БОЖИДАР ЏМЕРКОВИЋ: Потрага за зрнцем смисла

Изложба у Павиљону „Цвијета Зузорић“

Божидар Џмерковић 2Пише Матија Бећковић

„Слике се могу тумачити, али не објаснити. Ако тајна не остаје тајна, све је бесмислено“, тврди овај сликар, настојећи да ближе појасни уверења да је уметност „изнад свих идеологија и партија, изнад Истока и Запада, без обавеза према евроатлантским интеграцијама и заједничком европском тржишту, да не мора да испуњава ниједан услов из поглавља за пријем у ЕУ….”

Могао је маестро Божидар Џмерковић лако да се сети многих који би били позванији да отворе његову ретроспективну изложбу, али тешко да се могао сетити некога ко би то учинио радије и ко би на тој части био захвалнији од мене. Зашто је то тако рећи ћу мало касније.

Најпре ми је ту идеју пренео Растко Ћирић, син Иде и Милоша Ћирића, мојих комшија са Коњарника, код којих сам пре пола века први пут видео овог уметника и читаво сазвежђе српских графичких посвећеника, којих и каквих више нема. То име је и тада, кад год би га ко изговорио, зазвонило као да му је из уста испао тег.

Истовремено стигао је мејл од Јовице Вељовића из Хамбурга у којем је уз жељу да изложбу отворим додато и неколико речи које су ми се учиниле довољним и за оно што би том приликом требало да кажем. Зато их и овде наводим – од речи до речи.

Мој драги професор цртања, сликања и графике, Божидар Џмерковић Џери имаће ретроспективну изложбу у Павиљону „Цвијета Зузорић“ 2. 6. 2016. године. И он и ја волели бисмо да Ви отворите изложбу. Са много сумње, али и радости, читавог уметничког рада, трагао је за зрнцем стваралачког смисла. Неуморан, копао је у најдубљим дубинама, без речи, посвећено, тихо и ненаметљиво. Он је из братства нашег племена. Није човек ни чаршије ни партије. Српска ликовна критика нажалост нема ни Ђузепа Раимондија, ни грофа Кеслера, ни Вернера Шмаленбаха. Као студент, кад сам први пут стао пред његове слике, задрхтао сам и схватио, као код Настасијевића, да сам те мајке син.

[restrictedarea]

Божидар Џмерковић 3Отписао сам Јовици да сам другог јуна у Нишу, али да бих сутрадан могао бити у Павиљону „Цвијета Зузорић“. Сведоци сте да ми је и та жеља испуњена.

Са оним о коме је реч чуо сам се телефоном и он је послао сина да ме довезе у атеље да после толико деценија видим и њега и слике које ће изложити. Све је било једноставно као да смо наставили разговор тамо где смо давно стали, а нисмо се ни растајали. Вечност је увек нова и актуелна. Од имена споменуо је Цуцу Сокић и Недељка Гвозденовића и разговор није силазио са тих висина. Нагледао сам се слика које су настајале у самотничкој тишини, никад без стварног повода, а увек из разговора са самим собом. Као да је и преда мном разговарао више са својим сликама него са мном, а сумња у постигнуто подстицала га је да се не преда и иде даље. Нисам пропустио да га упитам о пореклу породице и значењу његовог презимена које почиње чвором два сугласника. Рекао је да су његови из Прилепа дошли у Крушевац, што ме сетило да су најдубље жиле српске уметности, од Настасијевића до Џмерковића, често сезале до жутих пропланака Македоније. Презиме потиче од неке турске речи која значи каваљер. У речнику турцизама нашао сам да џевахир, џевахирџија, џер, значе: драги камен, драгуљар, верска служба, а сва та значења приличила су Божидару Џмерковићу и његовом стваралаштву. На поласку ми је дао каталог са изложбе у Крушевцу деведесетих година и интервју са Звонимиром Осречким, објављеним у часопису „Ликовни живот“. Све оно што сам помишљао гледајући слике нашао сам у том разговору формулисано боље и ефектније него што бих ја умео.

Божидар Џмерковић 4Рецимо: „Постоји више ликовних језика, али су они истоветни.“ Томе бисмо можда могли додати да се то не односи само на ликовне језике. „Четке и палете треба прати, јер је један колористички звук већ одсвиран.“ Тако је и у поезији. Уникатни изуми се не умножавају да се не скрнаве и појефтињују. „Нема боја из тубе!“То је Џмерковићево вјерују. Боју ваља извојевати у боју са имагинацијом природе, парафразирамо још једну мисао којој се нема шта додати. Питањем „Шта је светлост?“ бавили су се највећи научници а то је једно од најважнијих умних заниманија и нашег знаменитог сликара.

Његов аксиом је да су за портрет потребна три услова: Да личи на портретисаног и на портретисту, а да буде и вредно уметничко дело. Нисам чуо да је то неко лепше и краће рекао.

Божидар Џмерковић 5Сведоци смо да у наше време многи сликају туђе слике и пишу туђе песме. И још се надају да ће бити бољи од оних које имитирају. „Прави уметник“, каже Џмерковић, „жели да буде бољи само од самог себе!“

Наш сликар и педагог оплакује данашњу судбину сликарства и судбину болоњских ликовних академија, поносећи се својим ученицима које је учио да ликовно прогледају. „Додир на тастатури није исто што и додир четком.“

„Слике се могу тумачити, али не објаснити. Ако тајна не остаје тајна, све је бесмислено.“ Уметност је изнад свих идеологија и партија, изнад Истока и Запада, без обавеза према евроатлантским интеграцијама и заједничком европском тржишту, не мора да испуњава ниједан услов из поглавља за пријем у ЕУ, ни да поштује норме прописане за увоз и извоз.

Павиљон „Цвијета Зузорић“ Божидар Џмерковић зове „светим местом ликовних уметника Србије“. Да је то истина, доказује његова велелепна ретроспективна изложба, коју имам част да отворим.

Реч на отварању изложбе у Павиљону „Цвијета Зузорић“ 3. јуна 2016. године у Београду

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *