Ni borbenih uzleta, ni poetskih vizija

Piše Raško V. Jovanović

Znatno skrativši tekst, reditelj Ivan Vuković hteo je da neoromantičnu herojsku komediju Rostanovu kako-tako dovede u sazvučje sa našim vremenom i stoga se oslonio na neka iskustva postmoderne

Iako po književnoj vrednosti – posebno po duhovitim i gipkim stihovima, sačuvanim u kongenijalnom prevodu Milana Dimovića – kao i zbog nesumnjivo velike popularnosti i u našoj sredini, neoromantična herojska komedija Edmona Rostana Sirano de Beržerak zaslužuje da igra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, može se pozdraviti njeno ponovno – ovo je valjda sedmi put – stavljanje na repertoar našeg nacionalnog teatra, ali na Sceni „Raša Plaović“. Od praizvođenja ove scenske poeme u stihovima, u Parizu 1897, koja je već tada proglašena za remek-delo, trebalo je da prođe sedamnaest godina pa da je na sceni vidi i njime se oduševi beogradska publika, na premijeri 21. marta 1914. u režiji Aleksandra Ivanoviča Andrejeva, tada stalnog reditelja naše nacionalne teatarske kuće. U naslovnoj ulozi pojavio se Dobrica Milutinović, ali je u kratkom periodu prikazivanja ove predstave pre izbijanja Prvog svetskog rata, tokom kojega je izvedena dvanaest puta, kao Sirano, naizmenično sa Dobricom, nastupao i Vitomir Bogić.

[restrictedarea]

Sirano počinje prizorom „pozorišta u pozorištu“: dok se izvodi pastoralni komad precioznog stila, okuplja se svakojaka publika i odzvanja graja glumaca i pesnika „precioznih“ i „burlesknih“, građana, pijanica i džeparoša, plemića i umetničke boemije iz doba Luja XIII. U takvom skupu posmatrača pisac predstavlja glavne likove – to su mladi Kristijan od Nevileta i lepa precioza Roksana u koju je Kristijan zaljubljen, iako je saleće i grof Le Giš; dabome, tu je i Roksanin rođak, ružni pesnik i spretni mačevalac nagle naravi, nosonja Sirano, takođe zaljubljen u nju, koji će prekinuti predstavu zgrožen slabom Monflerijevom glumom. Za razliku od prvog, drugi čin događa se u krčmi majstor-Ragnoa, gde je Roksana zakazala Siranu sastanak. Ona mu saopštava da voli lepog Kristijana, koji tek što je stupio u četu gaskonjskih kadeta i za koga ona od Sirana traži zaštitu, jer kadeti vole da se međusobno zadirkuju. Iako očajan zbog ove molbe, Sirano, ne trepnuvši, pristaje i kad se pojave kadeti, on će zagrliti svog srećnog suparnika. On je lep, ali ima malo duha, ne zna kako se govori, a još manje kako se piše jednoj preciozi. Zato će mu Sirano pomoći da pokaže kakvu-takvu veštinu razgovora i, po dogovoru, pisaće mu i ljubavna pisma Roksani. Rostan prikazuje Siranovo samoodricanje – on pristaje da pomogne pobedi svog suparnika i teši se time što će ona koju obožava, ne znajući, voleti njegovo srce i njegov duh. U trećem činu, u čuvenoj sceni pod Roksaninim balkonom, kako Kristijan ume samo da kaže: „Volim vas!“, Sirano će mu iz senke šaputati stihove, da bi se, u jednom trenutku, menjajući glas, i sam neposredno obratio voljenoj ženi. A kada se Kristijan bude  popeo na balkon da bi zagrlio Roksanu i ljubio se s njom, Sirano će dole bolno došaptavati stihove sa dozom tajne slasti – zadovoljan će reći: „Ona mu na usni ljubi reči moje!“ Uspevši da pridobije naivnog kapucinskog kaluđera, Kristijan će se oženiti Roksanom, i pored toga što ju je neprestano opsedao grof Le Giš. Kako bi se osvetio, Giš šalje Kristijana, sa Siranom u društvu, na opasan ratni položaj. Međutim, Sirano će Roksani nastaviti da piše pod Kristijanovim imenom, pa će ova negdašnja precioza, pod uticajem tih ljubavnih poruka, doći  u kočijama na bojište i istovremeno snabdeti hranom i municijom izgladnele kadete. Kristijan će ubrzo poginuti, ali će Sirano i dalje poštovati Roksaninu iluziju i Kristijanovu neizrečenu tajnu, da bi je, ipak, petnaest godina kasnije, igrom slučaja otkrio u manastirskom vrtu, u koji je svake večeri dolazio da poseti tužnu Roksanu.

Znatno skrativši tekst, reditelj Ivan Vuković hteo je da neoromantičnu herojsku komediju Rostanovu kako-tako dovede u sazvučje sa našim vremenom i stoga se oslonio na neka iskustva postmoderne. Opredelio se za nešto ubrzaniji tempo igre, što je doduše ublažilo patetiku pojedinih scena, ali otežalo kazivanje stihova i tako umanjilo lepotu teksta. Takođe, dodeljujući glumcima po dve-tri i više uloga – Sirano ima još i ulogu Monflerija! – postigao je da na pozornici bude manje lica, ali i otvorio mogućnost njihovog težeg razaznavanja i stvaranja zabune kod gledalaca. I pored svega, Miloš Đorđević uspeo je da prikaže energičnog i plemenitog Sirana i da dolično nastavi tradiciju dobrog tumačenja tog legendarnog lika na beogradskoj sceni. Suzana Lukić, međutim, uprkos kostimu, ponašala se i govorila kao devojka koja je upravo došla iz šetnje po Knez Mihailovoj ulici, a najmanje kao otmena precioza. Uroš Jakovljević bio je spontan u epizodnoj ulozi Gardiste, dok je Kristijana tumačio bez lirske suptilnosti u izrazu. I ostali glumci: Nikola Vujović (Giš, Dečak, Sestra Sara), Goran Jevtić (Ragno, Građanin, Sestra Klera), Zoran Ćosić (Le Bre, Kaluđer, Prvi Konjanik i Majka Margerita), Sonja Knežević (Družbenica, Sestra Marta, Gđa Kiži, Paž, Kuvarski Pomoćnik, Prvi Kadet), Andreja Maričić (Karbon, Belroz, Kesaroš, Pesnik), Zorana Bećić Đorđević (Liza, Prodavačica, Subreta, Drugi Kadet) i Milo Lekić (Linijer, Drugi Konjanik, Nametljivac, Musketar, Treći Kadet) nisu pri tolikim promenama likova uvek mogli da postignu uverljive transformacije u izrazu. Ni scenografija Marije Kalabić nije odavala ambijentalne promene. Kostimi Olge Mrđenović bili su autentično pompezni. U svemu – predstava Sirana, dela, kako je istakao Ivo Vojnović, „pjesnika perjanice u kojem je zakliktao duh francuske rase“, prošla je bez autentičnih lirskih zanosa, borbenih uzleta i istinskih poetskih vizija.

[/restrictedarea]

„Sirano de Beržerak“
PISAC Edmon Rostan / PREVODILAC Milan Dimović / POZORIŠTE Narodno pozorište u Beogradu – Scena „Raša Plaović“ / REDITELJ Ivan Vuković /
DRAMATURZI Molina Udovički Fotez i Slobodan Obradović / SCENOGRAF Marija Kalabić / KOSTIMOGRAF Olga Mrđenović / PREMIJERA 13. maja 2016