Ни борбених узлета, ни поетских визија

СираноПише Рашко В. Јовановић

Знатно скративши текст, редитељ Иван Вуковић хтео је да неоромантичну херојску комедију Ростанову како-тако доведе у сазвучје са нашим временом и стога се ослонио на нека искуства постмодерне

Иако по књижевној вредности – посебно по духовитим и гипким стиховима, сачуваним у конгенијалном преводу Милана Димовића – као и због несумњиво велике популарности и у нашој средини, неоромантична херојска комедија Едмона Ростана Сирано де Бержерак заслужује да игра на Великој сцени Народног позоришта, може се поздравити њено поновно – ово је ваљда седми пут – стављање на репертоар нашег националног театра, али на Сцени „Раша Плаовић“. Од праизвођења ове сценске поеме у стиховима, у Паризу 1897, која је већ тада проглашена за ремек-дело, требало је да прође седамнаест година па да је на сцени види и њиме се одушеви београдска публика, на премијери 21. марта 1914. у режији Александра Ивановича Андрејева, тада сталног редитеља наше националне театарске куће. У насловној улози појавио се Добрица Милутиновић, али је у кратком периоду приказивања ове представе пре избијања Првог светског рата, током којега је изведена дванаест пута, као Сирано, наизменично са Добрицом, наступао и Витомир Богић.

[restrictedarea]

Сирано почиње призором „позоришта у позоришту“: док се изводи пасторални комад прециозног стила, окупља се свакојака публика и одзвања граја глумаца и песника „прециозних“ и „бурлескних“, грађана, пијаница и џепароша, племића и уметничке боемије из доба Луја XIII. У таквом скупу посматрача писац представља главне ликове – то су млади Кристијан од Невилета и лепа прециоза Роксана у коју је Кристијан заљубљен, иако је салеће и гроф Ле Гиш; дабоме, ту је и Роксанин рођак, ружни песник и спретни мачевалац нагле нарави, носоња Сирано, такође заљубљен у њу, који ће прекинути представу згрожен слабом Монфлеријевом глумом. За разлику од првог, други чин догађа се у крчми мајстор-Рагноа, где је Роксана заказала Сирану састанак. Она му саопштава да воли лепог Кристијана, који тек што је ступио у чету гаскоњских кадета и за кога она од Сирана тражи заштиту, јер кадети воле да се међусобно задиркују. Иако очајан због ове молбе, Сирано, не трепнувши, пристаје и кад се појаве кадети, он ће загрлити свог срећног супарника. Он је леп, али има мало духа, не зна како се говори, а још мање како се пише једној прециози. Зато ће му Сирано помоћи да покаже какву-такву вештину разговора и, по договору, писаће му и љубавна писма Роксани. Ростан приказује Сираново самоодрицање – он пристаје да помогне победи свог супарника и теши се тиме што ће она коју обожава, не знајући, волети његово срце и његов дух. У трећем чину, у чувеној сцени под Роксаниним балконом, како Кристијан уме само да каже: „Волим вас!“, Сирано ће му из сенке шапутати стихове, да би се, у једном тренутку, мењајући глас, и сам непосредно обратио вољеној жени. А када се Кристијан буде  попео на балкон да би загрлио Роксану и љубио се с њом, Сирано ће доле болно дошаптавати стихове са дозом тајне сласти – задовољан ће рећи: „Она му на усни љуби речи моје!“ Успевши да придобије наивног капуцинског калуђера, Кристијан ће се оженити Роксаном, и поред тога што ју је непрестано опседао гроф Ле Гиш. Како би се осветио, Гиш шаље Кристијана, са Сираном у друштву, на опасан ратни положај. Међутим, Сирано ће Роксани наставити да пише под Кристијановим именом, па ће ова негдашња прециоза, под утицајем тих љубавних порука, доћи  у кочијама на бојиште и истовремено снабдети храном и муницијом изгладнеле кадете. Кристијан ће убрзо погинути, али ће Сирано и даље поштовати Роксанину илузију и Кристијанову неизречену тајну, да би је, ипак, петнаест година касније, игром случаја открио у манастирском врту, у који је сваке вечери долазио да посети тужну Роксану.

Знатно скративши текст, редитељ Иван Вуковић хтео је да неоромантичну херојску комедију Ростанову како-тако доведе у сазвучје са нашим временом и стога се ослонио на нека искуства постмодерне. Определио се за нешто убрзанији темпо игре, што је додуше ублажило патетику појединих сцена, али отежало казивање стихова и тако умањило лепоту текста. Такође, додељујући глумцима по две-три и више улога – Сирано има још и улогу Монфлерија! – постигао је да на позорници буде мање лица, али и отворио могућност њиховог тежег разазнавања и стварања забуне код гледалаца. И поред свега, Милош Ђорђевић успео је да прикаже енергичног и племенитог Сирана и да долично настави традицију доброг тумачења тог легендарног лика на београдској сцени. Сузана Лукић, међутим, упркос костиму, понашала се и говорила као девојка која је управо дошла из шетње по Кнез Михаиловој улици, а најмање као отмена прециоза. Урош Јаковљевић био је спонтан у епизодној улози Гардисте, док је Кристијана тумачио без лирске суптилности у изразу. И остали глумци: Никола Вујовић (Гиш, Дечак, Сестра Сара), Горан Јевтић (Рагно, Грађанин, Сестра Клера), Зоран Ћосић (Ле Бре, Калуђер, Први Коњаник и Мајка Маргерита), Соња Кнежевић (Дружбеница, Сестра Марта, Гђа Кижи, Паж, Куварски Помоћник, Први Кадет), Андреја Маричић (Карбон, Белроз, Кесарош, Песник), Зорана Бећић Ђорђевић (Лиза, Продавачица, Субрета, Други Кадет) и Мило Лекић (Линијер, Други Коњаник, Наметљивац, Мускетар, Трећи Кадет) нису при толиким променама ликова увек могли да постигну уверљиве трансформације у изразу. Ни сценографија Марије Калабић није одавала амбијенталне промене. Костими Олге Мрђеновић били су аутентично помпезни. У свему – представа Сирана, дела, како је истакао Иво Војновић, „пјесника перјанице у којем је закликтао дух француске расе“, прошла је без аутентичних лирских заноса, борбених узлета и истинских поетских визија.

[/restrictedarea]

„Сирано де Бержерак“
ПИСАЦ Едмон Ростан / ПРЕВОДИЛАЦ Милан Димовић / ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду – Сцена „Раша Плаовић“ / РЕДИТЕЉ Иван Вуковић /
ДРАМАТУРЗИ Молина Удовички Фотез и Слободан Обрадовић / СЦЕНОГРАФ Марија Калабић / КОСТИМОГРАФ Олга Мрђеновић / ПРЕМИЈЕРА 13. маја 2016

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *