Хладно спаљивање Светог Саве

Novinski isecakПише ЈОВО БАЈИЋ

Како је Босанско народно позориште Зеница, својим новим комадом „Свето С“, завршило представу о Светом Сави, прекинуту 31. маја 1990. на сцени Југословенског драмског позоришта

Једна вест из сарајевског „Ослобођења“, објављена у недељу 10. априла под насловом „Свето С“ БНП-а Зеница на регионалној турнеји: Зашто је прекинута представа Свети Сава?, подсетила је да је „зли дух Босне“ и овог пролећа посебно живахан. Сазнасмо, дакле, да је Босанско народно позориште Зеница поставило на сцену комад „Свето С“ (како је архивирана представа „Свети Сава“), ауторски пројекат извесне Тање Милетић Оручевић (на интернету забележено да ради у мостарском театру!). Сазнасмо и то да је представа 9. априла гостовала на сцени Народног позоришта у Сарајеву, и да је потом кренула на гостовања диљем Босне, те да је, у походу на међународне сцене, увршћена у програм позоришног фестивала „Марулићеви дани“ у Сплиту. Осмехују јој се и београдске сцене. У истој вести тада је било саопштено да је пројекат подржала „позната српска драматуршкиња Борка Павићевић“: „Искрено предлажем Југословенском драмском позоришту, министарствима култура БиХ и Србије да уприличе гостовање ’сценског есеја’ Тање Милетић Оручевић Свето С БНП-а Зеница; било би терапеутски катарзично да се ова представа одигра тамо где је и почела, после двадесет и пет година. То би било колико лепо, толико и тачно.“

[restrictedarea]

ПОЧЕТАК „ТЕРАПЕУТСКИ КАТАРЗИЧНОГ“ Творци ове представе, очигледно је, намеравају да понове „подвиг“ причу комада „Свети Сава“ београдског писца Синише Ковачевића, који је крајем осамдесетих година прошлог века играло зеничко позориште. Режија је била поверена Владимиру Миличину, а насловна улога Жарку Лаушевићу. Гостовање у Београду било је заказано за 31. мај 1990. на сцени Југословенског драмског позоришта. Претходно је представа играла на Стеријином позорју, када се српска публика упознала са њеним садржајем. Међутим, пред публиком у ЈДП-у, позориште из Зенице није успело да до краја изведе овај комад. Када су из уста Жарка Лаушевића, тј. Светог Саве, одјекнуле скарадне речи и псовке, православни омладинци (педесетак студената београдског Богословског факултета, и омладинаца Светосавске странке коју је водио протојереј Жарко Гавриловић, доктор филозофских наука и писац више значајних филозофски и теолошких дела) због богохуљења су устали са својих места, почели да звижде и вичу, чиме је представа прекинута. После тога у српској јавности повела се полемика о томе до које мере досеже уметничка слобода, до које се мере могу вређати осећања верујућих људи, и ко има право да процењује шта је богохуљење. Јесу ли то атеисти, иноверници или верујући људи чија су осећања повређена? Тада је, чини се, преовладало мишљење да свој суд о томе да ли је нешто богохулно у уметности, тематски везаној за православље и Српску православну цркву, могу дати само верујући људи, и да се њихова вера мора поштовати. Нова представа Босанског народног позоришта из Зенице, извесно је, опет се поиграва осећањима православних Срба, бавећи се атмосфером у Југословенском драмском позоришту у тренутку прекида извођења „Светог Саве“ Синише Ковачевића, затим порукама и тобожњим последицама које су из тога произашле.

СЦЕНСКИ ЕСЕЈ ГДЕ МУ МЕСТО НИЈЕ Али док траје рат на Блиском истоку, док се не стишавају узбуђења, бол и бес после терористичких напада у Европи, за многе не само у Србији ова вест ће изазвати чуђење. Зар је могуће да у Зеници, која је последњих година била „метафора зла“, у којој је рођена злогласна Исламска држава, где се припремала Ал Каида, у граду у коме још нису умукли покличи ратника одреда „Ел муџахедин“ („Печат“, 383, од 30. августа 2015), зар је могуће да у том граду постоји позориште и да је управо на овом месту уметност важно поље друштвеног ангажмана? Када се помене Зеница, и Србима, и грађанима других нација, с разлогом, у сећање се призивају сцене исламских ратника одреда „Ел муџахедин“ са црним заставама и подигнутим секирама у рукама, сцене са одсеченим српским главама, запаљеним црквама на Озрену… На то се надовезују сцене са малих екрана које сведоче како широм Сирије и Ирака борци Исламске државе, Ал Нусре, Ал Каиде, као некада у Босни, са толиком страшћу ритуално убијају људе. Посебно су се усмерили на хришћане, до темеља руше њихове храмове, пљачкају имовину. Међу тим убицама нису ретки бивши борци одреда „Ел муџахедин“, а има и муслимана из Босне, па и из Зенице. Када се све то има у виду, зачуђујуће је да у Зеници, у којој се то зло родило, постоји некакво позориште и позоришни живот. Показало се, видимо, да постоји, да има – како се чини – „мисију“, и да наставља, на позоришни начин, „свети рат“ који су овде започели ратници одреда „Ел муџахедин“.

На ову представу, „сценски есеј“, или како то неки у муслиманским гласилима говоре „хладно спаљивање Светога Саве“ нећемо трошити много речи. Убеђени смо да је то миноран скеч, један од оних комада који су у време верско-грађанских ратова 1991–1995. припремани широм Босне и Херцеговине и Хрватске, а који су имали за циљ да муслиманским и хрватским војницима дигну војнички морал у борбама против Срба. Скренули бисмо пажњу и на још неке чињенице. Они који су осмислили овај зенички комад и одредили његову „политичку меру“ послужили су се техником из доба титоизма, из времена када је Босном и Херцеговином владао двојац Хрват Бранко Микулић и Муслиман Хамдија Поздерац, и када је примењиван такозвани национални кључ. Међу десетак глумаца који носе ову представу су и Анђела Илић, Снежана Видовић и Мирољуб Мијатовић, чија имена звуче српски и за које би се могло претпоставити да су им преци били православни Срби. Њима би се могла придружити и ауторка пројекта Тања Милетић Оручевић. Да ли се и хришћанским именима хтело сакрити да је ова нова прича о Светом Сави у ствари муслиманска политичка ујдурма?

ДА СУ МАЛО ОБРАЗОВАНИЈИ… Да имају мало више образовања и личне културе, да су се мало више удубили у личност Светога Саве, они који су замислили и припремили зеничку представу „Свето С“ не би се усудили да голим рукама дирају живу ватру и усијан жар. Док су му мошти почивале у Милешеви, вековима су се око ћивота Светога Саве окупљали и православни и муслимани тражећи лека и утехе. То је био и разлог због кога је Албанац Синан-паша 1594. године бануо изненада у Милешеву, узео Савине мошти и спалио их на Врачару и тиме само још више уздигао Савину силу и моћ. Учинио је то онај силник који је разорио манастир Светих Арханђела код Призрена, задужбину цара Душана, и од њеног камена сазидао своју задужбину Синан-пашину џамију у Призрену. То је онај Синан-паша који је своје сународнике Албанце препоручио Порти у Цариграду да их регрутују у султанову телесну гарду. А та телесна гарда састављена од Албанаца, у време владавине „крвавог“ султана Абдул Хамида II, починила је 1895. године злочине у првом турском геноциду над Јерменима. Да су мало образованији херцеговачки римокатолици који учествују у драмском пројекту Тање Милетић Оручевић, сетили би се босанског бискупа Ивана Томка Мрнавића (1580–1637) који је Светога Саву прогласио римокатоликом и римокатоличким свецем, написао му биографију, а на основу те биографије Свети Сава неколико векова био је, као римокатолички светац, у неким римокатоличким светачницима. Римокатолички свештеник и песник Андрија Качић Миошић (1704–1760) опевао је Светог Саву у свом „Разговору угодном народа словинскога“, једну песму завршава овим стиховима: Рад чудеса калуђера Саве / словенске га све државе славе, / а највеће ерцега Стјепана / Светог Саве бановина  звана“. Гласовити амерички византолог руског порекла Димитрије Оболенски (1918–2001) сврстао је Светога Саву Српског у ред највећих умова које је дала Византија. Иза Светога Саве остало је „Законоправило“, обимно дело, у коме су сажета византијска теолошка, филозофска, правна, социјална и друга знања коришћена за организовање феудалне државе. На овој књизи темељи се Душанов законик и српска средњовековна држава, према упутствима из ове књиге учвршћена је бугарска, а онда  и руска средњовековна држава. Посебна је прича да је Свети Сава, оснивач Српске цркве и родоначелник  српске књижевности.

ТЕАТАР У КАЛИФАТУ Ратнохушкачки скеч „Свето С“, настао у Зеници, доспео је у суботу 9. априла до сцене Народног позоришта у Сарајеву. Изведен је у граду у коме су до рата 1992. године Срби чинили више од трећине становништва, у граду за кога је недавно најзнаменитији Сарајлија Емир Кустурица рекао да није данас далеко од калифата у Сирији. Позориште у коме су Зеничани одиграли ову представу о Светом Сави  отворено је после Првог светског рата 1921. године, у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Све до последњег рата 1992. Срби су у знатној мери обликовали и носили репертоар ове куће. Свој пут по Босни ова минорна „ратничка“ представа симболично почиње из Сарајева, града у коме је Алија Изетбеговић написао „Исламску декларацију“ и где су муслимани у време последњег рата, за шта избијају бројни докази, намерно убијали своје једновернике, а то приписивали Србима, како би изазвали западне НАТО савезнике да им пруже војну помоћ.

После шетње по Босни, наставила је свој међународни живот у Сплиту на фестивалу хрватске драме „Марулићеви дани“. Не можемо да не подсетимо на још неке чињенице о Сплиту, граду у коме су глумци из Зенице одиграли своје „Свето С“. Ту негде недалеко од зидина Диоклецијанове палате су и зидине православног храма посвећеног Светом Сави започетог пред Други светски рат, које сведоче о судбини Срба у Сплиту. Ауторско дело Тање Милетић Оручевић изведено је 27. априла у граду у коме је током рата 1991–1995. био логор „Лора“, где су мучени и убијани Срби, деца Светога Саве, али и неки православни свештеници. Сплитски мучитељи превазилазили су у „Лори“ јасеновачке џелате.

Није тешко претпоставити куда ће они који су осмислили и створили представу „Свето С“ усмерити зеничке глумце. Њихов следећи правац могао би бити Београд, где би их раширених руку дочекали представници „друге Србије“. Циљана писта на коју би слетели, како је наговестила „позната српска драматуршкиња“ Борка Павићевић, била би сцена Југословенског драмског позоришта у Београду, где намеравају да окончају представу коју су српски богослови на челу са свештеником Жарком Гавриловићем прекинули 31. маја 1990. године. А ако им се ипак не отворе врата ЈДП-с, ту су резервне сцене као рецимо Павиљон Вељковић у који се уселио Центар за културну деконтаминацију Борке Павићевић, или установа културе „Параброд“. Оба ова здања су некада пре Другог светског рата својим новцем зидали Срби светосавци за друге намене.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.