Otkud književnost na naslovnicama dnevne štampe?

Muke povodom otkupa

Piše Nikola Marinković

Aktuelna drama sa otkupom knjiga za biblioteke Srbije zapravo je svojevrsna poruka ovdašnjeg kulturnog establišmenta budućem ministru kulture da ni na koji način ne sme da ugrozi ideološki zacrtan put razvoja (ili degradacije, zavisi od tačke gledišta) kulturnog života, pogotovo ne imenovanjem intelektualaca poput Miloša Kovića na mesto komisije od koje zavisi život izdavača u Srbiji

Šta je potrebno da se desi da književni život u Srbiji dospe na naslovnu stranu jednog dnevnog lista? Ili skandal, ili osetljivo novčano pitanje, ili i jedno i drugo. I zaista, odlukom komisije Ministarstva kulture za otkup književnih publikacija objavljenih 2015. godine u Srbiji, memoari Mirjane Marković preporučeni su za bibliotečki otkup, a nije (između ostalih) roman Vuka Draškovića Isusovi memoari (v. Pečat, br. 360, 12. 3. 2015, str. 58–59), što je bio povod da se napadne odlazeći ministar kulture, kao i predsednik komisije za otkup dr Miloš Ković (bez obzira na činjenicu da je roman i pre otkupa našao svoje mesto u fondu preko šezdeset javnih biblioteka u Srbiji).

Novinarka RTS-a u prilogu Dnevnika o ovom slučaju istakla je da odluke komisije uvek prati velika pažnja, ali prethodnih godina ovolike pažnje (vest su prežvakavali i drugi štampani i elektronski mediji) nije bilo. Razume se, izdavači se žale jer nikada za otkup ne bude preporučeno onoliko naslova koliko je dovoljno da budu zadovoljni (što će reći – svi predloženi naslovi) i stoga njihove primedbe ne možemo u potpunosti uzeti u obzir. Biblioteke, sa svoje strane, sredstvima redovnog finansiranja otkupljuju bestselere, tako da na republičkom otkupu većinom traže kapitalna izdanja, lektire, klasike svetske književnosti i dobitnike NIN-ove nagrade, pa se može reći da komisija Ministarstva kulture već godinama prilično uspešno izlazi u susret njihovim potrebama, iako ne svake godine u podjednakoj meri.

Argumenti ovogodišnje komisije su prilično jasni. Dr Ković je s pravom istakao da memoari Mirjane Marković jesu istorijski izvor bez obzira na to da li se neko slaže sa njenim stanovištem ili ne, i kao takvi svakako treba da budu u bibliotekama. Komisija se, nastavlja Ković, vodila isključivo kriterijumom kvaliteta i važnosti objavljenih publikacija (što je iz odabranih naslova, dostupnih na sajtu Narodne biblioteke, evidentno), jer se one otkupljuju za novac poreskih obveznika. Problem sa ovom konstatacijom je što čin brige za javno dobro uvek podrazumeva određeno vrednosno i ideološko stanovište. I prethodne komisije za otkup knjiga deklarativno su se rukovodile javnim dobrom, ali u sopstvenom ideološkom svetonazoru, što je za vreme Sretena Ugričića imalo oblik gotovo nedvosmislene podrške stanovištu tzv. Druge Srbije. Da li su se i tada tabloidi potrudili da problematizuju ovakve odluke? Naravno da nisu. Upravo tu se krije zaplet ovogodišnje drame.

Ona je svojevrsna poruka ovdašnjeg kulturnog (da li samo kulturnog?) establišmenta budućem ministru kulture da ni na koji način ne sme da ugrozi ideološki zacrtan put razvoja (ili degradacije, zavisi od tačke gledišta) kulturnog života, pogotovo ne imenovanjem intelektualaca poput Miloša Kovića na mesto komisije od koje zavisi život izdavača u Srbiji. „Novac poreskih obveznika“, poručuju orkestratori ovog „skandala“, mora ići u džepove onih koji bi da tim istim poreskim obveznicima „promene svest“, a to besplatno i volonterski ne može da se uradi. Jer ako ne bi bilo finansijske nadoknade za zastupništvo zapadnih interesa, ko bi to uopšte i radio?