Дивна Љубојевић – ОПАСНА МУЗИКА ОД СВЕТЛА И ЖАДА

Разговарала Мила Милосављевић,  Фотографије Небојша Бабић

Православна духовна музика, без обзира на то одређење „православна“ је универзална! Чини се да је намерно склоњена јер је „последица“ слушања те музике нешто што бих дефинисала као спокојство и мир! Ово што изводимо „Мелоди“ и ја слушају и Турци, Кинези, Шпанци, Африканци, Французи, и сви уживају у том смирењу и испуњености духа, што ми говори да је, у нечијем виђењу, ова музика – опасна

О јединственом таленту и стваралаштву Дивне Љубојевић, врхунског музичког уметника, интерпретатора, који већ две и по деценије широм света проноси славу Србије, уживајући статус једног од највећих савремених мисионара наше православне и византијске културне баштине речено је и забележено обиље похвала.

Речи академика Матије Бећковића изговорене након једног од концерата наше саговорнице, чини се, најбоље описују чудесни дар музичке уметнице анђеоског гласа: „Био сам неки дан на концерту Дивне Љубојевић. Ту је било 3.500 људи, личило је на најлепшу службу у најлепшем храму на свету. Била је то деликатна, дискретна музика коју је имао ко да слуша и да награди. Нисам од смрти патријарха Павла видео српски народ у бољем издању него у тој дворани…“

[restrictedarea]

Дивна Љубојевић ове године обележава четврт века професионалног бављења музиком. Певањем се, каже, бави од кад зна за себе. Љубав према музици и певању јачала је и снажила образујући се најпре у музичкој школи а потом и на Академији музичке уметности. Са седамнаест година преузела је диригентску палицу да би 1991. заједно са групом пријатеља основала хор и студио за духовну музику ,,Мелоди“. Од тада са својим хором наступала је на најзначајнијим светским музичким сценама широм Европе, Русије,  у Африци, Кини, откривајући лепоту и узвишеност духовне музике, што јој је донело и статус врхунског интерпретатора. Француска издавачка кућа „Милан мјузик“ објављује њене дискове од 2003, док је ,,ћерка фирма“ ове музичке компаније, под називом „Жад“, специјализована за уметничку музику, држи за своју – звезду. Пре две године објавила је ЦД У потрази за божанском светлошћу за њујоршку кућу „Валеј ентертејнмент“, те неколико издања у Белорусији. Недавно је и ПГП РТС продуцирала албум Антологија најлепше духовне музике православног истока ансамбла ,,Мелоди“.

„Рекла бих да је мој животни ритуал вера у Бога. Вера, литургија и љубав, то је та чаролија. Такав начин живота је врхунски извор за интерпретацију и слушање музике“, каже Дивна Љубојевић.

Како сте закорачили у свет музике? Како је музика постала ваш животни, професионални избор, ваша судбина?

Кажу да сам пропевала пре него што сам проговорила. А певала сам оно што сам чула на радију, телевизији или пак са својим родитељима који су слушали плоче. Биле су то најчешће популарне мелодије. Сећам се оних које су изводили Лола и Чоби… Правом певању сам се посветила у музичкој школи, док сам лепоту духовне музике први пут осетила сусревши се с њом у манастиру Ваведење, где сам као дете редовно одлазила са родитељима. Та музика је једноставно ,,легла“ мом музичком укусу или прецизније, будући да се не може говорити о формираном музичком укусу у том најранијем узрасту, легла је мојој души. Ту је и остала све ове године, и током мог музичког образовања у нижој, средњој музичкој школи и на Музичкој академији. Духовна музика била је и остала моја најдубља преокупација.

Има оних који сматрају да сте се на неки начин одрекли класичне музике одлучивши се за духовну. Има ли истине у томе?

Никада се нисам одрекла класичне музике из простог разлога што је управо духовна музика извориште са којег је класична музика потекла.

Словите за врсног, врхунског интерпретатора духовне музике. У чему је разлика између интерпретације духовне музике и појања?

Интерпретација је једно. Једну мелодију може да интерпретира свако, док појање има степеницу више, а она је у способности преношења нумере која се интерпретира. То ипак не може свако.

На срећу, поседујете тај редак Божји дар. Невероватна је лакоћа са којом вам полази за руком да, како кажете, ,,пренесете“ најузвишеније духовне и црквене мелодије. Публици на радост донели сте црквену музику на сцену, подијум. Кажете да „црквена музика има два живота“. Како она живи та два живота?

Црквена музика на сцени на којој је интерпретирамо има један живот и то је њен други живот. Први је литургијски, где је појање у синергији са обредом. То је његова примарна функција. Концертна функција пак је мисионарска, јер на подијуму музику стављате у службу прикупљања срца и душа. Ако успете да је пренесете, онда је то велики успех.

Ове године бележите немали јубилеј, две и по деценије постојања вашег ансамбла „Мелоди“. Како је он настао?

Било је то пред крај Академије, 1991. године, после диригентског стажа у „Првом београдском“. Тада сам основала „Мелоди“ са пријатељима, који су већ певали са мном у хору „Мокрањац“ и ПБПД. Од настанка хора, па до 2001. наступали смо углавном по Србији, са ретким излетима у иностранство. Такве су године биле. А у том периоду смо се богатили репертоаром, музички настајали – стварали се оваквима какви јесмо. То је био наш „залог за будућност“! А онда почиње и до сада траје наша светска концертна делатност. 

Вера и музика су најдубље утемељење вашег стваралаштва. Како видите ово садејство које вас је коначно и одредило као уметника?

Вера ми је дарована као малој, док су ме у цркву увели родитељи. Не могу да вам одговорим на питање из угла човека који је као зрео ушао у веру, јер сам од малих ногу била у њој. За мене је то природан однос са Богом, природно упознавање свега што се дешава у нашој духовности. А ко ме је увео у музику? Божјм даром сам иницирана од малих ногу. Духовна музика је основ, не постоји ништа изазовније од традиције те врсте, то је природни ток мојих музичких и животних корака овога што данас радим. Одувек сам била свесна свог гласа и умећа певања. Али то није нешто чему сам се дивила. То је била чињеница. Важно је оно што човек уради од тог дара. Суштина је на крају да таленат поделите са другима на најбољи начин.

Какве импресије носите са наступа на сценама широм света?

Носим дивне импресије са свих наших гостовања. Човек мора да има циљ а ја нисам особа пројекта, већ у својој глави желим да вратим духовној музици место које јој је неправедно одузето код нас. Место у класичној музици. Православна духовна музика без обзира на то православно одређење је универзална! Чини се да је намерно склоњена јер је „последица“ слушања те музике нешто што бих дефинисала као стицање спокојства, као мир! Ово што изводимо „Мелоди“ и ја слушају и Турци, Кинези, Шпанци, Африканци, Французи, и сви уживају у том смирењу и испуњености духа, што ми говори да је опасна.

Како коментаришете чињеницу да сте у свету популарнији него у својој домовини?

То ме уопште не зачуђује. На почетку ми није било свеједно, али сада то прихватам као нормално, јер људи који познају историју, који цене своју традицију у много су бољој позицији да се отворе за нешто друго и да схвате вредност нечег другачијег него људи којима је онемогућено да живе на својој традицији, да је упознају, и којима је подметнута кока-кола уместо домаће здраве бозе. Таква је ситуација код нас и са тим се човек помири, а у ствари, то и није ништа страшно.

Учествовали сте у бројним иностраним музичким пројектима. Које бисте издвојили?

Међу најзанимљивије иностране пројекте у којима сам учествовала убројила бих свакако учешће у оквиру холограмске опера Франка Батијата, 2011. године на Сицилији. У неку руку, радећи на овој опери, учествовала сам у стварању новог музичког жанра. Опера је рађена поводом 500 година од рођења Бернардина Телесија, сицилијанског филозофа и научника. Невероватно ми је било искуство док сам гледала „другу себе“ на сцени. Уз овај, један од најимпресивнијих пројеката чији сам део била, јесте рад на филму ,,Хјуман“ аутора Јана Артис-Бертрана. Веома сам срећна због учешћа у њему јер га је радио један од најбољих светских фотографа, који се прославио у свету снимцима земље из ваздуха. Ово је иначе његов други филм. Звао ме је и за први, али тад сам имала друге приоритете. Учешће у филму ,,Хјуман“, чији су наратори обични људи, људи са маргина који причају своју причу, било ми је велики изазов и донело ми је дивно искуство. Музику за филм је писао прослављени композитор Арманд Амар, а ја певам Вивалдијев Јерусалим, који је Амар обрадио. Певала сам и на премијери у Паризу.

Колико је таленат сам по себи важан и пресудан када је музичка уметност у питању, а у којој мери је успех на овом пољу ствар рада и упорности?

Сматрам да рад без талента не може да донесе нити изнесе ништа посебно, док врхунски таленат и са мање рада може да донесе врхунске резултате.

[/restrictedarea]