BOŽIDAR DŽMERKOVIĆ: Potraga za zrncem smisla

Izložba u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“

Piše Matija Bećković

„Slike se mogu tumačiti, ali ne objasniti. Ako tajna ne ostaje tajna, sve je besmisleno“, tvrdi ovaj slikar, nastojeći da bliže pojasni uverenja da je umetnost „iznad svih ideologija i partija, iznad Istoka i Zapada, bez obaveza prema evroatlantskim integracijama i zajedničkom evropskom tržištu, da ne mora da ispunjava nijedan uslov iz poglavlja za prijem u EU….”

Mogao je maestro Božidar DŽmerković lako da se seti mnogih koji bi bili pozvaniji da otvore njegovu retrospektivnu izložbu, ali teško da se mogao setiti nekoga ko bi to učinio radije i ko bi na toj časti bio zahvalniji od mene. Zašto je to tako reći ću malo kasnije.

Najpre mi je tu ideju preneo Rastko Ćirić, sin Ide i Miloša Ćirića, mojih komšija sa Konjarnika, kod kojih sam pre pola veka prvi put video ovog umetnika i čitavo sazvežđe srpskih grafičkih posvećenika, kojih i kakvih više nema. To ime je i tada, kad god bi ga ko izgovorio, zazvonilo kao da mu je iz usta ispao teg.

Istovremeno stigao je mejl od Jovice Veljovića iz Hamburga u kojem je uz želju da izložbu otvorim dodato i nekoliko reči koje su mi se učinile dovoljnim i za ono što bi tom prilikom trebalo da kažem. Zato ih i ovde navodim – od reči do reči.

Moj dragi profesor crtanja, slikanja i grafike, Božidar DŽmerković Džeri imaće retrospektivnu izložbu u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 2. 6. 2016. godine. I on i ja voleli bismo da Vi otvorite izložbu. Sa mnogo sumnje, ali i radosti, čitavog umetničkog rada, tragao je za zrncem stvaralačkog smisla. Neumoran, kopao je u najdubljim dubinama, bez reči, posvećeno, tiho i nenametljivo. On je iz bratstva našeg plemena. Nije čovek ni čaršije ni partije. Srpska likovna kritika nažalost nema ni Đuzepa Raimondija, ni grofa Keslera, ni Vernera Šmalenbaha. Kao student, kad sam prvi put stao pred njegove slike, zadrhtao sam i shvatio, kao kod Nastasijevića, da sam te majke sin.

[restrictedarea]

Otpisao sam Jovici da sam drugog juna u Nišu, ali da bih sutradan mogao biti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Svedoci ste da mi je i ta želja ispunjena.

Sa onim o kome je reč čuo sam se telefonom i on je poslao sina da me doveze u atelje da posle toliko decenija vidim i njega i slike koje će izložiti. Sve je bilo jednostavno kao da smo nastavili razgovor tamo gde smo davno stali, a nismo se ni rastajali. Večnost je uvek nova i aktuelna. Od imena spomenuo je Cucu Sokić i Nedeljka Gvozdenovića i razgovor nije silazio sa tih visina. Nagledao sam se slika koje su nastajale u samotničkoj tišini, nikad bez stvarnog povoda, a uvek iz razgovora sa samim sobom. Kao da je i preda mnom razgovarao više sa svojim slikama nego sa mnom, a sumnja u postignuto podsticala ga je da se ne preda i ide dalje. Nisam propustio da ga upitam o poreklu porodice i značenju njegovog prezimena koje počinje čvorom dva suglasnika. Rekao je da su njegovi iz Prilepa došli u Kruševac, što me setilo da su najdublje žile srpske umetnosti, od Nastasijevića do DŽmerkovića, često sezale do žutih proplanaka Makedonije. Prezime potiče od neke turske reči koja znači kavaljer. U rečniku turcizama našao sam da dževahir, dževahirdžija, džer, znače: dragi kamen, draguljar, verska služba, a sva ta značenja priličila su Božidaru DŽmerkoviću i njegovom stvaralaštvu. Na polasku mi je dao katalog sa izložbe u Kruševcu devedesetih godina i intervju sa Zvonimirom Osrečkim, objavljenim u časopisu „Likovni život“. Sve ono što sam pomišljao gledajući slike našao sam u tom razgovoru formulisano bolje i efektnije nego što bih ja umeo.

Recimo: „Postoji više likovnih jezika, ali su oni istovetni.“ Tome bismo možda mogli dodati da se to ne odnosi samo na likovne jezike. „Četke i palete treba prati, jer je jedan koloristički zvuk već odsviran.“ Tako je i u poeziji. Unikatni izumi se ne umnožavaju da se ne skrnave i pojeftinjuju. „Nema boja iz tube!“To je DŽmerkovićevo vjeruju. Boju valja izvojevati u boju sa imaginacijom prirode, parafraziramo još jednu misao kojoj se nema šta dodati. Pitanjem „Šta je svetlost?“ bavili su se najveći naučnici a to je jedno od najvažnijih umnih zanimanija i našeg znamenitog slikara.

Njegov aksiom je da su za portret potrebna tri uslova: Da liči na portretisanog i na portretistu, a da bude i vredno umetničko delo. Nisam čuo da je to neko lepše i kraće rekao.

Svedoci smo da u naše vreme mnogi slikaju tuđe slike i pišu tuđe pesme. I još se nadaju da će biti bolji od onih koje imitiraju. „Pravi umetnik“, kaže DŽmerković, „želi da bude bolji samo od samog sebe!“

Naš slikar i pedagog oplakuje današnju sudbinu slikarstva i sudbinu bolonjskih likovnih akademija, ponoseći se svojim učenicima koje je učio da likovno progledaju. „Dodir na tastaturi nije isto što i dodir četkom.“

„Slike se mogu tumačiti, ali ne objasniti. Ako tajna ne ostaje tajna, sve je besmisleno.“ Umetnost je iznad svih ideologija i partija, iznad Istoka i Zapada, bez obaveza prema evroatlantskim integracijama i zajedničkom evropskom tržištu, ne mora da ispunjava nijedan uslov iz poglavlja za prijem u EU, ni da poštuje norme propisane za uvoz i izvoz.

Paviljon „Cvijeta Zuzorić“ Božidar DŽmerković zove „svetim mestom likovnih umetnika Srbije“. Da je to istina, dokazuje njegova velelepna retrospektivna izložba, koju imam čast da otvorim.

Reč na otvaranju izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 3. juna 2016. godine u Beogradu

[/restrictedarea]