За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
На самиту ЕУ у Бриселу крајем јуна не треба очекивати сензацију у вези санкција и Русије, али и на ову тему може доћи до продубљивања старих подела које годинама оптерећују Европу
Француски Сенат, горњи дом парламента, већином гласова изгласао је резолуцију којом је позвао на ублажавање антируских санкција. Документ је усвојен у форми препоруке влади, али има значајну тежину јер су за њега гласала 302 сенатора, док је само њих 16 било против. Овакав распоред снага сведочи о расположењу међу француском елитом, јер је већ одавно познато да у овој земљи – чак и више него у Немачкој, где такође бројни утицајни кругови захтевају нормализацију односа са Москвом – нису задовољни због урушавања доскора веома разгранатих економских и политичких веза.
РАД НА ДВА РАЗБОЈА Сенатори захтевају од владе премијера Мануела Валса да се у Бриселу, приликом одлучивања о продужетку санкција, залаже за њихово постепено ублажавање, у складу са резултатима у примени минских споразума о мировном процесу у Украјини. Резолуцијом се такође тражи да персоналне санкције против руских посланика буду укинуте. Можда некоме овај корак не изгледа превише битан, али симболички он има незанемарљив значај. На тај начин би, можда и најлакше, била пробијена прва рупа у санкционом зиду. После тога би све требало да иде лакше.
Француски сенатори очекују да Москва укине своја ограничења на увоз пољопривредних и прехрамбених производа, али у томе неће наићи на превелико разумевање Кремља. Русија је једва дочекала разлог да може да уведе Западу „санкције на храну“, а да то буде поткрепљено правним нормама, па је механизам контрасанкција за то идеално послужио. И није разлог то што Руси желе некога да кажњавају. Напротив, они би да се некако одбране. Током претходне две и по деценије западна роба је напросто преплавила Русију, а поготово прехрамбени производи. Због тога Москва није успевала да постави чврсто на ноге домаће произвођаче, јер они нису могли да се развију до тог нивоа како би конкурисали високосубвенционисаним иностраним артиклима.
[restrictedarea]Велико је питање колико ће таквим напорима помоћи и то што су се француски сенатори у расправи позивали на „историјско партнерство“ две земље и тесне културне, економске и дипломатске везе. Тим пре што се резолуцијом осуђују и руске акције у Украјини, чиме се француски став с тим у вези знатно разводњава и приближава америчком. Додуше, у документу се не помиње Крим, што није у складу са вашингтонским погледом на санкције, а поготово је у раскораку са ставовима такозване нове Европе, која би од Москве захтевала да и Санкт Петербург врате Швеђанима.
Зато је овај документ, иако носи несумњиви позитивни набој, само солидна полазна основа за даље тактизирање, преговарање и надмудривање. О томе сведочи и чињеница да је француски државни секретар за европске послове Арлем Дезир одмах одговорио сенаторима да санкције не треба укидати. То одудара од општег расположења у Француској, јер не треба заборавити да се за укидање санкција пре мање од три месеца изгласавањем сличне резолуције заложио и доњи дом француског парламента.
Утисак је да Французи покушавају да раде на два разбоја. То се може посматрати искључиво кроз њихову жељу да обнове и развијају уносне послове са Русијом, али не треба занемарити ни друге разлоге. Пре свега, све јача евроскептична опредељења, која се манифестују кроз подршку конзервативним политичким опцијама, какав је Национални фронт Мари ле Пен. Медијска и свеопшта сатанизација ових политичких снага може помоћи извесно време, али реални процеси неминовно ће водити њиховом даљем јачању. На то указују трендови у читавој Европи.
ИГРА НЕРАВА И МИШИЋА Вероватно је да француски парламентарци и водећи политичари, без обзира на њихове реалне непријатељске потезе и реторику, и даље желе да држе одшкринута врата и према Русији. Не треба заборавити да је Русија убедљиво најјача сила у Европи, која може много да пружи, али може и сурово да казни. Зато, упркос свим „вашингтонским заклетвама“, здрав разум налаже опрез у односима са Москвом. Француски парламентарци, примењујући дипломатске методе „топло-хладно“ и трикове са скупштинским резолуцијама које никога не обавезују, као да поручују Русији: Ми не желимо да будемо ваши непријатељи, али, ето, морамо.
За Русију је то, иако далеко од пожељног, ипак још даље од безначајног. „Француским папиром“ Москва сада може да маше и на унутрашњем и на спољном плану. Да поручи својим грађанима да санкције неће вечно трајати и да правда, полако али сигурно, ипак тријумфује. И то је истина – тешко је веровати да би више од 300 француских сенатора подигло руке и гласало за нешто да их нека мука није натерала. Тиме је демонстрирана снага Русије у глобалном систему и Кремљ има још један опипљив адут на међународној сцени. Није искључено да би и друге земље, када имају француски пример, могле да усвоје сличне декларације. Чак и ако то не учине, постојаће стално таква претња. Вашингтон ће морати будно да мотри како би то спречавао.
Све је то плус за Москву. И сигнал за све државе чланице ЕУ, које су у мањој или већој мери погођене ратом санкција и погоршањем односа. Узмимо само чињеницу да је западно инвестирање у руску економију, где су огромне могућности зараде, сада готово онемогућено. Свако ко се одлучи на такав корак, мора да рачуна да ће бити на црној листи Вашингтона. Зато многи европски бизнисмени хоће да пукну од муке – Американци их преводе жедне преко воде. И не нуде ништа заузврат, само прете. Опет се поставља питање: Колико дуго то може да траје? Ко ће се пре сломити у игри нерава и мишића, Русија или САД?
На самиту ЕУ у Бриселу крајем јуна, по свему судећи, не треба очекивати сензацију у вези Русије и санкција, али – сасвим сигурно – неће бити незанимљиво. И на ову тему може да дође до продубљивања подела у Европи, које већ годинама оптерећују ову „најпросперитетнију заједницу народа“. Практично ниједан болни проблем ЕУ није ваљано решен: прерасподела дохотка, политичке моћи и терета кризе између богатих и сиромашних држава, мигрантска темпирна бомба, све оштрија стратешка размимоилажења међу чланицама…
ЖРТВЕНИ ЈАРЦИ ЗА НАТО ОЛТАР На све то сада долази и велики сукоб Истока и Запада, а он линију конфронтације смешта у саме чланице ЕУ – које Американци форсирано претварају у војни гарнизон. А зна се одувек: Где војска дође, ту она и командује. Ако су се „нови Европљани“ надали чоколади и марципану од Вашингтона и Брисела, сада ће морати да окусе и горке плодове. Стари Европљани, такође, постају свесни да овај талас може и њих ускоро да поклопи, али још увек многи гаје илузије да ће Пољаци, Естонци и Румуни обавити најтежи део посла уместо њих.
Две резолуције француске скупштине имају још једну занимљиву димензију. Када председник Франсоа Оланд дође у Брисел и подигне руку (или обе) за продужетак антируских санкција, он ће добро знати да је то учинио насупрот вољи свог парламента. И то оба скупштинска дома. То му неће придодати политичке тежине и популарности у народу, али ће и он и многи други морати да се смешкају док гутају ову жабу. Тврдиће да је то принципијелно питање европске солидарности, као што сви ЕУ чиновници и политички лидери говоре када доносе штетне и непопуларне одлуке.
А право је питање да ли „европска солидарност“ увек мора да буде усмерена против интереса европских грађана, или само када се испуњава неки диктат из Вашингтона? Таквих је захтева свакога дана све више, па се просто намећу два закључка. Први, да су нове земље ЕУ и НАТО примане по експресном поступку јер се унапред знала њихова будућа улога – да послуже као полигон за обрачун са Русијом. Приче о демократији и благостању падају у воду ако се зна да у овим земљама не може да победи на изборима партија која није проевропска. Каква је то диригована демократија, помислио би неко у својој наивности.
Други закључак би био да је и цела ЕУ од почетка упрегнута у овај процес, знајући да је њен задатак да нађе жртвеног јарца и приведе га на НАТО олтар. И то не једног већ читаво стадо „нових Европљана“. Многи би желели да се исплету из овог кола, али немају храбрости и снаге. Утонули су у европски сан, а пробудили се у америчком кошмару – добили су ракете и тенкове на кућном прагу. Фронт им се ушуњао у двориште тихо и без позива. Снажни лидери и државе, суочени са таквом сликом, не би оклевали да укину санкције и поправе односе са Русијом, на шта би могао да личи покушај француског парламента. Међутим, озбиљније снаге у Европи за тако нешто нема. Сви ћуте док их гурају на ватрену линију са Русијом која може већ у првом позиву да мобилише 15 милиона људи са комплетном војном обуком. Кад боље размисле, схватиће да се санкције најмање тичу трговине, већ је то питање живота и смрти. Французи су, изгледа, разумели поенту.
[/restrictedarea]