Erdoganova lekcija

Piše Stefan Karganović

Pred srpske donosioce političkih odluka, na fonu turskih događaja, postavlja se samo jedno pitanje, a to je kako, u uslovima potpune penetracije sistema, sačuvati i obezbediti odbrambene mehanizme države?

Posle neuspelog pokušaja državnog udara u Turskoj, nepogrešivo pronicljivi srpski političari i „analitičari“ prokomentarisali su sve pojedinosti do poslednje sitnice, sa primetnim izuzetkom okolnosti koja je za njihovu državu najvažnija i najrelevantija. Sa polemičkim žarom i uobičajeno dubokim uvidima u dešavanja ne samo na Bosforu već i širom sveta, u kompetentnim krugovima danima se raspravlja o tome da li je puč bio stvaran ili namešten, ko ga je organizovao i zašto, kako će uticati na spoljnu politiku Turske, pa čak – ne bi bili Srbi da se time ne bave – i kako će izmeniti odnos snaga u svetu. U poređenju sa ključnom temom, koja je ostala izvan okvira razmatranja, pitanja kojima se stručnjaci studiozno bave – mada o svetskoj politici njih niko ništa ne pita – poslovični su „luk i voda“.

[restrictedarea]

POUKA TURSKOG SCENARIJA Ozbiljno razmatranje krize koju je pre dve nedelje turska  država jedva preživela, a čiji konačni ishod još uvek nije izvestan, prioritetno stavlja, ne samo na srpski dnevni red nego i svih ostalih regionalnih državica, tačku koja je apsolutno fundamentalna. Ta izostavljena tačka je ključna za opstanak države. U svetlu otrežnjujućih događaja u Turskoj, postavlja se sledeće pitanje: polazeći od činjenice sveobuhvatnog i dugoročnog subverzivnog dejstva imperije, usmerenog podjednako i na „prijatelje“ i na neprijatelje, kako glavne poluge vlasti sačuvati u domaćim rukama? Može li se u neophodnoj meri organima sile i ostalim zaštitnim mehanizmima ugroženog društva obezbediti moć brzog i efikasnog reagovanja u neizbežnom trenutku kada hiroviti strani „partneri“ odluče da unutrašnji poredak i figure koje su mu na čelu – svojevoljno promene?

U takvoj situaciji našao se Redžep Tajip Erdogan u petak, 15. jula, i u istoj situaciji trenutno se potencijalno nalaze sve lokalne balkanske poglavice. U vezi sa turskim sledom događaja, podsetimo se na neke osnovne činjenice. Prećutno (ili možda izričito, potpuno je nebitno) Erdogan i njegovi atlantski pokrovitelji sklopili su sporazum, entente cordiale, da će turskom predsedniku i njegovom neootomanskom režimu biti dopušteno da ostvaruju sopstvene regionalne aspiracije zauzvrat za to što će svoju opštu politiku bezuslovno potčiniti globalnim  ciljevima i težnjama stranih pokrovitelja. I Erdogan je, manje-više, a u ukupnom bilansu daleko više nego manje (i na nespornu štetu interesima Turske), lojalno izlazio u susret zahtevima svojih pokrovitelja, čak i nauštrb mnogih postulata sopstvene izvorne politike, ispunjavajući preuzete obaveze u skladu sa dogovorom. Za primernu dugogodišnju kooperativnost – na stranu neke lične nastranosti koje suštinski uopšte ne menjaju sliku – Erdoganova nagrada bio je pokušaj svrgavanja, izveden preko lokalne agenture koja je držana u rezervi upravo za takvu priliku. Pod mimikrijom verske posvećenosti, ali faktički pod nadzorom Erdoganovih tobož „savezničkih“ obaveštajnih službi, ta agentura uporno i strpljivo već godinama, iza leđa zvanično priznatog turskog partnera, sprovodi gramšijevski „dugi marš kroz ustanove“ i nelojalno infiltrira sve pore turskog društva, čekajući signal da se aktivira. „Paralel devlet“ (paralelna vlada, ili država). Na vršljanje Gulenovog podzemnog aparata na sam dan puča gradonačelnik Ankare požalio se Aleksandru Duginu, koji je slučajno boravio u turskoj prestonici na jednom naučnom skupu. Zvuči poznato, zar ne?

Mutatis mutandis, uvažavajući sve turske specifičnosti, nije li ovo, posmatrano pre svega iz lokalnog ugla, vrlo prepoznatljiv operativni stil i raspored strategijskih snaga?

 

DUGI MARŠ FETULAHA GULENA Nebitno je da li je – kao što neki tvrde – šef te turske agenture, propovednik Fetulah Gulen, sa teškoćom završio četiri razreda osnovne škole ili je briljantan intelektualac koji je, pored pomnog izučavanja svetih knjiga, doktorirao i na Gramšijevim teorijama. Bez obzira na konačni ishod napora Erdoganovog režima da preživi i da se odbrani, ova prepredeno istočnjačka verzija „dugog marša kroz ustanove“ zaslužila je mesto u priručnicima za hibridno ratovanje Gulenovih zapadnih mentora.

