервенција отворила пут џихадистима свих боја и разрушила, у широком простору између Еуфрата и Тигра, историјски одржавану равнотежу сунитских, шиитских и курдских заједница, баланс снага је поремећен, а експеримент је био застрашујуће неуспешан. Линије поделе између конфесионалних заједница биле су оштро повучене. Као последица насталог хаоса, Курдистан је постао фактички посебна држава; ирачко-сиријска граница остала је само на мапи.
За све то време званични Вашингтон и Техеран упорно настављају да међусобно сарађују на растурању Ирака, али је истина да тајно сарађују кроз канале обавештајних служби. Ништа ново. Иранци и Американци пуцају једни на друге, али се рукују испод стола („Раст Исламске државе“).
Ирак и Сирија су данас трагична последица диригованог хаоса. Алфа и омега тог хаоса је интервенција Запада на широком простору од Туниса на арапском Западу до Пакистана на исламском Истоку. При томе, слабост америчке коалиције на овом простору све је очигледнија. Главни регионални играчи у коалицији – Саудијска Арабија, Емирати и Турска – уједињени су у рушењу Асадове власти у Дамаску и уједно су непријатељи свих који се туку против Исламске државе. Ови сукоби група, секти и партија међу америчким регионалним савезницима критично су ослабили коалицију, у основи формирану и наоружану за рачун Запада како би довршила империјални посао на простору где леже најважнија светска нафтна поља.
Последица? Овог тренутка групе типа Ал Каида контролишу власт на широком простору од западног Ирака и источне Сирије. У марту 2013. пала је и провинцијска престоница Рака у источној Сирији. У јануару 2014. џихадисти су ушли у Фалуџу, стратешки важно место на око 70 километара од Багдада. Без борби је освојена и северна престоница Ирака – Мосул, па онда Текрит, родно место Садама Хусеина…
Исламска држава је у маршу. Запад је одлучио да то законито дете империјалне инвазије расте и напредује докле год обавља посао рушења „проруског“ режима у Дамаску и одржава политичку дисциплину у Багдаду.
Вашингтону, Лондону, Паризу не смета, како стоји у „Расту Исламске државе“, ово савезништво са џихадизмом „све док је синхроно с империјалистичким сценаријем“: важан, ако не и најважнији део западне стратегије, која је кренула инвазијом на Ирак (2003), а настављена потпаљивањем грађанског рата у Сирији, јесте да стигне до јужних граница Русије где планира да „припитоми“ ислам Средње Азије.
Сирија и Ирак су глобално раскршће, а динамика јачања исламистичких група представља светску претњу. Путин је у Москви на време уочио опасности и ко се с ким дружи у овој ђавољој игри, па подигао мигове и сухоје у помоћ Асаду, па сада ремети досадашњи лагодни ток амероатлантског скрипта да Империја, са што мање барута, преко леша Ирака, а нарочито Сирије, стигне до Подмосковља.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *