U krevetu s Vašingtonom

Imperija uzvraća udarac

Piše Filip Rodić

Posle višegodišnjih poraza i gubljenja tla pod nogama, SAD su u poslednje vreme pojačale ofanzivu sa ciljem da svoje zadnje dvorište, Južnu Ameriku, vrate pod svoje okrilje i spreče bilo kakav dalji napredak ka nezavisnosti ovog kontinenta. Istovremeno, pored Brazila Vašington intenzivnije deluje i na smenjivanju vlasti u takođe važnoj članici BRIKS-a – Južnoj Africi

Jednog od najpiktoresknijih afričkih revolucionara u XX veku Tomasa Sankaru iz Burkine Faso, nazvanog „afrički Če Gevara“, za kojeg bi se moglo reći da je preteča venecuelanskog vođe Uga Čaveza, ubio je najbolji prijatelj Blez Kompaore. Sankara mu je bezgranično verovao i bio je svestan da mu je život bukvalno u njegovim rukama. Jednom prilikom čak je upozorio: „Ako otkrijete da Blez planira puč protiv mene, ne pokušavajte da ga sprečite ili da me upozorite. Već će biti prekasno.“ Neposredni podstrekač Blezove izdaje, danas je poznato, bio je liberijski vođa Čarls Tejlor, čovek sa dugim i čudnim vezama sa američkom obaveštajnom zajednicom. Iza njega stajali su bivša kolonijalna sila Francuska i „međunarodna zajednica“. Ovo nam najbolje dokazuje činjenica da je Kompaore odmah po dolasku na vlast poništio nacionalizaciju, kao i sve političke ideje koje je Sankara sprovodio, i vratio zemlju pod okrilje Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Za razliku od Sankare, koji je vladao svega četiri godine, Kompaore je, zahvaljujući ovom obrtu, diktatorski upravljao zemljom punih 27 leta, dok nije oboren narodnim ustankom.

Kakve veze ova priča ima sa današnjicom? Ova matrica se, doduše ne na tako dramatičan način, sada ponavlja u Brazilu, gde ne baš revolucionarnu, ali Vašingtonu svakako neposlušnu predsednicu Dilmu Rusef smenjuje (politički ubija) njen dugogodišnji saveznik i saradnik, potpredsednik Mišel Temer i najavljuje radikalne političke promene, zna se u kom smeru…

[restrictedarea]

MOMCI IZ BRAZILA Mnogo toga ukazuje da su američke tajne službe ako ne odgovorne, onda makar potpomogle sadašnju krizu u Brazilu, te da nastavljaju da upravljaju događajima. Kako bi se podrio „neprijateljski režim“, za šta Vašington smatra vlasti bivšeg predsednika Injasija Lule da Silve i svrgnute Dilme Rusef, u javnost je procurio kompromitujući materijal o vođstvu njihove Radničke partije, najvišim funkcionerima državne naftne kompanije „Petrobras“ i njihovog najbližeg okruženja. U očima predsednika Baraka Obame i njegove administracije, najveća južnoamerička zemlja je trenutno neprijateljska država jer se usuđuje da sprovodi nezavisnu politiku i da učestvuje u bloku koji se smatra antiameričkim – BRIKS-u. Da bi ovako nešto moglo da se dogodi predviđao je čitav niz latinoameričkih predsednika, uključujući ekvadorskog Rafaela Koreu, nikaragvanskog Danijela Ortegu, bolivijskog Eva Moralesa i Tabarea Vaskeza iz Urugvaja. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro, koji se i sam suočava sa žestokim američkim pritiskom, jasno je rekao da su najnoviji događaji u Brazilu državni udar u američkoj režiji. Prema Maduru, napad na Dilmu Rusef je vitalna pretnja po brazilsku demokratiju. Svrgavanjem Rusefove, međutim, ne dovodi se u opasnost samo funkcionisanje Brazila nego i mnogih organizacija pored već pomenutog BRIKS-a, kao što su Zajednica latinoameričkih i karipskih država (CELAC) ili Unija južnoameričkih nacija (UNASUR).