„Morate se kretati kroz arterije sistema“, Gulen je devedesetih godina, dok su Erdogan i on još uvek bili drugari, podučavao svoje sledbenike, „a da niko ne primeti vaše postojanje dok se ne ugradite u sve centre moći (…) dok uslovi ne sazru. Morate sačekati dok ne budu sazreli i sve ne bude spremno (…) dok u vašim rukama ne bude sva vlast u državi i dok ne privučete na svoju stranu sveukupnu moć ustanova turske države“.

Paralelno sa osvajanjem, po dubini, institucionalne i ustavne moći u Turskoj, Miša Đurković u svojoj informativnoj analizi Gulenove metodologije naglašava da se razvija i „igra prikrivanja pravih namera da se ne bi prevremeno izlagalo udarcima protivnika“.

Niti je bitno da li je lukavi Gulen svestan da je i sam oruđe, i to – ukoliko je tako nešto zamislivo – u rukama još lukavijih i pokvarenijih od sebe, i da će im i on, kao Erdogan protiv koga je bio upotrebljen, biti interesantan samo onoliko dugo koliko je trenutno koristan. U turskom kontekstu to sigurno ne bi predstavljalo nikakvu novinu, bar ako je suditi po oceni tamošnjeg generala Ali Fuada Erdena, jednog od odgovornih za jermenski genocid, o tome kako treba postupiti sa iskorišćenim „osobljem“: „Oruđa za prljave poslove su potrebna u zahtevnim vremenima; isto tako je neophodno, međutim, ne proslavljati ih već ukloniti nakon upotrebe kada su obavili svoj posao (poput toalet-papira).“ I ovo zvuči poznato, zar ne? U određenom trenutku Erdoganovu lekciju neminovno će naučiti i Gulen. Međutim, to nije naša briga.

 

KLJUČEVI TVRĐAVE Pred srpske donosioce političkih odluka, na fonu turskih događaja, postavlja se samo jedno pitanje, a to je kako, u uslovima potpune penetracije sistema, sačuvati i obezbediti odbrambene mehanizme države? Pod pretpostavkom da za to nije kasno i da je to još uvek izvodljivo i moguće.

U Turskoj, podjednako kao i na ovim prostorima, odavno i sa idealističkim oduševljenjem, ključevi od tvrđave predati su neprijatelju. Zato, on više nema potrebu da je opseda. Kapije su mu dobrovoljno i širom otvorene, uz srdačan poziv da se komotno razmesti unutra. Kao posledica unutrašnje predaje sada je praktično nevažno ko se nalazi na čelu državnog aparata i sa kakvim zvučnim i formalnim ovlašćenjima obavlja svoje ceremonijalne dužnosti. Gotovo sve poluge nalaze se u rukama lokalne agenture kojom upravljaju strani kontrolori. Uputstva nominalnog poglavice protivna njihovim nalozima jednostavno su – ignorisana, a previše svojeglav i iritantan poglavica obično se bez muke svrgava. Kao što je nedavno pokušano u Erdoganovom slučaju.

Pre dve nedelje, skoro po cenu života, Erdogan je shvatio tu egzistencijalnu lekciju. Da nije blagovremeno dobio upozorenje od taktičkog saveznika kome se najmanje nadao i da nije uspeo da na brzinu skrpi dovoljnu podršku na ulici, svoju provincijalnu bahatost i glupost platio bi životom. Situacione sličnosti sa ličnostima na drugim prostorima nametljivo su očigledne.

Džinovske dimenzije turske čistke ne odražavaju Erdoganovu paranoju – ma šta neko o njemu mislio i bez obzira na to koliko je antipatičan po drugim osnovama. Pakosna imperijalna psihoanaliza, plasirana da degradira donedavno uslužnog i hvaljenog saradnika, nije ništa više do ad hominem spin kojim pokušava da se maskira značaj pretrpljenog neuspeha. Pored toga, banalizovanje stvarnih razloga za neuspeh puča pogodno je i stoga što odvraća pažnju od eklatantne stvarnosti koja temeljnu čistku u potpunosti opravdava, a to je totalna prožetost ustanova navodno prijateljske i savezničke turske države subverzivnim elementima ugrađenim da služe tuđem interesu, a ne njoj. Prebacivanjem analitičkog težišta na sporedne koloseke zabašuruju se istovremeno i kolosalne razmere imperijalnog verolomstva, ponašanja koje je zapravo rutinsko, a u ovom slučaju usmereno prema dojučerašnjem bliskom saradniku i štićeniku. Iz toga proizilazi logično pitanje: ko je sledeći?

Retorička magla kojom se vešto spinuju uzroci i posledice turskog prevrata razumljiva je sa stanovišta izvođača, a njima je u interesu da ugrabe i zadrže kontrolu nad ovim eksplozivnim narativom. Trezveno sagledavanje načina i implikacija podmuklog zabadanja noža u leđa Erdoganu za njih je opasno i nedopustivo. Posledice bi bile krajnje kontraproduktivne, ako bi se to zaista dogodilo i doprinelo da se potencijalne naredne žrtve trgnu iz učmalosti i ispolje volju da se inteligentnije i delotvornije nego dosad pozabave pitanjem sopstvene bezbednosti.

[/restrictedarea]