Svet podređen njenom veličanstvu – liniji

Dela Branislava Makeša u Galeriji Grafičkog kolektiva

Piše Dejan Đorić

Reč je o grafičaru koji ume da artikuliše svoje meditacije, i likovno promišlja prirodu medija, njegovu istoriju i poetiku. Na njegovo delo utiču različiti likovni fenomeni, stilovi u rasponu od vizantijskog, modernog do postmodernog (ako se uopšte može govoriti o postmodernom stilu), doprinosi u vidu obnove slike i figuralnosti

U Galeriji Grafičkog kolektiva 25. aprila otvara se izložba grafika profesora Branislava Makeša (Šabac, 1938), jednog od najstarijih naših umetnika, i trajaće dve nedelje. Nazvana duhovito „Makilature“ (od reči makultura, štamparski otpadak), retrospektivno predstavlja neke od najboljih radova ovog cenjenog grafičara i slikara.

Grafika, kako on kaže, kod nas nema tradiciju. Drvorez se pojavio početkom dvadesetog veka, u delu Ljube Ivanovića, kasnije kod Đorđa Andrejevića Kuna i Branka Šotre, a akvatinta i mecotinta od 1950. godine. Grafika je bila razvijena na kraju srednjeg veka, ali nije povezana sa modernom koja se razvija u Makešovoj generaciji. Sredinom druge decenije prošlog veka grafiku je, posle uspona u poznom srednjem veku i baroku, obnovio slikar i prvi srpski crtač Ljubomir Ljuba Ivanović, a njegov učenik Mihailo S. Petrov uveo u avangardna dešavanja. Linija razvoja srpske grafike vodi od Ivanovića, Petrova do Makeša, kao njegovog učenika i asistenta. Makeš je, među prvima kod nas, obnovio litografiju i druge tehnike, dajući „značajan doprinos afirmaciji grafičke discipline na ovim prostorima, tako da se kroz njegov opus može sagledati ne samo razvoj ovog medija već i tendencije koje su ga pratile“, kaže istoričarka umetnosti Olivera Vukotić, jedan od najboljih poznavalaca opusa ovog stvaraoca.

[restrictedarea]

„Sa ocem i majkom poštarima koji primaju ili šalju nedokučive poruke, u šestoj godini odlazio je na poštu da se divi šarenim markama i čarolijama pečata. Ova fascinacija i ova nasledna vernost jednom pozivu, koji nije daleko od očinskog“ karakterišu umetnika koji je, kako kaže Peđa Milosavljević, „odrastao sa ovom zaljubljenošću u marke i fascinacijom za žig“, dodavši da je „Makeš je fanatičan pregalac ove discipline“. Očigledno je reč o grafičaru koji ume da artikuliše svoje meditacije, i likovno promišlja prirodu medija, njegovu istoriju i poetiku. Na njegovo delo utiču različiti likovni fenomeni, stilovi u rasponu od vizantijskog, modernog do postmodernog (ako se uopšte može govoriti o postmodernom stilu), doprinosi u vidu obnove slike i figuralnosti. Vešto ih dovodeći u odnos, autor upoređuje, prožima i nadograđuje likovne svetove. Njegove radovi upućuju na stvaraoca koji nije bez kritičkog odnosa prema umetnosti, jer zna da je sumnja uvek misaona, otiske karakterišu red i težnja ka konstrukciji, improvizaciju zamenjuje poredak. Ponekad istražuje najjednostavnije i najdostupnije predmete – čaše, merne sprave i paravane, kojima daje metafizički značaj. Predmeti su polazište, osnova, uzdignuti i proslavljeni, prikazani katkad u nizu, raspoređeni u likovnom univerzumu koji određuju ne samo zakoni klasične perspektive, smicanje planova već i unutrašnja logika crteža i slike.

Glavnu ulogu u formiranju Makešovog sveta ima linija, bogata, razuđena, slojevita, podređena površini predmeta i raznolikoj kompoziciji. On kao da istražuje tajanstveni sadržaj svojih kutija, kao da poseduje ili otvara drevne ćivote, razmešta ih po površini papira i platna, posmatra ih i upoređuje, tražeći čudo i svetlost u predmetu. Njegove vizantijske grafike naglašenih bordura podsećaju na panagije i enkolpione, kutijice i ikonice, koliko materijalne toliko i duhovne u posebnom smislu, intimnom i ljupkom. Kao i ruski religiozni mislioci srebrnog veka, u potrazi je za nevečernjom svetlošću, koja ozaruje sa ikona i fresaka i nikada ne zalazi. Posmatrajući njegove radove uočavamo svakodnevne prizore, kuhinjske i gradske, ali i ostatke slavne civilizacije, zlatne vizantijske imperije, čije freske u fragmentima govore sasvim drugim jezikom od visokotehnološkog. Njegova ostvarenja su kao i istočnopravoslavna, apstraktna i bliža moderni nego telesno teškom baroku. Inverzni prostor je kod Makeša naznačen, a likovni problemi rešeni osnovnom kompozicionom postavkom. Iznad svega je linija, duboka, oštra i zasenčena. U uvodnom tekstu svoje serije kratkih, ali sadržajnih eseja o grafici kaže: „Urezivanjem crta kamenim šiljkom u mekše stene odnosno crtanje (graviranje) moglo bi se smatrati početkom grafike u najširem smislu.“ Jedinstven je osnov grafike, crteža, slike i skulpture. Njegova linija podseća na ureze prvobitne umetnosti, opasne, snažne, pune mraka, ali ima i mnogo od savremene racionalnosti, arhitektonske samosvesti, cerebralnosti civilizacije koju određuje lenjir. Traga za dugom linijom koja se spušta niz brade i odore pravoslavnih svetaca i senči nabore na vizantijskim likovima i epitrahiljima.

Makeš kao da vajarskim dletom urezuje svaku svoju liniju, nimalo drhtavu i lelujavu, kao da gravira svaki svoj rad. Kod njega nema barokne mekoće i sentimentalnosti, viška retorike, njegov je svet sazdan čvrsto, pravilno i jednostavno. Ne bavi se ornamentom u kome bi mogao da iživi potrebu za detaljisanjem već se zanima za velike likovne predstave. Radovi ovog umetnika ponekad su likovno svedeni, u njima odjekuje poklič moderne epohe Misa van der Roea „Manje je više“, kojim je na najkraći način definisana sveopšta težnja ka svedenosti prizora i izbegavanju priče. Ne treba možda zaboraviti da su još u srednjem veku pojedina dela bila minimalistička. Drugu pouku kao da je preuzeo od Pikasa, koji i u najapstraktnijim istraživanjima nikada nije napustio realnost. Ekspresionizam, koji kao suprotnost konstrukcionoj arhitektonici takođe određuje ovaj opus, potiče iz romanike i gotike, a radikalan vid dobija u ciklusu drvoreza iz 2000. godine posvećenom najtežoj temi – smrti majke.

Grafike i crteži nalik su nokturnu, prizoru obasjanog mesečinom, a nasuprot toj alhemiji, crnoj apoteci, vedri i veseli, prosunčani svet boje pripada slikarstvu i kao na antičkim i srednjovekovnim freskama živopisno otkriva solarno i mitsko. Boja prethodi apsolutnoj, tavorskoj svetlosti, Makešovi tonovi sa slika i pojedinih grafika zvonki su i muzikalni, nasuprot htonske umetnosti crteža i crno-belih grafika. Dva suprotstavljena likovna načela idealno se kod njega nadopunjuju i prožimaju. Makešove grafike u boji vedre su kao na egipatskim i ranohrišćanskim freskama, a neke lakoćom sliče dalekoistočnoj umetnosti. On pridaje veliki značaj tonu i svetlosti; crno-bela grafika ima dramatičan karakter, a grafika u boji slikovitost, obe su podjednako izražajne. Sreto Bošnjak u tom smislu ne uočava samo „dostojanstvo“ Makešovih linoreza (o čemu govori i Nikola Kusovac) nego i „moguću obnovu klasičnog ideala (…) medija slike, akvarela, grafike“. Profesor Makeš stvaralački je obuhvatio umetnost od praistorije (za koju Herbert Rid kaže da je najmodernija) do postistorije, od starogrčkih grnčara i prvih apotekara do Vizantije i modernizma. Ispitao je mnoge teme i motive, načine rada i tehnologije, ostavši uvek svestan tajne grafičkog stvaralaštva. Najbolje o tome svedoče njegove reči iz uvodnog teksta u katalogu izložbe „Anatomija mrtve prirode“: „I sve je dosta ’prosto’ – zagrebati, nabojiti, otisnuti“, kojima je na otvaranju izložbe „Grafičke etide“ dodao „čime, koliko i na čemu“.

[/restrictedarea]