Kompromitujuće dokaze (među kojima su prava, ali i falsifikovana dokumenta) iskorišćene protiv brazilskog vođstva nabavila je američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) pre nego što je Edvard Snouden prebegao i javno progovorio o zloupotrebama ove obaveštajne službe. Ovi podaci potureni su javnosti preko kontrolisanih medija ne bi li se destabilizovao politički i javni život u ovoj zemlji i Vašingtonu olakšalo postavljanje svojih ljudi na ključne pozicije. Upravo to je i učinjeno. Takozvane „ustavne procedure“ kojim je smenjena Dilma Rusef pokriće su za državni udar kojim na vlast dolazi „američki spavač“ ubačen u najviše sfere brazilske vlasti, na mesto potpredsednika, Mišel Temer. Nikakva tajna više nije, zahvaljujući „Vikiliksu“, da je ovaj brazilski političar odavno bio informator, odnosno agent američke obaveštajne službe. Prema „Vikiliksu“, Temer je kontinuirano komunicirao sa američkom ambasadom u Brazilu i njegovi izveštaji bili su klasifikovani kao „osetljivi“ ili „samo za zvaničnu upotrebu“. Prema ovim depešama, Temer nije sa američkim diplomatama razmatrao političku situaciju u svojoj zemlji, što bi se u najbolju ruku moglo podvesti pod uobičajenu praksu informisanja, nego se konsultovao oko toga da li da se kandiduje za predsednika, ili da se priključi Radničkoj partiji i u vlast uđe kao potpredsednik Injasiju Luli da Silvi, a potom i Dilmi Rusef. Sam Temer na izborima, prema istraživanjima, nikada ne bi dobio više od dva posto glasova, ali je zato bio vešt u proceni na koju će stranu vetar duvati i sa kim treba formirati koaliciju. Tako je devedesetih bio u savezu sa Brazilskom socijaldemokratskom partijom bivšeg predsednika Fernanda Enrikea Kardosa, da bi 2003. formirao koaliciju sa Radničkom partijom. Iz ovog van svake razumne sumnje proizlazi da je Temer sve vreme bio „američki spavač“ koji je čekao svoj trenutak. Taj trenutak je došao posle impičmenta Dilme Rusef sumnjivog od glave do pete. Nju je Senat suspendovao na 180 dana dok se ne rasvetle navodi o mogućoj korupciji i kao v. d. predsednika postavio Temera. Ona nije optužena ni za kakvu korupciju ili ozbiljniji prekršaj, već je smenjena zbog optužbi da se poslužila knjigovodstvenim manevrima da sakrije obim budžetskog deficita u Brazilu pred izbore 2014. na kojim je ponovo izabrana za predsednicu zemlje. Američki analitičari, međutim, navode da ako bi „igranje“ ekonomskim statistikama zarad ulepšavanja državnog računa bilo povod za opoziv predsednika u SAD, onda bi decenijama unazad, možda i duže, svaki američki lider doživeo istu sudbinu. S druge strane, protiv Temera postoje ozbiljne indicije da je izbegao krivičnu odgovornost za korupciju u okviru skandala vezanog za „Petrobras“. Kako piše Njujork tajms, Temer je došao pod lupu istražitelja kada ga je senator Delcidio do Amaral, koji se nagodio s tužilaštvom o krivici, optužio da je igrao ključnu ulogu u dodeljivanju visokih pozicija u ovoj kompaniji dvojici ljudi naknadno osuđenih na zatvorske kazne zbog prevare i primanja mita. Istražitelji su utvrdili i da je jedan od bivših rukovodilaca „Petrobrasa“ nadzirao šemu za ilegalnu kupovinu etanola koja je koristila poslanicima iz Temerovog Brazilskog demokratskog pokreta. Predsednicu za koju ne postoje nikakvi dokazi, niti optužbe da je umešana u bilo kakve sumnjive radnje, zamenjuje čovek za kojeg se sumnja da jeste.

Da ne govorimo o tome da su brojni članovi Kongresa i Senata koji su glasali za suspenziju Dilme Rusef pod ozbiljnim istragama i optužnicama za korupciju. Od osamdeset senatora koji su bili za njenu smenu, petoro se suočava sa krivičnim tužbama, a 24 su pod istragom Vrhovnog suda.

Na pomisao da bi američki prsti mogli biti umešani u političku krizu u Brazilu navodi nas i činjenica da postoji presedan upravo u toj zemlji. Dugo je Vašington negirao bilo kakve veze sa vojnim udarom iz 1964. godine kojim je u Braziliji svrgnuta levičarska vlada. Nedavno objavljena tajna dokumenta, međutim, nedvosmisleno ukazuju da su SAD em to blagoslovile, em su, predvođene Lindonom Džonsonom, igrale centralnu ulogu.

ŠTA JE CILJ? Kao i sa Tomasom Sankarom i Blezom Kompaoreom, i u slučaju Dilme Rusef i Mišela Temera, osnovna svrha ovog udara je preokret nezavisne politike koja sledi interes naroda, a ne Imperije i finansijske elite. O ovome svedoči američki novinar i pravnik Glen Grinvald navodeći da je bilo „inspirativno i ohrabrujuće gledati kako zemlja od 200 miliona stanovnika odbacuje okove 21 godine vojne diktature (koju su podržavali SAD i Velika Britanija) i sazreva u mladu, energičnu demokratiju koja buja“. „Videti kako brzo i lako to može da se preokrene – ukine u svemu sem u imenu – i tužno je i zastrašujuće“, izjavio je on. Grinvald predviđa da će Temer „verno služiti interesima brazilske finansijske elite“, te da „namerava da zvaničnike Goldman Saksa i MMF-a postavi na vodeće ekonomske pozicije u zemlji“, kao i da će njegov tim voditi „totalnu neoliberalnu“ politiku. Temer je ovo dokazao odmah. Kako piše američki magazin Forčjun, nova vlast Brazila namerava da uskoro proda deo Pošte i svoje aerodrome. „Vlada Brazila planira da proda udeo državnih deonica, uključujući i svoj udeo u Pošti, kao i kompanijama koje se bave transportom, energijom i osiguranjem“, navodi list i dodaje da je ovakva praksa postojala devedesetih godina, pre dolaska na vlast Radničke partije koja ju je prekinula. Za razliku od Kompaorea, Temer Brazil ne može da vrati pod okrilje MMF-a i Svetske banke, ali može da pojača njihov uticaj u zemlji, što će najverovatnije i učiniti, dok će s druge strane raditi na podrivanju organizacija protivnih Vašingtonu. Tu je pre svega BRIKS, jedna od osnovnih poluga u pokušajima ponovnog uspostavljanja multipolarnog sveta, koji bi garantovao pravednije odnose na međunarodnoj sceni.

ŠIRENJE POŽARA Sličan scenario, nažalost, trenutno preti još jednoj latinoameričkoj zemlji, Venecueli, i jednoj članici BRIKS-a, Južnoj Africi. Socijalistička vlast predsednika Nikolasa Madura u Karakasu uspela je da, zasad, osujeti plan kapitalističke opozicije da privatizuje državne stanove, što je Vrhovni sud proglasio neustavnim jer se kosi sa posvećenošću zagarantovanom Ustavom da se svima obezbedi stanovanje, besplatno zdravstvo i drugi vidovi socijalne pomoći. Ovim je sud dokazao da čuva zaostavštinu radikalnih reformi koje je sprovodio Ugo Čavez i brani bolivarski socijalizam. Ova pobeda našla se, međutim, u senci uspeha opozicije, koju otvoreno preko CIA i NED podržava Vašington, da sakupi jedan odsto potpisa neophodnih za peticiju o raspisivanju referenduma o opozivu predsednika Nikolasa Madura. Sledeći korak je prikupljanje 20 odsto potpisa podrške, i referendum o opozivu može biti organizovan. Ali Maduro je odlučan da se odupre ovoj zaveri i nada se da će do kraja ispuniti svoj mandat koji ističe 2019. godine.

Pored ovog zabrinjavajućeg razvoja, u Venecueli se nastavlja talas ubistava zvaničnika vernih vladi i bolivarskih političara. Da bi se suprotstavio ovoj vrsti terorizma, Maduro je 13. maja proglasio vanredno stanje, nakon upozorenja dvojice američkih obaveštajaca u Vašingtonu da su sve zabrinutiji zbog mogućnosti ekonomske i političke krize u Venecueli. Prema obaveštajnim analizama SAD, jedan od „verodostojnih scenarija“ bio bi da bi Madurova Socijalistička partija ili neke uticajne političke ličnosti mogle da prisile predsednika da siđe sa vlasti, dok ni vojni udar – prema tim procenama – nije isključen. „Vašington aktivira mere na zahtev venecuelanske fašističke desnice, koju je ohrabrio državni udar u Brazilu“, istakao je Maduro u obraćanju naciji prenošenom na državnoj televiziji. Od političkog terora Venecuelu je više destabilizovao ekonomski rat koji venecuelanski oligarsi vode protiv vlasti sabotirajući privredu. U kombinaciji sa niskom cenom nafte, čiji je Venecuela jedan od najvećih proizvođača, na svetskom tržištu, ova taktika dovela je do pogoršanja krize koju karakterišu nestašice hrane i lekova, česte restrikcije električne energije i galopirajuća inflacija.

Meki državni udar, poput ovog u Brazilu, preti i Južnoj Africi, još jednoj žrtvi ekonomskog rata koji je doveo do skoka cena robe široke potrošnje. Ovo je omogućilo destabilizaciju ove zemlje kao što je bio slučaj i u Brazilu i u Venecueli, ali Vašington nije zadovoljan samo uzdrmanom stabilnošću nego želi da zbaci vlast Afričkog nacionalnog kongresa koji ovom zemljom vlada od pada aparthejda. Ova partija daleko da je od savršene i podlegla je pritiscima da odustane od svoje davnašnje platforme o nacionalizaciji južnoafričkih resursa i izgradnji socijalističkog društva. Uprkos tome, tokom vladavine ANC ostvaren je značajan napredak i Južna Afrika je postala jedan od značajnih svetskih igrača. Takođe, iako je ANC u velikoj meri ogrezao u korupciji, sumanuto bi bilo poverovati da bi, ko god da ih zameni na vlasti, uradio bilo šta drugačije s tim u vezi, a izvesno je da bi ponovo zapadnim korporacijama otvorio zemlju za pljačku i time poništio sve dobitke ostvarene od ukidanja aparthejda.

Korupcija je, kao što vidimo širom sveta, jedan od glavnih izgovora „revolucionarnih“ pokreta pod okriljem CIA, ali je na više primera, od 5. oktobra do Majdana, dokazano da se ona ne iskorenjuje revolucijom. Naprotiv, u takvim stanjima ona ima tendenciju da uzme još jači zamah.

Kampanja destabilizacije protiv Džejkoba Zume počela je naizgled nedužno, zahtevom studenata da se smanje školarine, ali im nije bilo potrebno mnogo da slogan „Školarine moraju pasti“ zamene uzvikom „Zuma mora pasti“. Otpadnik iz ANC i vođa partije „Borci za ekonomsku slobodu“ Julijus Melema ne samo da poziva na nesistemsku smenu Zume već preti i upotrebom sile. Pored ovoga, Vrhovni sud je presudio da Zuma mora da se suoči sa 783 optužnice iznete protiv njega, prethodno odbačene pre skoro deceniju. One datiraju iz vremena kada je Zuma bio potpredsednik Tabou Mbekiju, te je smenjen, što je dalje dovelo do unutrašnje borbe u ANC u kojoj je on pobedio. Kasnije je, uprkos ovom skandalu, izabran za predsednika, tako da bi smenjivati ga danas na osnovu toga bilo besmisleno. Zumi, kao i Maduru, preti meki državni udar. Cilj nije smanjivanje korupcije ili nejednakosti, posebno ako su u to uključeni Amerikanci. Opšte je mesto da oni nikada južnoafričkom narodu nisu želeli dobro, što dokazuje i skorašnje otkrivanje njihove umešanosti u hapšenje Nelsona Mandele. Revolucija pod ovom maskom poslužila bi samo urušavanju BRIKS-a.

PODRŠKA DILMI IZ KANA

Ekipa brazilskog filma Akvarijus izrazila je podršku svrgnutoj predsednici Dilmi Rusef i protestovala zbog njene suspenzije nazvavši ovaj potez „državnim udarom“. Scenarista i reditelj ovog filma Kleber Mendonka Filho, glavna glumica Sonja Braga i drugi članovi filmske ekipe nosili su transparente na stepenicama palate u kojoj se održava festival pred premijeru svog filma. Na transparentima su bile parole poput: „U Brazilu se dogodio državni udar“, „Svet ne sme da prihvati nelegitimnu vladu“, kao i „Spaljeno je 54 miliona glasova“, koliko je dobila Dilma Rusef na izborima. Slična atmosfera bila je i u samoj filmskoj dvorani, a ekipa filma dobila je podršku i od prolaznika izvan dvorane i od same publike.

[/restrictedarea]