У кревету с Вашингтоном

Империја узвраћа ударац

Русеф и ТемерПише Филип Родић

После вишегодишњих пораза и губљења тла под ногама, САД су у последње време појачале офанзиву са циљем да своје задње двориште, Јужну Америку, врате под своје окриље и спрече било какав даљи напредак ка независности овог континента. Истовремено, поред Бразила Вашингтон интензивније делује и на смењивању власти у такође важној чланици БРИКС-а – Јужној Африци

Једног од најпикторескнијих афричких револуционара у XX веку Томаса Санкару из Буркине Фасо, названог „афрички Че Гевара“, за којег би се могло рећи да је претеча венецуеланског вође Уга Чавеза, убио је најбољи пријатељ Блез Компаоре. Санкара му је безгранично веровао и био је свестан да му је живот буквално у његовим рукама. Једном приликом чак је упозорио: „Ако откријете да Блез планира пуч против мене, не покушавајте да га спречите или да ме упозорите. Већ ће бити прекасно.“ Непосредни подстрекач Блезове издаје, данас је познато, био је либеријски вођа Чарлс Тејлор, човек са дугим и чудним везама са америчком обавештајном заједницом. Иза њега стајали су бивша колонијална сила Француска и „међународна заједница“. Ово нам најбоље доказује чињеница да је Компаоре одмах по доласку на власт поништио национализацију, као и све политичке идеје које је Санкара спроводио, и вратио земљу под окриље Међународног монетарног фонда и Светске банке. За разлику од Санкаре, који је владао свега четири године, Компаоре је, захваљујући овом обрту, диктаторски управљао земљом пуних 27 лета, док није оборен народним устанком.

Какве везе ова прича има са данашњицом? Ова матрица се, додуше не на тако драматичан начин, сада понавља у Бразилу, где не баш револуционарну, али Вашингтону свакако непослушну председницу Дилму Русеф смењује (политички убија) њен дугогодишњи савезник и сарадник, потпредседник Мишел Темер и најављује радикалне политичке промене, зна се у ком смеру…

[restrictedarea]

МОМЦИ ИЗ БРАЗИЛА Много тога указује да су америчке тајне службе ако не одговорне, онда макар потпомогле садашњу кризу у Бразилу, те да настављају да управљају догађајима. Како би се подрио „непријатељски режим“, за шта Вашингтон сматра власти бившег председника Ињасија Луле да Силве и свргнуте Дилме Русеф, у јавност је процурио компромитујући материјал о вођству њихове Радничке партије, највишим функционерима државне нафтне компаније „Петробрас“ и њиховог најближег окружења. У очима председника Барака Обаме и његове администрације, највећа јужноамеричка земља је тренутно непријатељска држава јер се усуђује да спроводи независну политику и да учествује у блоку који се сматра антиамеричким – БРИКС-у. Да би овако нешто могло да се догоди предвиђао је читав низ латиноамеричких председника, укључујући еквадорског Рафаела Кореу, никарагванског Данијела Ортегу, боливијског Ева Моралеса и Табареа Васкеза из Уругваја. Председник Венецуеле Николас Мадуро, који се и сам суочава са жестоким америчким притиском, јасно је рекао да су најновији догађаји у Бразилу државни удар у америчкој режији. Према Мадуру, напад на Дилму Русеф је витална претња по бразилску демократију. Свргавањем Русефове, међутим, не доводи се у опасност само функционисање Бразила него и многих организација поред већ поменутог БРИКС-а, као што су Заједница латиноамеричких и карипских држава (ЦЕЛАЦ) или Унија јужноамеричких нација (УНАСУР).

Николас МадуроКомпромитујуће доказе (међу којима су права, али и фалсификована документа) искоришћене против бразилског вођства набавила је америчка Национална агенција за безбедност (НСА) пре него што је Едвард Сноуден пребегао и јавно проговорио о злоупотребама ове обавештајне службе. Ови подаци потурени су јавности преко контролисаних медија не би ли се дестабилизовао политички и јавни живот у овој земљи и Вашингтону олакшало постављање својих људи на кључне позиције. Управо то је и учињено. Такозване „уставне процедуре“ којим је смењена Дилма Русеф покриће су за државни удар којим на власт долази „амерички спавач“ убачен у највише сфере бразилске власти, на место потпредседника, Мишел Темер. Никаква тајна више није, захваљујући „Викиликсу“, да је овај бразилски политичар одавно био информатор, односно агент америчке обавештајне службе. Према „Викиликсу“, Темер је континуирано комуницирао са америчком амбасадом у Бразилу и његови извештаји били су класификовани као „осетљиви“ или „само за званичну употребу“. Према овим депешама, Темер није са америчким дипломатама разматрао политичку ситуацију у својој земљи, што би се у најбољу руку могло подвести под уобичајену праксу информисања, него се консултовао око тога да ли да се кандидује за председника, или да се прикључи Радничкој партији и у власт уђе као потпредседник Ињасију Лули да Силви, а потом и Дилми Русеф. Сам Темер на изборима, према истраживањима, никада не би добио више од два посто гласова, али је зато био вешт у процени на коју ће страну ветар дувати и са ким треба формирати коалицију. Тако је деведесетих био у савезу са Бразилском социјалдемократском партијом бившег председника Фернанда Енрикеа Кардоса, да би 2003. формирао коалицију са Радничком партијом. Из овог ван сваке разумне сумње произлази да је Темер све време био „амерички спавач“ који је чекао свој тренутак. Тај тренутак је дошао после импичмента Дилме Русеф сумњивог од главе до пете. Њу је Сенат суспендовао на 180 дана док се не расветле наводи о могућој корупцији и као в. д. председника поставио Темера. Она није оптужена ни за какву корупцију или озбиљнији прекршај, већ је смењена због оптужби да се послужила књиговодственим маневрима да сакрије обим буџетског дефицита у Бразилу пред изборе 2014. на којим је поново изабрана за председницу земље. Амерички аналитичари, међутим, наводе да ако би „играње“ економским статистикама зарад улепшавања државног рачуна било повод за опозив председника у САД, онда би деценијама уназад, можда и дуже, сваки амерички лидер доживео исту судбину. С друге стране, против Темера постоје озбиљне индиције да је избегао кривичну одговорност за корупцију у оквиру скандала везаног за „Петробрас“. Како пише Њујорк тајмс, Темер је дошао под лупу истражитеља када га је сенатор Делцидио до Амарал, који се нагодио с тужилаштвом о кривици, оптужио да је играо кључну улогу у додељивању високих позиција у овој компанији двојици људи накнадно осуђених на затворске казне због преваре и примања мита. Истражитељи су утврдили и да је један од бивших руководилаца „Петробраса“ надзирао шему за илегалну куповину етанола која је користила посланицима из Темеровог Бразилског демократског покрета. Председницу за коју не постоје никакви докази, нити оптужбе да је умешана у било какве сумњиве радње, замењује човек за којег се сумња да јесте.

Да не говоримо о томе да су бројни чланови Конгреса и Сената који су гласали за суспензију Дилме Русеф под озбиљним истрагама и оптужницама за корупцију. Од осамдесет сенатора који су били за њену смену, петоро се суочава са кривичним тужбама, а 24 су под истрагом Врховног суда.

На помисао да би амерички прсти могли бити умешани у политичку кризу у Бразилу наводи нас и чињеница да постоји преседан управо у тој земљи. Дуго је Вашингтон негирао било какве везе са војним ударом из 1964. године којим је у Бразилији свргнута левичарска влада. Недавно објављена тајна документа, међутим, недвосмислено указују да су САД ем то благословиле, ем су, предвођене Линдоном Џонсоном, играле централну улогу.

ШТА ЈЕ ЦИЉ? Као и са Томасом Санкаром и Блезом Компаореом, и у случају Дилме Русеф и Мишела Темера, основна сврха овог удара је преокрет независне политике која следи интерес народа, а не Империје и финансијске елите. О овоме сведочи амерички новинар и правник Глен Гринвалд наводећи да је било „инспиративно и охрабрујуће гледати како земља од 200 милиона становника одбацује окове 21 године војне диктатуре (коју су подржавали САД и Велика Британија) и сазрева у младу, енергичну демократију која буја“. „Видети како брзо и лако то може да се преокрене – укине у свему сем у имену – и тужно је и застрашујуће“, изјавио је он. Гринвалд предвиђа да ће Темер „верно служити интересима бразилске финансијске елите“, те да „намерава да званичнике Голдман Сакса и ММФ-а постави на водеће економске позиције у земљи“, као и да ће његов тим водити „тоталну неолибералну“ политику. Темер је ово доказао одмах. Како пише амерички магазин Форчјун, нова власт Бразила намерава да ускоро прода део Поште и своје аеродроме. „Влада Бразила планира да прода удео државних деоница, укључујући и свој удео у Пошти, као и компанијама које се баве транспортом, енергијом и осигурањем“, наводи лист и додаје да је оваква пракса постојала деведесетих година, пре доласка на власт Радничке партије која ју је прекинула. За разлику од Компаореа, Темер Бразил не може да врати под окриље ММФ-а и Светске банке, али може да појача њихов утицај у земљи, што ће највероватније и учинити, док ће с друге стране радити на подривању организација противних Вашингтону. Ту је пре свега БРИКС, једна од основних полуга у покушајима поновног успостављања мултиполарног света, који би гарантовао праведније односе на међународној сцени.

Зума ЈакобШИРЕЊЕ ПОЖАРА Сличан сценарио, нажалост, тренутно прети још једној латиноамеричкој земљи, Венецуели, и једној чланици БРИКС-а, Јужној Африци. Социјалистичка власт председника Николаса Мадура у Каракасу успела је да, засад, осујети план капиталистичке опозиције да приватизује државне станове, што је Врховни суд прогласио неуставним јер се коси са посвећеношћу загарантованом Уставом да се свима обезбеди становање, бесплатно здравство и други видови социјалне помоћи. Овим је суд доказао да чува заоставштину радикалних реформи које је спроводио Уго Чавез и брани боливарски социјализам. Ова победа нашла се, међутим, у сенци успеха опозиције, коју отворено преко ЦИА и НЕД подржава Вашингтон, да сакупи један одсто потписа неопходних за петицију о расписивању референдума о опозиву председника Николаса Мадура. Следећи корак је прикупљање 20 одсто потписа подршке, и референдум о опозиву може бити организован. Али Мадуро је одлучан да се одупре овој завери и нада се да ће до краја испунити свој мандат који истиче 2019. године.

Поред овог забрињавајућег развоја, у Венецуели се наставља талас убистава званичника верних влади и боливарских политичара. Да би се супротставио овој врсти тероризма, Мадуро је 13. маја прогласио ванредно стање, након упозорења двојице америчких обавештајаца у Вашингтону да су све забринутији због могућности економске и политичке кризе у Венецуели. Према обавештајним анализама САД, један од „веродостојних сценарија“ био би да би Мадурова Социјалистичка партија или неке утицајне политичке личности могле да присиле председника да сиђе са власти, док ни војни удар – према тим проценама – није искључен. „Вашингтон активира мере на захтев венецуеланске фашистичке деснице, коју је охрабрио државни удар у Бразилу“, истакао је Мадуро у обраћању нацији преношеном на државној телевизији. Од политичког терора Венецуелу је више дестабилизовао економски рат који венецуелански олигарси воде против власти саботирајући привреду. У комбинацији са ниском ценом нафте, чији је Венецуела један од највећих произвођача, на светском тржишту, ова тактика довела је до погоршања кризе коју карактеришу несташице хране и лекова, честе рестрикције електричне енергије и галопирајућа инфлација.

Меки државни удар, попут овог у Бразилу, прети и Јужној Африци, још једној жртви економског рата који је довео до скока цена робе широке потрошње. Ово је омогућило дестабилизацију ове земље као што је био случај и у Бразилу и у Венецуели, али Вашингтон није задовољан само уздрманом стабилношћу него жели да збаци власт Афричког националног конгреса који овом земљом влада од пада апартхејда. Ова партија далеко да је од савршене и подлегла је притисцима да одустане од своје давнашње платформе о национализацији јужноафричких ресурса и изградњи социјалистичког друштва. Упркос томе, током владавине АНЦ остварен је значајан напредак и Јужна Африка је постала један од значајних светских играча. Такође, иако је АНЦ у великој мери огрезао у корупцији, сумануто би било поверовати да би, ко год да их замени на власти, урадио било шта другачије с тим у вези, а извесно је да би поново западним корпорацијама отворио земљу за пљачку и тиме поништио све добитке остварене од укидања апартхејда.

Корупција је, као што видимо широм света, један од главних изговора „револуционарних“ покрета под окриљем ЦИА, али је на више примера, од 5. октобра до Мајдана, доказано да се она не искорењује револуцијом. Напротив, у таквим стањима она има тенденцију да узме још јачи замах.

Кампања дестабилизације против Џејкоба Зуме почела је наизглед недужно, захтевом студената да се смање школарине, али им није било потребно много да слоган „Школарине морају пасти“ замене узвиком „Зума мора пасти“. Отпадник из АНЦ и вођа партије „Борци за економску слободу“ Јулијус Мелема не само да позива на несистемску смену Зуме већ прети и употребом силе. Поред овога, Врховни суд је пресудио да Зума мора да се суочи са 783 оптужнице изнете против њега, претходно одбачене пре скоро деценију. Оне датирају из времена када је Зума био потпредседник Табоу Мбекију, те је смењен, што је даље довело до унутрашње борбе у АНЦ у којој је он победио. Касније је, упркос овом скандалу, изабран за председника, тако да би смењивати га данас на основу тога било бесмислено. Зуми, као и Мадуру, прети меки државни удар. Циљ није смањивање корупције или неједнакости, посебно ако су у то укључени Американци. Опште је место да они никада јужноафричком народу нису желели добро, што доказује и скорашње откривање њихове умешаности у хапшење Нелсона Манделе. Револуција под овом маском послужила би само урушавању БРИКС-а.

ПОДРШКА ДИЛМИ ИЗ КАНА

Екипа бразилског филма Акваријус изразила је подршку свргнутој председници Дилми Русеф и протестовала због њене суспензије назвавши овај потез „државним ударом“. Сценариста и редитељ овог филма Клебер Мендонка Филхо, главна глумица Соња Брага и други чланови филмске екипе носили су транспаренте на степеницама палате у којој се одржава фестивал пред премијеру свог филма. На транспарентима су биле пароле попут: „У Бразилу се догодио државни удар“, „Свет не сме да прихвати нелегитимну владу“, као и „Спаљено је 54 милиона гласова“, колико је добила Дилма Русеф на изборима. Слична атмосфера била је и у самој филмској дворани, а екипа филма добила је подршку и од пролазника изван дворане и од саме публике.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *