Kandidat

Evropski kontinent su na sam Dan Evrope žestoko potresle dve vesti. Prva je iz Beograda, Vladimir Pavićević, zamenik predsednika Nove stranke, zbog izbornog neuspeha podneo je ostavku na svoju funkciju i na taj način prepolovio stranku, te je, umesto da podučava ceo narod na zasedanjima skupštine, otišao na fakultet da ponovo uči „našu decu“.
Nešto manju pažnju izavala je vest iz Beča: ostavku je podneo austrijski kancelar Verner Flajman. Zbog neuspeha njegove Socijaldemokratske partije na predsedničkim i pokrajinskim izborima, dao je ostavku na mesto predsednika vlade, a napušta i mesto šefa stranke. Poslednjih godina njegova partija je gubila podršku od nekoliko stotina hiljada glasova i to je bio razlog da se Flajman suoči sa sopstvenom odgovornošću.
Nova stranka iz Beograda nikada nije ni imala glasače, a takoreći ni članove, pa nije ni mogla ništa da izgubi, no ostala je bez jednog od dvojice funkcionera. DS i DSS su izgubile stotine hiljada glasača pa nikom ništa. Slave kao da su trijumfovali i već kuju planove za budućnost. Inicijativu ima DSS, te tako Sanda Rašković Ivić već traga, po uzoru na DOS, za zajedničkim kandidatom opozicije za predsedničke izbore naredne godine. Dakle, pored ideja o slobodi i pravdi, pored borbe protiv „Beograda na vodi“, naš novi DOS objedinjuje i zajednički predsednički kandidat. Kamen po kamen palača, zrno po zrno pogača, kako je već govorio neki zapadni velikan, kad već naše poslovice nije uputno navoditi. Stiže vest da će se i Rasim Ljajić kandidovati za predsednika Srbije. A i Ivica Dačić je odavno najavljen kao kandidat.
[restrictedarea] Srbi nemaju previše sreće sa svojim predsednicima, sa političkim liderima, a pogotovo i naročito ako su ti lideri i predsednici – Srbi. Nisu imali sreće ni sa Karađorđem, ni sa Milošem, sa oba Aleksandra, Slobodanom Miloševićem… Tomislav Nikolić je po prilično uvreženom mišljenju prvi predsednik Republike koji se držao svojih ustavnih ograničenja i ovlašćenja i upravo je, kako se čini, zbog toga i najviše napadan. Ne valjaju naše narodne dinastije, ne valjaju oni koje je narod izabrao, ne valjaju oni koji su uzurpirali neka ustavna ovlašćenja, naravno ni oni koji ih poštuju. Ne valjaju Srbi kraljevi, Srbi predsednici, Srbi premijeri.
Srbi su, po svemu sudeći, a posebno imajući u vidu aktuelna prisećanja i pominjanja njegovog imena, jedino poštovali, uvažavali i voleli Hrvata Josipa Broza Tita. U današnjoj projekciji beogradskih istorijskih revizionista i drugosrbijanaca jedino se Broz borio protiv fašizma. To nisu činili ni srpski partizani ni srpski četnici. Oni su se isključivo borili jedni protiv drugih, a jedino se Broz sa nekolicinom hrvatskih komunista i moskovskih obaveštajaca borio protiv Nemaca i drugih fašističkih okupatora. To je, valjda, i razlog, što se u „Dnevniku“ na vojvođanskom javnom servisu povodom Dana pobede kaže da četnici i partizani, levica i desnica i danas „drže jedni druge na nišanu“! Nema ni jednih ni drugih, ali se uzajamno drže na nišanu. I onda se, što je najgore, sve to u istoj toj emisiji dovodi u vezu sa ustašama u Hrvatskoj!
Sada tek postaje jasno zbog čega je Broz, uz toliku zdušnu saradnju Srba, prosto trebio sa vlasti srpske komuniste od Blagoja Neškovića, Informbiroa, preko Krcuna Penezića pa do Aleksandra Rankovića i dalje. Broz je shvatio da oni nisu iskreni antifašisti i da su u dubini duše velikosrbi. I da su neki od njih možda počeli da se kaju. Tito je postao i jedini srpski maršal i dan-danas ga, sudeći po medijima, obožavaju mada su se sva njegova dela u krvi raspala. On je jedini koji se i mrtav prosto ugradio u izborni rezultat jedne partije – SPS.
Pričao mi je jedan, a ne smem vam reći koji, jer bih se odmah setili o kome se radi, da je ona poznata Brozova slika u uniformi austrougarskog kaplara koji na frontu na Drini nišani i puca na srpske vojnike u stvari svedočanstvo o tome da je tim kuršumom ubijen vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović. To njega, Broza, još više preporučuje za današnje slavljenje.
Sada dobijamo i javna uputstva šta bi Nikolić ili Vučić trebalo da nauče od Tita, a da se pri tome previđa da su sve bitne pretpostavke i ideološke i geopolitičke toliko promenjene da ne može ni biti reči o mogućnostima da se od Broza nešto nauči. Svaki njegov nauk je odavno neprimenljiv. Sem onaj da vođenjem nacionalne politike treba satirati srpski narod i Srbiju.
Stoga bi bilo mnogo bolje da Aleksandar Vučić što pre razgrne te internacionalističke tlapnje, brozovske analogije i poređenja, umiljavanja drugosrbijancima, kao i razmeštaju u vlast žutih ili naprasno požutelih naprednjačkih kadrova, te da se okane evroatalantskih naslaga, da se osloni na ono srpsko u sebi, i da tako definše svoju politiku koja se temelji na srpskom stanovištu. Mora se biti vešt, pa i lukav, ali se ne sme zaboraviti pravi srpski cilj zbog koga se političke veštine upotrebljavaju i primenjuju. Da bi se to moglo ostvariti, neopohodno je i da se kloni brojnih nesposobnih kadrova koji ga okružuju. Možda je njegova lična i politička nosivost tolika da to, politički i ljudski, može da izdrži, ali Srbija to svakako ne može, niti ima vremena za to.
Ali vratimo se zajedničkom predsedničkom kandidatu. Nije loše naše iskustvo s Amerikancem Milanom Panićem, koji je poreklom srpske nacionalnosti. To ne znači da tako nešto treba ponoviti. To bi bilo polovično rešenje, pa se mora radikalnije iskoračiti i opredeliti se za nekog koga bi u Srbiji odista voleli i poštovali. Nije, međutim, dovoljno da taj bude stranac, jer i to je polovično rešenje.
Trebalo bi, uverenja smo, da bude Afroamerikanac! Tada uspeh ne bi izostao, a i prekratili bismo partijske muke i razmirice oko kandidovanja. I lako bi, ovakvim kandidatom, postigli tako dragoceno i neophodno jedinstvo.
[/restrictedarea]