Evropski san i američki košmar

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Na samitu EU u Briselu krajem juna ne treba očekivati senzaciju u vezi sankcija i Rusije, ali i na ovu temu može doći do produbljivanja starih podela koje godinama opterećuju Evropu

Francuski Senat, gornji dom parlamenta, većinom glasova izglasao je rezoluciju kojom je pozvao na ublažavanje antiruskih sankcija. Dokument je usvojen u formi preporuke vladi, ali ima značajnu težinu jer su za njega glasala 302 senatora, dok je samo njih 16 bilo protiv. Ovakav raspored snaga svedoči o raspoloženju među francuskom elitom, jer je već odavno poznato da u ovoj zemlji – čak i više nego u Nemačkoj, gde takođe brojni uticajni krugovi zahtevaju normalizaciju odnosa sa Moskvom – nisu zadovoljni zbog urušavanja doskora veoma razgranatih ekonomskih i političkih veza.

 

RAD NA DVA RAZBOJA Senatori zahtevaju od vlade premijera Manuela Valsa da se u Briselu, prilikom odlučivanja o produžetku sankcija, zalaže za njihovo postepeno ublažavanje, u skladu sa rezultatima u primeni minskih sporazuma o mirovnom procesu u Ukrajini. Rezolucijom se takođe traži da personalne sankcije protiv ruskih poslanika budu ukinute. Možda nekome ovaj korak ne izgleda previše bitan, ali simbolički on ima nezanemarljiv značaj. Na taj način bi, možda i najlakše, bila probijena prva rupa u sankcionom zidu. Posle toga bi sve trebalo da ide lakše.

Francuski senatori očekuju da Moskva ukine svoja ograničenja na uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, ali u tome neće naići na preveliko razumevanje Kremlja. Rusija je jedva dočekala razlog da može da uvede Zapadu „sankcije na hranu“, a da to bude potkrepljeno pravnim normama, pa je mehanizam kontrasankcija za to idealno poslužio. I nije razlog to što Rusi žele nekoga da kažnjavaju. Naprotiv, oni bi da se nekako odbrane. Tokom prethodne dve i po decenije zapadna roba je naprosto preplavila Rusiju, a pogotovo prehrambeni proizvodi. Zbog toga Moskva nije uspevala da postavi čvrsto na noge domaće proizvođače, jer oni nisu mogli da se razviju do tog nivoa kako bi konkurisali visokosubvencionisanim inostranim artiklima.

[restrictedarea]

Veliko je pitanje koliko će takvim naporima pomoći i to što su se francuski senatori u raspravi pozivali na „istorijsko partnerstvo“ dve zemlje i tesne kulturne, ekonomske i diplomatske veze. Tim pre što se rezolucijom osuđuju i ruske akcije u Ukrajini, čime se francuski stav s tim u vezi znatno razvodnjava i približava američkom. Doduše, u dokumentu se ne pominje Krim, što nije u skladu sa vašingtonskim pogledom na sankcije, a pogotovo je u raskoraku sa stavovima takozvane nove Evrope, koja bi od Moskve zahtevala da i Sankt Peterburg vrate Šveđanima.

Zato je ovaj dokument, iako nosi nesumnjivi pozitivni naboj, samo solidna polazna osnova za dalje taktiziranje, pregovaranje i nadmudrivanje. O tome svedoči i činjenica da je francuski državni sekretar za evropske poslove Arlem Dezir odmah odgovorio senatorima da sankcije ne treba ukidati. To odudara od opšteg raspoloženja u Francuskoj, jer ne treba zaboraviti da se za ukidanje sankcija pre manje od tri meseca izglasavanjem slične rezolucije založio i donji dom francuskog parlamenta.

Utisak je da Francuzi pokušavaju da rade na dva razboja. To se može posmatrati isključivo kroz njihovu želju da obnove i razvijaju unosne poslove sa Rusijom, ali ne treba zanemariti ni druge razloge. Pre svega, sve jača evroskeptična opredeljenja, koja se manifestuju kroz podršku konzervativnim političkim opcijama, kakav je Nacionalni front Mari le Pen. Medijska i sveopšta satanizacija ovih političkih snaga može pomoći izvesno vreme, ali realni procesi neminovno će voditi njihovom daljem jačanju. Na to ukazuju trendovi u čitavoj Evropi.

 

IGRA NERAVA I MIŠIĆA Verovatno je da francuski parlamentarci i vodeći političari, bez obzira na njihove realne neprijateljske poteze i retoriku, i dalje žele da drže odškrinuta vrata i prema Rusiji. Ne treba zaboraviti da je Rusija ubedljivo najjača sila u Evropi, koja može mnogo da pruži, ali može i surovo da kazni. Zato, uprkos svim „vašingtonskim zakletvama“, zdrav razum nalaže oprez u odnosima sa Moskvom. Francuski parlamentarci, primenjujući diplomatske metode „toplo-hladno“ i trikove sa skupštinskim rezolucijama koje nikoga ne obavezuju, kao da poručuju Rusiji: Mi ne želimo da budemo vaši neprijatelji, ali, eto, moramo.

Za Rusiju je to, iako daleko od poželjnog, ipak još dalje od beznačajnog. „Francuskim papirom“ Moskva sada može da maše i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Da poruči svojim građanima da sankcije neće večno trajati i da pravda, polako ali sigurno, ipak trijumfuje. I to je istina – teško je verovati da bi više od 300 francuskih senatora podiglo ruke i glasalo za nešto da ih neka muka nije naterala. Time je demonstrirana snaga Rusije u globalnom sistemu i Kremlj ima još jedan opipljiv adut na međunarodnoj sceni. Nije isključeno da bi i druge zemlje, kada imaju francuski primer, mogle da usvoje slične deklaracije. Čak i ako to ne učine, postojaće stalno takva pretnja. Vašington će morati budno da motri kako bi to sprečavao.

Sve je to plus za Moskvu. I signal za sve države članice EU, koje su u manjoj ili većoj meri pogođene ratom sankcija i pogoršanjem odnosa. Uzmimo samo činjenicu da je zapadno investiranje u rusku ekonomiju, gde su ogromne mogućnosti zarade, sada gotovo onemogućeno. Svako ko se odluči na takav korak, mora da računa da će biti na crnoj listi Vašingtona. Zato mnogi evropski biznismeni hoće da puknu od muke – Amerikanci ih prevode žedne preko vode. I ne nude ništa zauzvrat, samo prete. Opet se postavlja pitanje: Koliko dugo to može da traje? Ko će se pre slomiti u igri nerava i mišića, Rusija ili SAD?

Na samitu EU u Briselu krajem juna, po svemu sudeći, ne treba očekivati senzaciju u vezi Rusije i sankcija, ali – sasvim sigurno – neće biti nezanimljivo. I na ovu temu može da dođe do produbljivanja podela u Evropi, koje već godinama opterećuju ovu „najprosperitetniju zajednicu naroda“. Praktično nijedan bolni problem EU nije valjano rešen: preraspodela dohotka, političke moći i tereta krize između bogatih i siromašnih država, migrantska tempirna bomba, sve oštrija strateška razmimoilaženja među članicama…

ŽRTVENI JARCI ZA NATO OLTAR Na sve to sada dolazi i veliki sukob Istoka i Zapada, a on liniju konfrontacije smešta u same članice EU – koje Amerikanci forsirano pretvaraju u vojni garnizon. A zna se oduvek: Gde vojska dođe, tu ona i komanduje. Ako su se „novi Evropljani“ nadali čokoladi i marcipanu od Vašingtona i Brisela, sada će morati da okuse i gorke plodove. Stari Evropljani, takođe, postaju svesni da ovaj talas može i njih uskoro da poklopi, ali još uvek mnogi gaje iluzije da će Poljaci, Estonci i Rumuni obaviti najteži deo posla umesto njih.

Dve rezolucije francuske skupštine imaju još jednu zanimljivu dimenziju. Kada predsednik Fransoa Oland dođe u Brisel i podigne ruku (ili obe) za produžetak antiruskih sankcija, on će dobro znati da je to učinio nasuprot volji svog parlamenta. I to oba skupštinska doma. To mu neće pridodati političke težine i popularnosti u narodu, ali će i on i mnogi drugi morati da se smeškaju dok gutaju ovu žabu. Tvrdiće da je to principijelno pitanje evropske solidarnosti, kao što svi EU činovnici i politički lideri govore kada donose štetne i nepopularne odluke.

A pravo je pitanje da li „evropska solidarnost“ uvek mora da bude usmerena protiv interesa evropskih građana, ili samo kada se ispunjava neki diktat iz Vašingtona? Takvih je zahteva svakoga dana sve više, pa se prosto nameću dva zaključka. Prvi, da su nove zemlje EU i NATO primane po ekspresnom postupku jer se unapred znala njihova buduća uloga – da posluže kao poligon za obračun sa Rusijom. Priče o demokratiji i blagostanju padaju u vodu ako se zna da u ovim zemljama ne može da pobedi na izborima partija koja nije proevropska. Kakva je to dirigovana demokratija, pomislio bi neko u svojoj naivnosti.

Drugi zaključak bi bio da je i cela EU od početka upregnuta u ovaj proces, znajući da je njen zadatak da nađe žrtvenog jarca i privede ga na NATO oltar. I to ne jednog već čitavo stado „novih Evropljana“. Mnogi bi želeli da se ispletu iz ovog kola, ali nemaju hrabrosti i snage. Utonuli su u evropski san, a probudili se u američkom košmaru – dobili su rakete i tenkove na kućnom pragu. Front im se ušunjao u dvorište tiho i bez poziva. Snažni lideri i države, suočeni sa takvom slikom, ne bi oklevali da ukinu sankcije i poprave odnose sa Rusijom, na šta bi mogao da liči pokušaj francuskog parlamenta. Međutim, ozbiljnije snage u Evropi za tako nešto nema. Svi ćute dok ih guraju na vatrenu liniju sa Rusijom koja može već u prvom pozivu da mobiliše 15 miliona ljudi sa kompletnom vojnom obukom. Kad bolje razmisle, shvatiće da se sankcije najmanje tiču trgovine, već je to pitanje života i smrti. Francuzi su, izgleda, razumeli poentu.

[/restrictedarea]