Radoslav Zelenović – Moj život? To je uvek i samo Kinoteka!

Razgovarao Aleksandar Dimitrijević

Pišem knjigu koja se zove „Kako su mi otimali Kinoteku“. Svako u njoj ima svoje poglavlje. Stalno me pitaju – što ti to ne objaviš? Zato što nije završeno. Pre dve godine poslao sam dopis Ministarstvu kulture, sa preporukama Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda i Republike Srbije, u kojem smo tražili da se Muzej jugoslovenske Kinoteke u Kosovskoj zaštiti kao kulturno dobro. Kako bismo je zaštitili od raznih pokušaja da se od nje napravi spa-centar, garaža ili kockarnica, što traje još od 2003. godine

Zgrada Jugoslovenske kinoteke, u Uzun Mirkovoj ulici, izgleda kao bilo koja stara beogradska arhitektonska dama. Ko nikada tamo nije kročio ne može ni da pretpostavi šta se krije u njenoj unutrašnjosti. Veliki, prostrani, centralni hol uzdiže se do same krovne, staklene konstrukcije, kroz koju dnevna svetlost obasjava bele zidove i staklene ograde. Poput sjajnog, gotovo zaslepljujućeg, filmskog svetilišta, pravog hrama sedme umetnosti. U jednom od bočnih, otvorenih hodnika, koji gledaju na centralni hol, nalazi se kancelarija na čijim vratima piše samo – Radoslav Zelenović. Ništa više i ne mora da piše, svi znaju ko je to i šta pod ovim krovom radi .

„Kada je raspisan konkurs za novog direktora Kinoteke, odmah sam rekao da neću da se prijavim, ali da bih rado ostao ovde kao savetnik, jer znam koliko je meni nedostajao neko ko je tu bio direktor da mi kaže: E, ne idi tamo, udarićeš glavom o zid. Nema potrebe da gubiš vreme. Tim povodom, Upravni odbor je napisao zahtev Ministarstvu kulture, ali kada je rađena poslednja racionalizacija radnih mesta, pozicija savetnika je ukinuta. Zakonski to, valjda, nije moguće izvesti, te sam ovde „ilegalno“. Koristim ovu kancelariju jer imam sijaset nekakvog materijala, koji se sakupio za ovih 25 godina. Nisam ja ovde bio nikakav prolaznik. Ja sam ovde, sa svojim saradnicima, u poslednjih 25 godina, pravio istoriju filma na ovim prostorima. Još važnije, uspeli smo da ne postanemo crna rupa, kada je u pitanju filmska arhivistika, jer sve što je počelo od 1992. godine išlo je na tu stranu“, kaže Zelenović u razgovoru za „Pečat“.

[restrictedarea]

Te godine ste imenovani za direktora Jugoslovenske kinoteke. Kako je Kinoteka izgledala kada ste na toj funkciji prvi put ušli u nju?

U Kinoteku sam došao 1. juna sa relativno lagodnog mesta – urednika filmske redakcije Televizije Beograd. Moram priznati da je za mnoge to bilo iznenađenje, jer sam na televiziji bio skoro 14 godina i – kako to kod nas uobičava da se kaže – bio si institucija u poslu kojim se baviš. Ne volim baš mnogo taj termin, jer ugrožava personalnost, ali lepo zvuči. Te ’92. godine, otprilike mesec dana pošto su zemlji uvedene sankcije, došao sam u Kinoteku. To je bila samo adresa na kojoj se nalazio jedan veliki, svetski, filmski fond. Ali i adresa koja je, srazmerno veličini fonda, imala i velike probleme. Uzgred budi rečeno, malo mi je bilo to, nego sam te ’92. s Blažom Perovićem i još nekim prijateljima osnovao filmski festival na Paliću. Zemlja zatvorena sa svih strana, a mi pravimo međunarodni festival?! Kažu da je inat loš zanat, ali ta vrsta inata se, posle 25 godina, pokazala dosta delotvorno. E, tako je nekako bilo i sa Kinotekom. Nije bilo prostora, sve je bilo pretrpano – i u biblioteci i u arhivu i svim segmentima gde su se čuvali filmovi, jedni preko drugih. I postalo mi je jasno da jedino što, eventualno, može da reši problem jeste da se obezbedi prostor. Bila mi je ideja da iz tog magacina stvorimo mesto gde će ljudi moći sve to da vide. I da shvate, pogotovo u to vreme, kada su nas kvalifikovali kako su nas kvalifikovali, da se ovde nalazi veliki filmski arhiv, koji čuva filmove iz više od 130 nacionalnih kinematografija, i da je, upravo zbog te činjenice, to jedna od najjedinstvenijih filmskih kolekcija na svetu. Jer velike kinematografije čuvaju samo svoje filmove i nešto malo sa strane. Kod nas nekih 15 odsto pripada domaćoj kinematografiji. Tri godine kasnije, kada je bilo najteže, ozbiljno sam razmišljao šta možemo da uradimo da malo olakšamo sebi život, da ne poludimo. Tada mi je palo na pamet kako bi bilo lepo kada bismo počeli da dovodimo neke ljude – da vide da smo živi, da vide da mi i dalje, uz ogromne napore, čuvamo njihove filmove. I tako je ustanovljena nagrada „Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke“.

Svet se, kako se potom ispostavilo, spremno odazvao!?

Da. I, naravno, prvi koga smo zvali bio je Đuzepe de Santis. Znali smo da je veliki prijatelj Kinoteke. Kakav je to bio šmeker. Bilo mi je dragoceno, zato što sam veliki ljubitelj neorealizma, da sednem sa čovekom kakav je De Santis, jednim od osnivača tog neorealizma. Pa, onda, počneš da penušaš, a on ti kaže: „Nije to baš bilo tako.“ Kako nije bilo tako?! Valjda čovek zna kako je bilo. E, ti susreti su nam pomogli da, na neki način, ostanemo normalni. I tako je to krenulo. Teo Angelopulos napisao je dirljivo pismo i prvi se oglasio kada je počelo bombardovanje Srbije. On i Bertoluči. I dan-danas, kad počnem da licitiram ko je sve došao u Beograd, a jedan od uslova da dobiješ „Zlatni pečat“ je da dođeš u Beograd, moram da se uštinem, po sistemu – Kosovopoljac, da li je ovo sve baš tako?! Jer, kroz Kinoteku su prošli De Santis, Angelopulos, Liv Ulman, Jirži Mencl, Nikita Mihalkov, Andrej Končalovski i Ken Rasel. Za jednu karijeru dovoljno je samo ovih nekoliko imena, a bilo ih je više od 30.

Kada biste sebi mogli da uručite „Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke“, šta bi stajalo u obrazloženju?

Kada podvučem crtu ispod tih 25 godina, za mene je važno jedno – to da smo, moji saradnici i ja, napravili još jednu Kinoteku. Skoro 26.000 filmskih kopija ušlo je u Kinoteku za vreme mog mandata. Povećan je fond predmeta iz predistorije i istorije filma, i što je najvažnije – sredstvima francuske i naše vlade izgrađen je novi depo za čuvanje filmova. Jer taman kada smo pomislili da stvari, krajem devedesetih, idu nabolje, Jugoslovenska kinoteka bila je jedan od ciljeva za gađanje u NATO bombardovanju. Depo u Bubanj Potoku je gađan. Gađali su svoje, pošto su tamo bili i negativi njihovih filmova. Jedna stvar mi tu nikada neće biti jasna. Neko je predložio da te kutije s filmovima u Bubanj Potoku stavimo i u najlonske kese, što nije po arhivskim pravilima. Što? Pa, kao sigurnije je, tamo je malo veća vlaga. Koštalo je to, 70-80 hiljada kesa. I to je spaslo filmove za vreme bombardovanja, jer su u depou bukvalno plivali u vodi. Novi depo pomogao nam je da filmove sada čuvamo po nekim potpuno, čak i za Evropu, novim standardima. Naime, zamrzavamo kutije u kojima se nalaze filmovi i hiberniramo ih, na neki način, tako da bakterije, koje su velika opasnost za film, ne idu na njih. Pored depoa, uspeli smo da otvorimo Centar za digitalizaciju i, prema proceni Evropske agencije za rekonstrukciju, postali smo regionalni centar. Još jedan važan podatak. U filmskoj arhivistici najkritičniji deo je nastanak kinematografije i period do, recimo, Prvog svetskog rata. Računa se da je iz tog perioda u svetu oko dvadesetak odsto filmova sačuvano. Naš upravnik Arhiva Saša Erdeljanović je raznim otkrićima taj fond uvećao na skoro 75 odsto i tako smo mi jedna od retkih institucija, kada je film u pitanju, koja ima sačuvane najranije početke kinematografije.

Dalje, napravljeno je preko 150 filmova, koji su sa negativa vraćeni na 35 mm filmsku traku. Renoviran je Arhiv, kao i Muzej u Kosovskoj. Ova zgrada i prostor u Kosovskoj imaju projektore za sve formate – 35 i 16 milimetara, DCP, DVD i blu-rej. Sa novom zgradom rešili smo problem koji sam zatekao na početku – više nismo magacin, već nešto gde možete da dođete i, uz filmove, vidite kako je nastajala kinematografija, kako izgleda kinematoskop, kako izgleda kamera braće Limijer ili carska panorama. Sa novom zgradom i Kosovskom, imamo pet dvorana. Mi smo, u stvari, mali multipleks. Prošle godine u tim dvoranama prikazano je preko 1.400 filmova na 2.600 projekcija, koje je posetilo preko 70.000 gledalaca. Moramo da znamo nešto što je vrlo važno: Muzej kinoteke je nešto drugačiji od svih drugih muzeja. Vi u nekom muzeju neki eksponat možete da vidite kada se on izloži. Ono što mi čuvamo možete da vidite na internetu kad god hoćete. Onda je velika stvar kad neko dođe i plati kartu da bi film video u izvornom obliku.

Na kraju, ponosan sam što sam ovu kuću uspeo da sačuvam od politizacije i bilo kakvih finansijskih skandala.

Možete li da objasnite ovaj poslednji fenomen? Kako je tako značajnu instituciju kulture moguće zaštititi od politizacije u, praktično, tri različite političke epohe?

Znate kako, nisam čovek koji voli mnogo da pametuje. To, jednostavno, ili hoćeš ili nećeš. Ako nećeš da ti se skupovi raznoraznih održavaju u zgradi, ti kažeš – hvala, izvinite, mi ne bismo da učestvujemo u tome. Kad kažem da sam zaštitio kuću od bilo kakve politizacije, to nikako ne znači da nemam svoje političko mišljenje. Imam politički stav, imam političke favorite za koje glasam na izborima, ali to nema nikakve veze s Kinotekom. Ko te dve stvari ne odvoji, može da uđe u ozbiljan problem. Čitao sam, nedavno, komentare na nekim internet forumima. Neki čovek kaže – pa, ko je tog Zelenovića 25 godina držao na mestu direktora Kinoteke? Koji je to lobi? Ma, kakav crni lobi, čoveče! Ovde je najlakše mogla glava da se izgubi. Svi zaboravljaju da je ova zgrada 2000. godine oduzeta Kinoteci, vraćena Saveznoj direkciji za imovinu. Godine 2001. pojavio se oglas da se zgrada prodaje za milion i 750 hiljada maraka. Tad su mi ljudi govorili da ova parcela, na kojoj se zgrada nalazi, na otprilike 22 ara, plus nešto manje od 5.000 kvadrata prostora, vredi više od pet miliona. Mi smo se sa sopstvenom državom tužili čitavih šest godina. Zašto? Jer je nekome palo na pamet da tu pravi robnu kuću firmirane robe. Dakle, u istorijskom spomeniku iz 1846. godine. Zgrada ove godine pune 170 godina otkako je sazidana. Podigao ju je knez Aleksandar. Bila je njegov konak, bila je hotel, bila je gradska kuća, osnovan je Crveni krst u njoj, dodeljivano ordenje Legije časti, suđenje nacističkom generalu Leru… I nekome palo na pamet da od toga pravi robnu kuću. Znate šta, da nismo ništa uradili, da smo samo to sprečili, to bi, za ovu generaciju, bilo dovoljno.

Sve je to bilo jako komplikovano i jako teško. Bilo je još mnogo zainteresovanih. Jedni su hteli da ovde prave banku, drugi nešto u vezi s osiguranjem. I to se, tako, razvlačilo, pošto je zgrada bila bukvalno uništena – nehatom. Sve što je moglo da se iznese iz nje izneseno je. I onda je ostala samo dilema – da li da mi sve zamažemo i napravimo Potemkinovo selo ili da sve, lepo, počupamo – struju, vodu, grejanje, patose – i da krenemo Jovo nanovo. Odlučio sam se za drugu varijantu. Znao sam da je komplikovanija. Znao sam da je ona, u zemlji u kojoj su plate tada bile pet maraka, neizvodljiva. I, apsolutno, sad, posle svih ovih godina, ne kajem se. Trajalo je duže, ali kao što se može videti, nalazimo se u objektu, koji je pre tri leta proglašen za jednu od najlepših institucija kulture Evrope na konkursu u Londonu. Nije nikakva tajna da je ova zgrada rekonstruisana za nešto malo više od pet miliona evra. I kada to kažete ljudima, oni ne mogu da dođu k sebi, jer slične institucije u Evropi za tako nešto progutaju po 20-30 miliona. Nema čoveka koji je prošao ovim prostorom, poput Tea Angelopulosa, Nikite Mihalkova, Džona Sevidža, Ričarda Drajfusa, Aleksandra Sokurova, a da se nije oduševio. Ali za to sam položio sve svoje profesionalno vreme, sve svoje slobodno vreme, sav svoj entuzijazam, svoje zdravlje.

