Београдска позоришта на прагу лета: КРАЈ СЕЗОНЕ КОЈА ЈЕ ДОНЕЛА ПРИВИД ОБИЉА
Приближава се календарски почетак лета, дани су се одужили, а београдска театарска сезона као да добија у замаху. Приређују се и гостовања позоришта из унутрашњости, обнављају се представе које су одсуствовале са репертоара, припремају се и изводе премијере како нових наслова тако и старих, некад извођених комада. Свега тога није било у врху сезоне, од децембра до марта или априла
Национални театар је на Сцени „Раша Плаовић“ у мају премијерно приказао Ростановог Сирана. Југословенско драмско позориште недавно је имао премијеру на сцени „Студио“ – дело Дарија Фоа Случајна смрт једног анархисте. У „Атељеу 212“ премијера комедије Александра Поповића Мрешћење шарана, а у Београдском драмском (додуше крајем марта) на Новој сцени праизведба драме Моје дете Стојана Срдића, који је за то дело добио Награду „Бранислав Нушић“. У просторијама Старе шећеране на Чукарици КПГТ Љубише Ристића редовно изводи три наслова. Веома су активни и градски (и општински) центри културе, који све више развијају позоришну делатност, те приређују премијере или обнове старих комада. То су: Установа културе „Палилула“ са Сценом „Стаменковић“, Културни центар „Чукарица“ са Вечерњом и Дечјом сценом Театра на Чукарици, Установа културе „Вук Стефановић Караџић“ са сценама „Александар Поповић“ и „Култ“, затим „Академија 28“ која такође приказују и представе за децу. Репертоар ових позорница је претежно забаван, те се може рећи да Београд има своја булеварска позоришта. Студентски културни центар, Студентски културни центар Нови Београд и Дом културе Студентски град имају театарске програме, као и Дом омладине Београда. Недавно је отворено и једно ново позориште – Театар „Carte blanche“ у некадашњој дворани Позоришта лутака „Пинокио“, које намерава да припрема и приказује претежно кабаретска извођења. Не претендујући да наведемо све сале у којима се играју представе, или све професионалне ансамбле, што је заправо немогуће будући да се многи формирају око једног пројекта и трају колико се њихова представа изводи, треба да напоменемо да театарску панораму главнога града прикладно допуњују и приватна позоришта – Опера и театар „Мадленианум“, који, како име каже, приказује драмске и оперско-балетске комаде и има две сцене (Велику и Камерну) и Позориште „Славија“, познато по свакодневном извођењу представа од почетка септембра до краја јуна. Из свега наведеног може се претпоставити да Београд има веома богат позоришни живот, а то подразумева да се сваке вечери у театарским дворанама окупљају бројни посетиоци, што међутим није тачно. Прво, у поређењу са престоницама земаља средње Европе, нарочито суседних држава (нпр. Румунија и Мађарска) и сразмерно броју становника, Београд има мало сталних позоришта, тј. требало би да их буде бар троструко више. Друго, нису ретки случајеви када су дворане и најугледнијих београдских театара у јеку сезоне полупразне, а каткад се поједине представе отказују јер је продато премало улазница. Можда је због тога постала пракса да се позоришна сезона у главном граду окончава средином јуна, док театри у овом месецу обично гостују у местима по унутрашњости Србије. Ако знамо да београдска позоришта махом почињу сезону тек почетком октобра, онда се мора констатовати да представе публика већ годинама, изузимајући оне у Позоришту „Славија“ и, донекле, у Народном позоришту и Позоришту на Теразијама, може гледати осам, осам и по месеци…
[restrictedarea]Са почетком лета настаће позоришна празнина у главном граду. Наиме, почеће Београдски летњи фестивал, који већ годинама има готово непостојећу театарску продукцију. Додуше, програм још није објављен, али на основу претходних искустава сигурно неће бити представа, рецимо на Калемегдану или пак на Летњој позорници у Топчидеру. Пишући о овој теми прошле године напоменули смо да би можда било целисходно да надлежни из градске управе пронађу неку приватну организацију или позориште и повере им организовање театарских и других културних приредаба током лета.
Дакле, до првог септембра следи пауза, када ће само Позориште „Славија“ подићи своје завесе, јер, забога, није згодно да београдска позоришта у септембру конкуришу Битефу! Дабоме, време је да се поразмисли и о овом фестивалу „нових позоришних тенденција“, тј. колико је целисходна ова манифестација и шта би се, можда, могло променити у концепцији њеног програма. Подсетићемо да су многе одличне представе, без обзира што нису припремљене са „новим тенденцијама“, на Битеф долазиле на основу културних конвенција које је негдашња Југославија имала са бројним земљама. У ситуацији када више немамо културних конвенција ваљда ни са једном земљом, мора се признати, већ више година нема на Битефу ни толико добрих представа као некад. Свакако да би нови директор-селектор Битефа требало ово да има на уму.
Додајмо и да је Београд током сезоне некад имао знатно више гостовања позоришних ансамбала из иностранства. Додуше, протекле сезоне било је таквих примера, па је и 15. међународни позоришни фестивал „Славија“ имао на свом програму десетак представа театара из Европе, Азије и Африке, што је изазвало велику пажњу гледалаца. Зато морамо рећи – треба такву праксу једног приватног театра пропратити и широм друштвеном подршком.
[/restrictedarea]