Ima li snage za „veliko spremanje”?

Beogradska pozorišta na pragu leta: KRAJ SEZONE KOJA JE DONELA PRIVID OBILJA

Piše Raško V. Jovanović

Približava se kalendarski početak leta, dani su se odužili, a beogradska teatarska sezona kao da dobija u zamahu. Priređuju se i gostovanja pozorišta iz unutrašnjosti, obnavljaju se predstave koje su odsustvovale sa repertoara, pripremaju se i izvode premijere kako novih naslova tako i starih, nekad izvođenih komada. Svega toga nije bilo u vrhu sezone, od decembra do marta ili aprila

Nacionalni teatar je na Sceni „Raša Plaović“ u maju premijerno prikazao Rostanovog Sirana. Jugoslovensko dramsko pozorište nedavno je imao premijeru na sceni „Studio“ – delo Darija Foa Slučajna smrt jednog anarhiste. U „Ateljeu 212“ premijera komedije Aleksandra Popovića Mrešćenje šarana, a u Beogradskom dramskom (doduše krajem marta) na Novoj sceni praizvedba drame Moje dete Stojana Srdića, koji je za to delo dobio Nagradu „Branislav Nušić“. U prostorijama Stare šećerane na Čukarici KPGT Ljubiše Ristića redovno izvodi tri naslova. Veoma su aktivni i gradski (i opštinski) centri kulture, koji sve više razvijaju pozorišnu delatnost, te priređuju premijere ili obnove starih komada. To su: Ustanova kulture „Palilula“ sa Scenom „Stamenković“, Kulturni centar „Čukarica“ sa Večernjom i Dečjom scenom Teatra na Čukarici, Ustanova kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ sa scenama „Aleksandar Popović“ i „Kult“, zatim „Akademija 28“ koja takođe prikazuju i predstave za decu. Repertoar ovih pozornica je pretežno zabavan, te se može reći da Beograd ima svoja bulevarska pozorišta. Studentski kulturni centar, Studentski kulturni centar Novi Beograd i Dom kulture Studentski grad imaju teatarske programe, kao i Dom omladine Beograda. Nedavno je otvoreno i jedno novo pozorište – Teatar „Carte blanche“ u nekadašnjoj dvorani Pozorišta lutaka „Pinokio“, koje namerava da priprema i prikazuje pretežno kabaretska izvođenja. Ne pretendujući da navedemo sve sale u kojima se igraju predstave, ili sve profesionalne ansamble, što je zapravo nemoguće budući da se mnogi formiraju oko jednog projekta i traju koliko se njihova predstava izvodi, treba da napomenemo da teatarsku panoramu glavnoga grada prikladno dopunjuju i privatna pozorišta – Opera i teatar „Madlenianum“, koji, kako ime kaže, prikazuje dramske i opersko-baletske komade i ima dve scene (Veliku i Kamernu) i Pozorište „Slavija“, poznato po svakodnevnom izvođenju predstava od početka septembra do kraja juna. Iz svega navedenog može se pretpostaviti da Beograd ima veoma bogat pozorišni život, a to podrazumeva da se svake večeri u teatarskim dvoranama okupljaju brojni posetioci, što međutim nije tačno. Prvo, u poređenju sa prestonicama zemalja srednje Evrope, naročito susednih država (npr. Rumunija i Mađarska) i srazmerno broju stanovnika, Beograd ima malo stalnih pozorišta, tj. trebalo bi da ih bude bar trostruko više. Drugo, nisu retki slučajevi kada su dvorane i najuglednijih beogradskih teatara u jeku sezone  poluprazne, a katkad se pojedine predstave otkazuju jer je prodato premalo ulaznica. Možda je zbog toga postala praksa da se pozorišna sezona u glavnom gradu okončava sredinom juna, dok teatri u ovom mesecu obično gostuju u mestima po unutrašnjosti Srbije. Ako znamo da beogradska pozorišta mahom počinju sezonu tek početkom oktobra, onda se mora konstatovati da predstave publika već godinama, izuzimajući one u Pozorištu „Slavija“ i, donekle, u Narodnom pozorištu i Pozorištu na Terazijama, može gledati osam, osam i po meseci…

[restrictedarea]

Sa početkom leta nastaće pozorišna praznina u glavnom gradu. Naime, počeće Beogradski letnji festival, koji već godinama ima gotovo nepostojeću teatarsku produkciju. Doduše, program još nije objavljen, ali na osnovu prethodnih iskustava sigurno neće biti predstava, recimo na Kalemegdanu ili pak na Letnjoj pozornici u Topčideru. Pišući o ovoj temi prošle godine napomenuli smo da bi možda bilo celishodno da nadležni iz gradske uprave pronađu neku privatnu organizaciju ili pozorište i povere im organizovanje teatarskih i drugih kulturnih priredaba tokom leta.

Dakle, do prvog septembra sledi pauza, kada će samo Pozorište „Slavija“ podići svoje zavese, jer, zaboga, nije zgodno da beogradska pozorišta u septembru konkurišu Bitefu! Dabome, vreme je da se porazmisli i o ovom festivalu „novih pozorišnih tendencija“, tj. koliko je celishodna ova manifestacija i šta bi se, možda, moglo promeniti u koncepciji njenog programa. Podsetićemo da su mnoge odlične predstave, bez obzira što nisu pripremljene sa „novim tendencijama“, na Bitef dolazile na osnovu kulturnih konvencija koje je negdašnja Jugoslavija imala sa brojnim zemljama. U situaciji kada više nemamo kulturnih konvencija valjda ni sa jednom zemljom, mora se priznati, već više godina nema na Bitefu ni toliko dobrih predstava kao nekad. Svakako da bi novi direktor-selektor Bitefa trebalo  ovo da ima na umu.

Dodajmo i da je Beograd tokom sezone nekad imao znatno više gostovanja pozorišnih ansambala iz inostranstva. Doduše, protekle sezone bilo je takvih primera, pa je i 15. međunarodni pozorišni festival „Slavija“ imao na svom programu desetak predstava teatara iz Evrope, Azije i Afrike, što je izazvalo veliku pažnju gledalaca. Zato moramo reći – treba takvu praksu jednog privatnog teatra propratiti i širom društvenom podrškom.

[/restrictedarea]