Свет подређен њеном величанству – линији

Дела Бранислава Макеша у Галерији Графичког колектива

Skriveni budzaci enterijeraПише Дејан Ђорић

Реч је о графичару који уме да артикулише своје медитације, и ликовно промишља природу медија, његову историју и поетику. На његово дело утичу различити ликовни феномени, стилови у распону од византијског, модерног до постмодерног (ако се уопште може говорити о постмодерном стилу), доприноси у виду обнове слике и фигуралности

У Галерији Графичког колектива 25. априла отвара се изложба графика професора Бранислава Макеша (Шабац, 1938), једног од најстаријих наших уметника, и трајаће две недеље. Названа духовито „Макилатуре“ (од речи макултура, штампарски отпадак), ретроспективно представља неке од најбољих радова овог цењеног графичара и сликара.

Графика, како он каже, код нас нема традицију. Дрворез се појавио почетком двадесетог века, у делу Љубе Ивановића, касније код Ђорђа Андрејевића Куна и Бранка Шотре, а акватинта и мецотинта од 1950. године. Графика је била развијена на крају средњег века, али није повезана са модерном која се развија у Макешовој генерацији. Средином друге деценије прошлог века графику је, после успона у позном средњем веку и бароку, обновио сликар и први српски цртач Љубомир Љуба Ивановић, а његов ученик Михаило С. Петров увео у авангардна дешавања. Линија развоја српске графике води од Ивановића, Петрова до Макеша, као његовог ученика и асистента. Макеш је, међу првима код нас, обновио литографију и друге технике, дајући „значајан допринос афирмацији графичке дисциплине на овим просторима, тако да се кроз његов опус може сагледати не само развој овог медија већ и тенденције које су га пратиле“, каже историчарка уметности Оливера Вукотић, један од најбољих познавалаца опуса овог ствараоца.

[restrictedarea]

Branislav Makes 2„Са оцем и мајком поштарима који примају или шаљу недокучиве поруке, у шестој години одлазио је на пошту да се диви шареним маркама и чаролијама печата. Ова фасцинација и ова наследна верност једном позиву, који није далеко од очинског“ карактеришу уметника који је, како каже Пеђа Милосављевић, „одрастао са овом заљубљеношћу у марке и фасцинацијом за жиг“, додавши да је „Макеш је фанатичан прегалац ове дисциплине“. Очигледно је реч о графичару који уме да артикулише своје медитације, и ликовно промишља природу медија, његову историју и поетику. На његово дело утичу различити ликовни феномени, стилови у распону од византијског, модерног до постмодерног (ако се уопште може говорити о постмодерном стилу), доприноси у виду обнове слике и фигуралности. Вешто их доводећи у однос, аутор упоређује, прожима и надограђује ликовне светове. Његове радови упућују на ствараоца који није без критичког односа према уметности, јер зна да је сумња увек мисаона, отиске карактеришу ред и тежња ка конструкцији, импровизацију замењује поредак. Понекад истражује најједноставније и најдоступније предмете – чаше, мерне справе и параване, којима даје метафизички значај. Предмети су полазиште, основа, уздигнути и прослављени, приказани каткад у низу, распоређени у ликовном универзуму који одређују не само закони класичне перспективе, смицање планова већ и унутрашња логика цртежа и слике.

Главну улогу у формирању Макешовог света има линија, богата, разуђена, слојевита, подређена површини предмета и разноликој композицији. Он као да истражује тајанствени садржај својих кутија, као да поседује или отвара древне ћивоте, размешта их по површини папира и платна, посматра их и упоређује, тражећи чудо и светлост у предмету. Његове византијске графике наглашених бордура подсећају на панагије и енколпионе, кутијице и иконице, колико материјалне толико и духовне у посебном смислу, интимном и љупком. Као и руски религиозни мислиоци сребрног века, у потрази је за невечерњом светлошћу, која озарује са икона и фресака и никада не залази. Посматрајући његове радове уочавамо свакодневне призоре, кухињске и градске, али и остатке славне цивилизације, златне византијске империје, чије фреске у фрагментима говоре сасвим другим језиком од високотехнолошког. Његова остварења су као и источноправославна, апстрактна и ближа модерни него телесно тешком бароку. Инверзни простор је код Макеша назначен, а ликовни проблеми решени основном композиционом поставком. Изнад свега је линија, дубока, оштра и засенчена. У уводном тексту своје серије кратких, али садржајних есеја о графици каже: „Урезивањем црта каменим шиљком у мекше стене односно цртање (гравирање) могло би се сматрати почетком графике у најширем смислу.“ Јединствен је основ графике, цртежа, слике и скулптуре. Његова линија подсећа на урезе првобитне уметности, опасне, снажне, пуне мрака, али има и много од савремене рационалности, архитектонске самосвести, церебралности цивилизације коју одређује лењир. Трага за дугом линијом која се спушта низ браде и одоре православних светаца и сенчи наборе на византијским ликовима и епитрахиљима.

ParavanМакеш као да вајарским длетом урезује сваку своју линију, нимало дрхтаву и лелујаву, као да гравира сваки свој рад. Код њега нема барокне мекоће и сентименталности, вишка реторике, његов је свет саздан чврсто, правилно и једноставно. Не бави се орнаментом у коме би могао да иживи потребу за детаљисањем већ се занима за велике ликовне представе. Радови овог уметника понекад су ликовно сведени, у њима одјекује поклич модерне епохе Миса ван дер Роеа „Мање је више“, којим је на најкраћи начин дефинисана свеопшта тежња ка сведености призора и избегавању приче. Не треба можда заборавити да су још у средњем веку поједина дела била минималистичка. Другу поуку као да је преузео од Пикаса, који и у најапстрактнијим истраживањима никада није напустио реалност. Експресионизам, који као супротност конструкционој архитектоници такође одређује овај опус, потиче из романике и готике, а радикалан вид добија у циклусу дрвореза из 2000. године посвећеном најтежој теми – смрти мајке.

Графике и цртежи налик су ноктурну, призору обасјаног месечином, а насупрот тој алхемији, црној апотеци, ведри и весели, просунчани свет боје припада сликарству и као на античким и средњовековним фрескама живописно открива соларно и митско. Боја претходи апсолутној, таворској светлости, Макешови тонови са слика и појединих графика звонки су и музикални, насупрот хтонске уметности цртежа и црно-белих графика. Два супротстављена ликовна начела идеално се код њега надопуњују и прожимају. Макешове графике у боји ведре су као на египатским и ранохришћанским фрескама, а неке лакоћом сличе далекоисточној уметности. Он придаје велики значај тону и светлости; црно-бела графика има драматичан карактер, а графика у боји сликовитост, обе су подједнако изражајне. Срето Бошњак у том смислу не уочава само „достојанство“ Макешових линореза (о чему говори и Никола Кусовац) него и „могућу обнову класичног идеала (…) медија слике, акварела, графике“. Професор Макеш стваралачки је обухватио уметност од праисторије (за коју Херберт Рид каже да је најмодернија) до постисторије, од старогрчких грнчара и првих апотекара до Византије и модернизма. Испитао је многе теме и мотиве, начине рада и технологије, оставши увек свестан тајне графичког стваралаштва. Најбоље о томе сведоче његове речи из уводног текста у каталогу изложбе „Анатомија мртве природе“: „И све је доста ’просто’ – загребати, набојити, отиснути“, којима је на отварању изложбе „Графичке етиде“ додао „чиме, колико и на чему“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *