Hladno spaljivanje Svetog Save

Piše JOVO BAJIĆ

Kako je Bosansko narodno pozorište Zenica, svojim novim komadom „Sveto S“, završilo predstavu o Svetom Savi, prekinutu 31. maja 1990. na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Jedna vest iz sarajevskog „Oslobođenja“, objavljena u nedelju 10. aprila pod naslovom „Sveto S“ BNP-a Zenica na regionalnoj turneji: Zašto je prekinuta predstava Sveti Sava?, podsetila je da je „zli duh Bosne“ i ovog proleća posebno živahan. Saznasmo, dakle, da je Bosansko narodno pozorište Zenica postavilo na scenu komad „Sveto S“ (kako je arhivirana predstava „Sveti Sava“), autorski projekat izvesne Tanje Miletić Oručević (na internetu zabeleženo da radi u mostarskom teatru!). Saznasmo i to da je predstava 9. aprila gostovala na sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu, i da je potom krenula na gostovanja diljem Bosne, te da je, u pohodu na međunarodne scene, uvršćena u program pozorišnog festivala „Marulićevi dani“ u Splitu. Osmehuju joj se i beogradske scene. U istoj vesti tada je bilo saopšteno da je projekat podržala „poznata srpska dramaturškinja Borka Pavićević“: „Iskreno predlažem Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ministarstvima kultura BiH i Srbije da upriliče gostovanje ’scenskog eseja’ Tanje Miletić Oručević Sveto S BNP-a Zenica; bilo bi terapeutski katarzično da se ova predstava odigra tamo gde je i počela, posle dvadeset i pet godina. To bi bilo koliko lepo, toliko i tačno.“

[restrictedarea]

POČETAK „TERAPEUTSKI KATARZIČNOG“ Tvorci ove predstave, očigledno je, nameravaju da ponove „podvig“ priču komada „Sveti Sava“ beogradskog pisca Siniše Kovačevića, koji je krajem osamdesetih godina prošlog veka igralo zeničko pozorište. Režija je bila poverena Vladimiru Miličinu, a naslovna uloga Žarku Lauševiću. Gostovanje u Beogradu bilo je zakazano za 31. maj 1990. na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prethodno je predstava igrala na Sterijinom pozorju, kada se srpska publika upoznala sa njenim sadržajem. Međutim, pred publikom u JDP-u, pozorište iz Zenice nije uspelo da do kraja izvede ovaj komad. Kada su iz usta Žarka Lauševića, tj. Svetog Save, odjeknule skaradne reči i psovke, pravoslavni omladinci (pedesetak studenata beogradskog Bogoslovskog fakulteta, i omladinaca Svetosavske stranke koju je vodio protojerej Žarko Gavrilović, doktor filozofskih nauka i pisac više značajnih filozofski i teoloških dela) zbog bogohuljenja su ustali sa svojih mesta, počeli da zvižde i viču, čime je predstava prekinuta. Posle toga u srpskoj javnosti povela se polemika o tome do koje mere doseže umetnička sloboda, do koje se mere mogu vređati osećanja verujućih ljudi, i ko ima pravo da procenjuje šta je bogohuljenje. Jesu li to ateisti, inovernici ili verujući ljudi čija su osećanja povređena? Tada je, čini se, preovladalo mišljenje da svoj sud o tome da li je nešto bogohulno u umetnosti, tematski vezanoj za pravoslavlje i Srpsku pravoslavnu crkvu, mogu dati samo verujući ljudi, i da se njihova vera mora poštovati. Nova predstava Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, izvesno je, opet se poigrava osećanjima pravoslavnih Srba, baveći se atmosferom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u trenutku prekida izvođenja „Svetog Save“ Siniše Kovačevića, zatim porukama i tobožnjim posledicama koje su iz toga proizašle.

