Откуд књижевност на насловницaма дневне штампе?

Муке поводом откупа

Милош КовићПише Никола Маринковић

Актуелна драма са откупом књига за библиотеке Србије заправо је својеврсна порука овдашњег културног естаблишмента будућем министру културе да ни на који начин не сме да угрози идеолошки зацртан пут развоја (или деградације, зависи од тачке гледишта) културног живота, поготово не именовањем интелектуалаца попут Милоша Ковића на место комисије од које зависи живот издавача у Србији

Шта је потребно да се деси да књижевни живот у Србији доспе на насловну страну једног дневног листа? Или скандал, или осетљиво новчано питање, или и једно и друго. И заиста, одлуком комисије Министарства културе за откуп књижевних публикација објављених 2015. године у Србији, мемоари Мирјане Марковић препоручени су за библиотечки откуп, а није (између осталих) роман Вука Драшковића Исусови мемоари (в. Печат, бр. 360, 12. 3. 2015, стр. 58–59), што је био повод да се нападне одлазећи министар културе, као и председник комисије за откуп др Милош Ковић (без обзира на чињеницу да је роман и пре откупа нашао своје место у фонду преко шездесет јавних библиотека у Србији).

Новинарка РТС-а у прилогу Дневника о овом случају истакла је да одлуке комисије увек прати велика пажња, али претходних година оволике пажње (вест су прежвакавали и други штампани и електронски медији) није било. Разуме се, издавачи се жале јер никада за откуп не буде препоручено онолико наслова колико је довољно да буду задовољни (што ће рећи – сви предложени наслови) и стога њихове примедбе не можемо у потпуности узети у обзир. Библиотеке, са своје стране, средствима редовног финансирања откупљују бестселере, тако да на републичком откупу већином траже капитална издања, лектире, класике светске књижевности и добитнике НИН-ове награде, па се може рећи да комисија Министарства културе већ годинама прилично успешно излази у сусрет њиховим потребама, иако не сваке године у подједнакој мери.

Аргументи овогодишње комисије су прилично јасни. Др Ковић је с правом истакао да мемоари Мирјане Марковић јесу историјски извор без обзира на то да ли се неко слаже са њеним становиштем или не, и као такви свакако треба да буду у библиотекама. Комисија се, наставља Ковић, водила искључиво критеријумом квалитета и важности објављених публикација (што је из одабраних наслова, доступних на сајту Народне библиотеке, евидентно), јер се оне откупљују за новац пореских обвезника. Проблем са овом констатацијом је што чин бриге за јавно добро увек подразумева одређено вредносно и идеолошко становиште. И претходне комисије за откуп књига декларативно су се руководиле јавним добром, али у сопственом идеолошком светоназору, што је за време Сретена Угричића имало облик готово недвосмислене подршке становишту тзв. Друге Србије. Да ли су се и тада таблоиди потрудили да проблематизују овакве одлуке? Наравно да нису. Управо ту се крије заплет овогодишње драме.

Она је својеврсна порука овдашњег културног (да ли само културног?) естаблишмента будућем министру културе да ни на који начин не сме да угрози идеолошки зацртан пут развоја (или деградације, зависи од тачке гледишта) културног живота, поготово не именовањем интелектуалаца попут Милоша Ковића на место комисије од које зависи живот издавача у Србији. „Новац пореских обвезника“, поручују оркестратори овог „скандала“, мора ићи у џепове оних који би да тим истим пореским обвезницима „промене свест“, а то бесплатно и волонтерски не може да се уради. Јер ако не би било финансијске надокнаде за заступништво западних интереса, ко би то уопште и радио?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.