Putin: Rusija će saseći raketne pretnje

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Povratak projektilima srednjeg i malog dometa kopnenog baziranja za Rusiju bi bio najefikasniji način eliminisanja NATO pretnji i protivraketne odbrane, ali tada više niko u Evropi ne bi bio bezbedan

Bivša sovjetska avio-baza, izgrađena 1952. pokraj rumunskog mesta Deveselu, i zvanično je postala poligon za američke ratne igre na istoku Evrope. Od 12. maja kada ju je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg pustio u rad, raspolaže sa samo tri baterije američke protivraketne odbrane (PRO), odnosno sa 24 rakete tipa SM-3 (Standard Missile-3 IB) na borbenom dežurstvu. Baza Deveselu, kao i isti takav objekat koji je već sledećeg dana, 13. maja, počeo da se gradi u Poljskoj i biće završen za dve godine, pretvoriće se u mnogo veću pretnju po bezbednost Ruske Federacije. Baza se nalazi nedaleko od Krajove u Rumuniji, 140 kilometara istočno od srpske granice, to jest nešto više od 300 kilometara vazdušnom linijom od Beograda. Na taj način je i srpska prestonica obuhvaćena „antiraketnim kišobranom“ NATO-a, što ipak ne znači da smo bezbedniji – zato što je i sama baza Deveselu postala jedno od najmanje bezbednih mesta na planeti.

[restrictedarea]

NAJAVLJENE KONTRAMERE Sasvim je sigurno da rakete iz Irana i Severne Koreje neće više biti pretnja po evropsku bezbednost – ako je iko ozbiljan i na trenutak poverovao u zvanično objašnjenje za instaliranje američkog PRO na Balkanu. U ovoj fazi, bar prema zvaničnim podacima, instalirani SM-3 IB projektili neće moći da dobace do teritorije Rusije, jer je Krim udaljen 700, a one imaju domet od 500 kilometara. Ili bar Amerikanci toliko priznaju, imajući u vidu da su rakete kopnenog baziranja dometa između 500 i 5.500 kilometara zabranjene prema Sporazumu o eliminaciji raketa srednjeg i malog dometa (RSMD), koji su 1987. u Vašingtonu potpisali lideri SAD i SSSR Ronald Regan i Mihail Gorbačov.

Međutim, ovo su jedne od prvih verzija SM-3 raketa, a u budućnosti se očekuju njihove ozbiljnije modifikacije (sa sadašnjih IB, u narednim godinama očekuje se prelazak na IIB, a zatim na IA i IIA). Tako će im rasti ne samo domet i brzina nego i sposobnost za presretanje manevrišućih ciljeva, a ukupan broj raketa već posle 2019. godine narašće na 267 komada. Uprkos NATO zaklinjanjima da tako moćan sistem „nije uperen“ protiv nje, Rusija sve ovo doživljava kao pretnju, najavljujući ozbiljne kontramere. Između ostalog, Rusi strahuju da bi antiraketne baze u Poljskoj i Rumuniji mogle da postanu raketne, jer koriste iste lansere Mk-41: oni mogu da ispaljuju i krstareće projektile poput „tomahavka“, koje u slučaju kopnenog baziranja spadaju u zabranjene jer imaju domet preko 500 kilometara. Kako upozoravaju u Moskvi, ova zamena može da se izvrši praktično preko noći i gotovo neprimetno.

„Ako, koristeći svoje mogućnosti u svetskim medijima, oni (Amerikanci, prim. aut.) još uvek mogu ponekog da uvedu u zabludu da to ne preti Rusiji i da su to isključivo odbrambeni sistemi, onda prisutne za ovim stolom, na ovom sastanku, niko ne može da dovede u zabludu. Nema govora da je to odbrambeni sistem, to je deo nuklearnog strateškog potencijala SAD koji je isturen na periferiju. U ovom slučaju, periferija je Istočna Evropa“, poručio je ruski predsednik Vladimir Putin na susretu sa šefovima ruskih bezbednosnih struktura i vojne industrije, održanim istog dana kada su Stoltenberg i poljski predsednik Andžej Duda polagali kamen temeljac za novu bazu PRO. Ako je i lokacija u južnoj Rumuniji daleko od vojne logike za odbranu od proklamovanih iranskih i korejskih pretnji, onda je tvrdnja da raketna baza udaljena 200 kilometara od ruskog Kalinjingrada takođe nije pretnja za Moskvu – čista uvreda zdravog razuma. Međutim, NATO zvaničnici ostaju pri svojim tvrdnjama.

„Ljudi koji donose ove odluke moraju da znaju da su dosad živeli mirno, bezbrižno i u bezbednosti. Sada, posle razmeštanja tih sistema PRO, mi ćemo biti primorani da razmislimo o tome da kupiramo pretnje koje nastaju po bezbednost Ruske Federacije“, podvukao je Putin. Amerikanci su odmah uočili da je upotrebio izraz „kupirati pretnje“ i sa novinarima podelili svoju zabrinutost zbog toga. U ruskom jeziku reč „kupirati“ ima dvostruko značenje, ali je osnovno „saseći“ i „suzbiti“. Drugo značenje se, isto kao i u srpskom jeziku, odnosi na sečenje (rezanje, podrezivanje) repova i ušiju, prvenstveno kada se radi o psima i drugim životinjama. U obraćanju šefovima bezbednosnih službi i armije, Putin se nije upuštao u semantičke finese, ali je iz konteksta više nego jasno da će Rusija sasecati raketne pretnje.

Zanimljivo je da je Putin – ističući da se Rusija neće uvlačiti u trku u naoružanju, ali ni sedeti skrštenih ruku kada ravnoteža u svetu može biti narušena – u svom govoru najmanje tri puta upotrebio reč „kupirati“. „Mi ćemo raditi veoma pažljivo, ne probijajući planove za naoružavanje armije i flote koji su bili određeni pre nekoliko godina. Ali ćemo korigovati ove planove da bismo kupirali nastale pretnje po bezbednost Rusije. Naravno, preduzećemo sve što je neophodno sa naše strane da bismo osigurali, očuvali stratešku ravnotežu snaga kao najpouzdanije garancije od izbijanja velikih vojnih sukoba, koji se po svojim posledicama, bezuslovno, ne mogu ni porediti sa konfliktima koje poznajemo u vrućim tačkama planete. To ne možemo da dopustimo i nećemo dopustiti“, otvoreno je govorio ruski predsednik.

UGROŽENA „RAVNOTEŽA STRAHA“ Šta, zapravo, sve to znači i šta će Rusija da preduzme? Brojni analitičari su ukazali da bi jedna od posledica mogla da bude izlazak Rusije iz rusko-američkog sporazuma START-3, koji su aprila 2010. u Pragu potpisali predsednici Barak Obama i Dmitrij Medvedev. To bi, svakako, moglo da se desi, ali ovaj korak neće doneti nikakvo rešenje. Naprotiv, mogao bi još više da podstakne trku u naoružanju, imajući u vidu da je Vašington za narednu deceniju najavio ambiciozni plan izgradnje svog nuklearnog potencijala, vredan više od 1.000 milijardi dolara. Na taj način, rusko jednostrano napuštanje sporazuma START-3, vojnoindustrijski lobi SAD dočekao bi sa šampanjcem u rukama. Moguće je čak da su raketne baze u Rumuniji i Poljskoj, osim što same po sebi traže ekstra finansiranje, zato i postavljene da bi isprovocirale novu, unosnu trku u naoružanju.

Oni koji propovedaju „neophodnost PRO“, ne samo što tvrde da to nije pretnja za Rusiju već uveravaju da je to „čisto odbrambeni sistem“. I zaista, zašto bilo ko može i da pomisli da bi „antiraketni štit“, kako mu tepaju zapadni analitičari, uopšte mogao da bude nekakva pretnja? Ali kada Putin kaže da „nema govora da je to odbrambeni sistem, to je deo nuklearnog strateškog potencijala SAD koji je isturen na periferiju“, onda to ipak zaslužuje detaljnije objašnjenje.

Osim pomenute mogućnosti da se, ubacivanjem krstarećih raketa u lansere „štit“ pretvori u „mač“, opasnost leži u obnovljenoj koncepciji „prvog razoružavajućeg nuklearnog udara“. Ovu ideju su i Vašington i Moskva razrađivali tokom Hladnog rata, ali je odbacivana jer je rezultat uvek bio isti – „garantovano uzajamno uništenje“. Ova logika je decenijama čuvala svet od nuklearne apokalipse. „Ravnoteža straha“ sada je ugrožena pojavom američke protivraketne odbrane i zato Putin insistira da balans snaga mora biti obnovljen. Planovi za „prvi nuklearni udar“ izvučeni su iz Pentagonovih fioka uporedo sa jačanjem uticaja „neokonzervativaca“ u Vašingtonu, odnosno ultraradikalnih krugova koji zagovaraju „američku izuzetnost“ i posebnu misiju SAD u svetu. Njihov najistaknutiji apologeta danas je predsednički kandidat Hilari Klinton.

Dakle, ako bi Amerika iznenada i bez najave napala Rusiju istovremeno hiljadama krstarećih i nuklearnih raketa i na taj način uništila najveći deo strateškog potencijala Moskve, tada bi američki PRO bio dovoljan da obori većinu preostalih projektila. Šteta od ruskih projektila koji bi uspeli da se probiju do ciljeva u SAD – kako uveravaju neokonzervativci – bila za njih prihvatljiva! Zato je PRO isključivo ofanzivni koncept, jer se ruski strateški potencijal (521 nosač i 1.735 bojevih glava) ne može uništiti bez iznenadnog i totalnog razoružavajućeg napada. Kremlj ne sme i neće da dozvoli toliko bujanje američke strateške moći, jer bi Rusija bila ili fizički uništena, ili politički i vojno bačena na kolena.

TREĆI I ČETVRTI SCENARIO Ako Amerikanci nastave ovakvim tempom, mogući su neki od sledećih scenarija. Najpre, da uvuku Moskvu u skupu trku u naoružanju, što su iz Kremlja više puta ponavljali da neće dopustiti, pošto bi to pre ili kasnije dovelo do kolapsa Rusije. Drugo, da u jednom trenutku Vašington izgradi toliko masivan raketni mač i protivraketni štit, da zaista izvede prvi nuklearni udar ili da počne da ucenjuje njegovim izvođenjem, što Moskva takođe ne sme da dozvoli. Treći scenario jeste da Rusija „kupira“ pretnje u Poljskoj i Rumuniji poletanjem strateških bombardera Tu-22M3 sa Krima, ili upotrebom nenuklearnih sistema „Iskander-K“, odnosno krstarećih raketa „Kalibar“. Kada je reč o „Iskanderima“, Rusija bi u tom slučaju morala da poveća njihov domet sa sadašnjih 500 kilometara, što bi podrazumevalo i napuštanje RSMD sporazuma iz 1987, na šta je Moskva do sada više puta upozoravala.

Povratak RSMD projektilima kopnenog baziranja za Rusiju bi bio najjeftiniji, a ujedno i najefikasniji način „kupiranja“ NATO pretnji. No tada više niko u Evropi neće biti bezbedan. Ruski udar (najpre) na baze PRO bio bi direktan napad na NATO, ali u jednom trenutku – ako se ovako nastavi – to više neće moći da se izbegne. Zato je Putin jasno i iskreno upozorio Varšavu i Bukurešt da su do sada „mirno, bezbrižno i bezbedno živeli“. U slučaju radikalizovanja situacije i ako bi NATO rešio da vojno uzvrati, sledeći bi na meti bili ciljevi u SAD i Velikoj Britaniji, po kojima bi se dejstvovalo atomskim oružjem.

U tu svrhu bi, pored ostalog, bile korišćene nove, neuhvatljive rakete „Bulava-30“, raspoređene na strateškim podvodnim krstaricama klase „Borej“ („Aleksandar Nevski“, „Jurij Dolgoruki“ i „Vladimir Monomah“). Ove ogromne podmornice na nuklearni pogon, vredne oko milijardu dolara svaka, mogu da nose po 16 „Bulava“ sa po 10 nezavisno vođenih bojevih blokova opremljenih sistemima za probijanje PRO. Domet ovih raketa je veći od 8.000 kilometara, a imaju mogućnost manevrisanja po visini i kursu, što ih čini praktično nezaustavljivim. Tri podvodne krstarice raspolažu sa 480 nuklearnih blokova, ukupne eksplozivne snage 72 megatone ekvivalenta trotila. Poređenja radi, dve bombe koje je SAD bacio 1945. na Hirošimu i Nagasaki imale su ukupnu snagu manje od 40 kilotona, a ipak su direktno ubile preko 250.000 ljudi.

U drugoj fazi, u cilju izbegavanja totalnog razaranja, na udaru verovatno ne bi bili veliki gradovi, već vojni ciljevi i baze u unutrašnjosti i na periferiji SAD i Velike Britanije. A ukoliko bi na to Amerikanci odgovorili raketnim udarom po Rusiji, tada bi došlo do „garantovanog uzajamnog uništenja“. Totalnog. Postoji, ipak, i četvrti scenario koji može sve ovo da spreči. A to je raspad, odnosno transformisanje NATO-a i odustajanje od agresivnih PRO planova. Tada bi bio moguć prelazak na novi sistem kolektivne bezbednosti u Evropi, jednak za sve, što je model za koji se Moskva već dugo zalaže. Ovo miroljubivo rešenje ne bi nikog ugrožavalo, ali bi podrazumevalo uklanjanje američkog antiraketnog štita iz Evrope, ili njegovo stavljanje pod zajedničku kontrolu. To bi, naravno, značilo i povratak Amerike kući. U suprotnom, kuća će im biti srušena.

[/restrictedarea]