SCENSKI ESEJ GDE MU MESTO NIJE Ali dok traje rat na Bliskom istoku, dok se ne stišavaju uzbuđenja, bol i bes posle terorističkih napada u Evropi, za mnoge ne samo u Srbiji ova vest će izazvati čuđenje. Zar je moguće da u Zenici, koja je poslednjih godina bila „metafora zla“, u kojoj je rođena zloglasna Islamska država, gde se pripremala Al Kaida, u gradu u kome još nisu umukli pokliči ratnika odreda „El mudžahedin“ („Pečat“, 383, od 30. avgusta 2015), zar je moguće da u tom gradu postoji pozorište i da je upravo na ovom mestu umetnost važno polje društvenog angažmana? Kada se pomene Zenica, i Srbima, i građanima drugih nacija, s razlogom, u sećanje se prizivaju scene islamskih ratnika odreda „El mudžahedin“ sa crnim zastavama i podignutim sekirama u rukama, scene sa odsečenim srpskim glavama, zapaljenim crkvama na Ozrenu… Na to se nadovezuju scene sa malih ekrana koje svedoče kako širom Sirije i Iraka borci Islamske države, Al Nusre, Al Kaide, kao nekada u Bosni, sa tolikom strašću ritualno ubijaju ljude. Posebno su se usmerili na hrišćane, do temelja ruše njihove hramove, pljačkaju imovinu. Među tim ubicama nisu retki bivši borci odreda „El mudžahedin“, a ima i muslimana iz Bosne, pa i iz Zenice. Kada se sve to ima u vidu, začuđujuće je da u Zenici, u kojoj se to zlo rodilo, postoji nekakvo pozorište i pozorišni život. Pokazalo se, vidimo, da postoji, da ima – kako se čini – „misiju“, i da nastavlja, na pozorišni način, „sveti rat“ koji su ovde započeli ratnici odreda „El mudžahedin“.

Na ovu predstavu, „scenski esej“, ili kako to neki u muslimanskim glasilima govore „hladno spaljivanje Svetoga Save“ nećemo trošiti mnogo reči. Ubeđeni smo da je to minoran skeč, jedan od onih komada koji su u vreme versko-građanskih ratova 1991–1995. pripremani širom Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a koji su imali za cilj da muslimanskim i hrvatskim vojnicima dignu vojnički moral u borbama protiv Srba. Skrenuli bismo pažnju i na još neke činjenice. Oni koji su osmislili ovaj zenički komad i odredili njegovu „političku meru“ poslužili su se tehnikom iz doba titoizma, iz vremena kada je Bosnom i Hercegovinom vladao dvojac Hrvat Branko Mikulić i Musliman Hamdija Pozderac, i kada je primenjivan takozvani nacionalni ključ. Među desetak glumaca koji nose ovu predstavu su i Anđela Ilić, Snežana Vidović i Miroljub Mijatović, čija imena zvuče srpski i za koje bi se moglo pretpostaviti da su im preci bili pravoslavni Srbi. Njima bi se mogla pridružiti i autorka projekta Tanja Miletić Oručević. Da li se i hrišćanskim imenima htelo sakriti da je ova nova priča o Svetom Savi u stvari muslimanska politička ujdurma?

DA SU MALO OBRAZOVANIJI… Da imaju malo više obrazovanja i lične kulture, da su se malo više udubili u ličnost Svetoga Save, oni koji su zamislili i pripremili zeničku predstavu „Sveto S“ ne bi se usudili da golim rukama diraju živu vatru i usijan žar. Dok su mu mošti počivale u Mileševi, vekovima su se oko ćivota Svetoga Save okupljali i pravoslavni i muslimani tražeći leka i utehe. To je bio i razlog zbog koga je Albanac Sinan-paša 1594. godine banuo iznenada u Mileševu, uzeo Savine mošti i spalio ih na Vračaru i time samo još više uzdigao Savinu silu i moć. Učinio je to onaj silnik koji je razorio manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena, zadužbinu cara Dušana, i od njenog kamena sazidao svoju zadužbinu Sinan-pašinu džamiju u Prizrenu. To je onaj Sinan-paša koji je svoje sunarodnike Albance preporučio Porti u Carigradu da ih regrutuju u sultanovu telesnu gardu. A ta telesna garda sastavljena od Albanaca, u vreme vladavine „krvavog“ sultana Abdul Hamida II, počinila je 1895. godine zločine u prvom turskom genocidu nad Jermenima. Da su malo obrazovaniji hercegovački rimokatolici koji učestvuju u dramskom projektu Tanje Miletić Oručević, setili bi se bosanskog biskupa Ivana Tomka Mrnavića (1580–1637) koji je Svetoga Savu proglasio rimokatolikom i rimokatoličkim svecem, napisao mu biografiju, a na osnovu te biografije Sveti Sava nekoliko vekova bio je, kao rimokatolički svetac, u nekim rimokatoličkim svetačnicima. Rimokatolički sveštenik i pesnik Andrija Kačić Miošić (1704–1760) opevao je Svetog Savu u svom „Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga“, jednu pesmu završava ovim stihovima: Rad čudesa kaluđera Save / slovenske ga sve države slave, / a najveće ercega Stjepana / Svetog Save banovina  zvana“. Glasoviti američki vizantolog ruskog porekla Dimitrije Obolenski (1918–2001) svrstao je Svetoga Savu Srpskog u red najvećih umova koje je dala Vizantija. Iza Svetoga Save ostalo je „Zakonopravilo“, obimno delo, u kome su sažeta vizantijska teološka, filozofska, pravna, socijalna i druga znanja korišćena za organizovanje feudalne države. Na ovoj knjizi temelji se Dušanov zakonik i srpska srednjovekovna država, prema uputstvima iz ove knjige učvršćena je bugarska, a onda  i ruska srednjovekovna država. Posebna je priča da je Sveti Sava, osnivač Srpske crkve i rodonačelnik  srpske književnosti.

TEATAR U KALIFATU Ratnohuškački skeč „Sveto S“, nastao u Zenici, dospeo je u subotu 9. aprila do scene Narodnog pozorišta u Sarajevu. Izveden je u gradu u kome su do rata 1992. godine Srbi činili više od trećine stanovništva, u gradu za koga je nedavno najznamenitiji Sarajlija Emir Kusturica rekao da nije danas daleko od kalifata u Siriji. Pozorište u kome su Zeničani odigrali ovu predstavu o Svetom Savi  otvoreno je posle Prvog svetskog rata 1921. godine, u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do poslednjeg rata 1992. Srbi su u znatnoj meri oblikovali i nosili repertoar ove kuće. Svoj put po Bosni ova minorna „ratnička“ predstava simbolično počinje iz Sarajeva, grada u kome je Alija Izetbegović napisao „Islamsku deklaraciju“ i gde su muslimani u vreme poslednjeg rata, za šta izbijaju brojni dokazi, namerno ubijali svoje jednovernike, a to pripisivali Srbima, kako bi izazvali zapadne NATO saveznike da im pruže vojnu pomoć.

Posle šetnje po Bosni, nastavila je svoj međunarodni život u Splitu na festivalu hrvatske drame „Marulićevi dani“. Ne možemo da ne podsetimo na još neke činjenice o Splitu, gradu u kome su glumci iz Zenice odigrali svoje „Sveto S“. Tu negde nedaleko od zidina Dioklecijanove palate su i zidine pravoslavnog hrama posvećenog Svetom Savi započetog pred Drugi svetski rat, koje svedoče o sudbini Srba u Splitu. Autorsko delo Tanje Miletić Oručević izvedeno je 27. aprila u gradu u kome je tokom rata 1991–1995. bio logor „Lora“, gde su mučeni i ubijani Srbi, deca Svetoga Save, ali i neki pravoslavni sveštenici. Splitski mučitelji prevazilazili su u „Lori“ jasenovačke dželate.

Nije teško pretpostaviti kuda će oni koji su osmislili i stvorili predstavu „Sveto S“ usmeriti zeničke glumce. Njihov sledeći pravac mogao bi biti Beograd, gde bi ih raširenih ruku dočekali predstavnici „druge Srbije“. Ciljana pista na koju bi sleteli, kako je nagovestila „poznata srpska dramaturškinja“ Borka Pavićević, bila bi scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde nameravaju da okončaju predstavu koju su srpski bogoslovi na čelu sa sveštenikom Žarkom Gavrilovićem prekinuli 31. maja 1990. godine. A ako im se ipak ne otvore vrata JDP-s, tu su rezervne scene kao recimo Paviljon Veljković u koji se uselio Centar za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević, ili ustanova kulture „Parabrod“. Oba ova zdanja su nekada pre Drugog svetskog rata svojim novcem zidali Srbi svetosavci za druge namene.

[/restrictedarea]