Osim bitke za zgradu, na koji način je Kinoteka najviše narušila vaše zdravlje?

Pokušaj otimanja Kosovske. Pišem knjigu koja se zove „Kako su mi otimali Kinoteku“. Svako u njoj ima svoje poglavlje. Stalno me pitaju – što ti to ne objaviš? Zato što nije završeno. Pre dve godine poslao sam dopis Ministarstvu kulture, sa preporukama Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda i Republike Srbije, u kojem smo tražili da se Muzej jugoslovenske Kinoteke u Kosovskoj zaštiti kao kulturno dobro. Kako bismo je zaštitili od raznih pokušaja da se od nje napravi spa-centar, garaža ili kockarnica, što traje još od 2003. godine. Nema biografije, od Žike Pavlovića, preko Makavejeva, pa do svakog od nas, ko deo filmskog obrazovanja nije stekao, bez obzira čime se u životu bavio, u Kosovskoj 11. Siguran sam da ta adresa zaslužuje da dobije status kulturnog dobra. Tek sad, odskoro, otkako sam u penziji, vidim da postoji i drugi život. Znate, mi ljudi ove vrste, koji se upuste u velike stvari, teški smo za održavanje. Kažu da moramo da se čuvamo da život ne zapamtimo po rizicima koje nismo prihvatili. Šta je meni trebalo da idem ’92. godine iz Televizije Beograd – sigurna plata, urednik filmskog programa, sve se završi dok pukneš prstima. Onda odeš u Kinoteku, a tamo – nema prostora, nema dovoljno ljudi, nema direktora već dve i po godine. Ne može se prema nacionalnim institucijama odnositi kao prema fabrikama, zato što u arhivistici ne postoji ništa što može da se uradi odmah. Čuvanje kulturnih dobara jedna je od najskupljih stvari. Znao sam to i pre nego što sam došao u Kinoteku, ali nisam znao da je to toliko skupo. Veoma je važno napomenuti da je svako kulturno dobro neobnovljiv resurs – ne postoji rezervni deo za film. Tamo negde, drugde, postoji svest o tome da bi propast muzeja bila propast najbitnijeg aspekta pamćenja, da uništavanje muzeja dovodi do duhovnog siromaštva. Kad osiromašite jednu instituciju kulture, vi pravite problem za sva vremena. Ne za vreme kada je osiromašena nego za sva vremena.

Kako ocenjujete stanje u domaćoj kinematografiji? Sa oskudnom, incidentnom produkcijom, lošim privatizacijama, zatvorenim bioskopima, padom broja posetilaca… Je li i ona osiromašena za sva vremena?

Slagao bih kada bih rekao da sam u najstrašnijim snovima mogao da pretpostavim da će se sve ovo desiti sa beogradskim bioskopima. Ima tome nekih petnaestak godina kada sam napravio dopis i predložio da se, od Subotice do Vranja, uvede institucija gradskog bioskopa, kao što je muzej ili biblioteka. Gradski bioskop bi, verovatno, koštao manje, pošto bi imao svoju publiku, plaćale bi se karte i tako dalje. Pretpostavio sam tada da bi mogla da se napravi mreža od pedesetak bioskopa koji bi vam garantovali, kada proizvedete film ili ga uvezete, da će ti filmovi imati sigurno mesto za prikazivanje. Kinematografija nema smisla ako nemate gde da prikazujete filmove.

Slika bioskopske mreže u Beogradu je okej. Ima ih više nego pre, ali smo centar Beograda ostavili bez „Kozare“, „Jadrana“, „20. oktobra“ i drugih nekada poznatih bioskopa – stalnih mesta okupljanja filmofila. I paradigma svega toga je da je jedan od njih – „Kozara“ – izgoreo. I to na mestu gde počinje istorija srpske kinematografije. Tu je bio Hotel „Pariz“ sa „Grand“ bioskopom, vlasnika Svetozara Botorića. Tu se nalazio Hotel „Kasina“ sa bioskopom Đoke Bogdanovića. A na mestu gde je otprilike bila „Kozara“ sniman je prvi srpski igrani film „Karađorđe“. Vi nemate nijedan znak. Znate kako bi se drugi ponosili da su 1911. godine imali igrani film. I to kakav. Na samom početku prošlog veka stalne bioskope. To je sve zbrisano. Iduće godine, u februaru, biće decenija kako je prodat „Beograd film“. I šta smo dobili od te prodaje? Prodata su dva kulturna dobra – bioskopi „Balkan“ i „Zvezda“. I da nije bilo one dece, koja su se pobunila i koja su bar „Zvezdu“ uspela da sačuvaju, država, opet, ni prstom ne bi maknula. Kao i obično, bila bi nenadležna, što je van pameti. Svima nama, koji smo na ovaj ili onaj način pomagali da se „Zvezda“ sačuva, uvek se prebacivalo kako je to, eto, sada privatno vlasništvo. Jeste privatno vlasništvo, ali ti si nadležan da kao država intervenišeš ako se nešto što je spomenik kulture ne čuva na način na koji zakon to predviđa. I oduzima se od onoga kome je prodato, zato što ne vrši obavezujuću funkciju.

Zašto sam se zalagao da bioskopi dobiju tretman biblioteka i muzeja? Pa, vidite, bioskope su zatvorili, a biblioteke i muzeji, kako-tako, ipak postoje. To mi je bila ideja. Nisam protiv, ali bioskope u tržnim centrima ne doživljavam kao prave bioskope. Izvinite, ali tamo sednete da odmorite noge. Pre je film bio potpuno drugačije postavljen – znalo se šta ide u „20. oktobar“, šta u „Jadran“, šta u „Kozaru“, a šta u „Partizan“. A ako nećeš da dođeš da gledaš film u centru grada, on dođe na Banovo brdo u „Šumadiju“, dođe u „Slavicu“ na Karaburmi, pa dođe u „Jedinstvo“ u Zemunu. Znači, dođe ti film na noge. Sve to samo potvrđuje moju tezu da je jedan od najvećih gubitnika u tranziciji – kultura. A, u okviru nje, bioskopi i kinematografija.

 Da li je posle svega ostalo nešto nesačuvano? Koje nezavršene poslove ostavljate svom nasledniku?

Kinoteka je danas veliki i dobro uspostavljen sistem. On, u ovoj fazi, treba samo da se razvija i da se čuva stečeno. Ali, naravno, ostalo je još mnogo nedovršenog posla. Ostala je kompletna dokumentacija za još pet filmskih depoa za Arhiv kinoteke. Jer 26.000 filmskih kopija čuvamo u Luci Beograd, koju čas hoće da prodaju, čas neće. Kad kažete 26.000 kopija, ljudi misle na neke kasete, a to je, u stvari, preko 700 tona filma.

Nismo uspeli da sačuvamo „Avala film“. Na poslednjem sastanku s ministrom kulture Ivanom Tasovcem, kada mi je rekao da će biti raspisan konkurs za novog direktora, razgovarali smo na tu temu. Nas dvojica smo se u nekim stvarima slagali. Pre godinu i po dana, ovde u Velikoj sali, na proslavi Dana Kinoteke, rekao je da je od mene učio kako da bude dobar direktor u Beogradskoj filharmoniji. Međutim, jedna od stvari u kojoj se nismo slagali, a njih ima više, bila je „Avala film“, naravno. Osnovno pitanje – ko je doneo odluku da se proda „Avala“ i zašto iz prodaje 37 hektara zemlje nije izuzet filmski fond? Fond „Avala filma“ stvoren je parama, kako se to danas kaže, poreskih obveznika zemlje Srbije i zemlja Srbija je, kroz „Avala film“, u potpunosti finansirala filmsko stvaralaštvo tog jednog perioda. I sve bivše socijalističke zemlje – Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka, Rusija itd, –takve filmove su stavile pod znakove navoda za nacionalno dobro i dale kinotekama na čuvanje, što je dobro. U ovom slučaju, šta bismo mi sad imali? Mi čuvamo filmove, država nama daje pare za čuvanje filmova, obezbeđuje plate za ljude koji čuvaju filmove, a neko treći uzima prihod od prikazivanja tih filmova. Slična je situacija u Hrvatskoj. Pokojni Krsto Papić, pred smrt se nekako pitao – ljudi, da li je moguće da od mojih filmova moja deca i moja porodica nemaju nikakvu korist? Da imaju korist samo tajkuni?

Bilo je tada i priča i „opravdanja” u navodno prevelikim dugovima „Avala filma“?

U to vreme pričalo se o dugu „Avala filma“ od nekih 20 miliona evra, što nije tačno. Dug je bio četiri miliona i uopšte ne razumem zašto ti vodovodi, elektrodistribucije i ostala čuda nisu mogli da se refinansiraju. Jer „Avala“ je, u to vreme, već počela da pravi prihode od iznajmljivanja prostora. Uglavnom, Ministarstvo kulture oglasilo se nenadležnim skoro do dan pred prodaju. Dve nedelje pre toga, pravna služba Ministarstva kulture posavetovala me je da napišem molbu da se iz prodaje izuzme filmski fond. Kada sam to uradio, ljubazno su mi saopštili da se moj prigovor – odbacuje?! Ja nisam stranka u sporu. Ta stvar je mogla da se reši mnogo jednostavnije – da se ministar kulture s ministrom privrede dogovori da se filmski fond izuzme iz privatizacije. Jer, oni su, po strukturi svojoj i po onome što rade i kako rade, to mogli. Elem, dan pre nego što se sve to događa, pojavljuje se saopštenje Ministarstva kulture u kojem se ono proglašava za nenadležno za ceo slučaj. Ujedno, proglašava da je za sve kriva Kinoteka i šalje inspekciju. Ništa ta inspekcija nije našla. Primedba Ministarstva je bila da smo odgovorni zbog toga što filmski fond „Avala filma“ nije utvrđen kao kulturno dobro. Mi nismo izvršili katalogizaciju kulturnih dobara od izuzetnog značaja jer smo dužni da, pre svega, poštujemo zakone zemlje u kojoj se nalazimo, ali, kao članica evropske i svetske federacije filmskih arhiva, dužni smo da poštujemo i njihova pravila. Mora da se zna da kada film uđe u evidenciju Arhiva kinoteke, po Zakonu o kinematografiji, mora da se dostavi Jugoslovenskoj kinoteci i on, po Zakonu o zaštiti kulturnih dobara, uživa takozvanu prethodnu zaštitu, odnosno predstavlja kulturno dobro, po članu 25 i 27 tog zakona. Kinoteka je sve te filmove evidentirala, obradila, zaštitila po zakonu i po zdravoj pameti i svakoj logici to jeste kulturna baština. I kako je bilo moguće da, po Zakonu o privatizaciji, oni uopšte mogu da budu predmet prodaje? Ostaje i pitanje – što nas Ministarstvo kulture nije upozorilo da ne radimo taj posao kako treba. Sve te komisije i inspekcije izlazile su iz Kinoteke sa izveštajima u kojima nije bilo ništa što bi moglo da bude upereno protiv nas. Neću više o tome…

Neću! Zato što je šteta stvarno ogromna. Bićemo zemlja koja prodaje svoje kulturno dobro. Pričali su nam tamo kojekakve bajke da bi, na kraju, prodali kulturno dobro. Kome? Firmi osnovanoj mesec dana pre toga sa kapitalom od 60.000 dinara.

Posle četvrt veka provedenog na čelu Kinoteke šta vam se prvo pojavi u glavi na spomen njenog imena?

Pojavi mi se krš i lom u koji sam ušao – probijeni prozori i voda u centralnom delu zgrade, koji smo zvali – jezero! Ne, šalim se. To je prvi kadar „Karađorđa“ koji smo videli u Beču. Sećam se da sam rukama tako jako udario o montažni sto da sam izbacio traku iz njega. Pre toga, stalno smo ponavljali – eh, kada bismo našli barem metar „Karađorđa“. Kako je film krenuo da se odmotava, više sam gledao u desnu stranu nego u sam film, pokušavajući da ocenim koliko još ima trake. Pa 300 metara, pa 500, pa 800, aha. Znamo, nije ceo film, ali je najveći deo tu. Bio je tu i Mišo Kovač, tadašnji ambasador u Austriji, koji mi je posle rekao – Znaš, nisam došao da gledam „Karađorđa“. Došao sam da te, ako te udari srce, na brzu brzinu odvezemo u bolnicu. Uglavnom, bio je petak veče, a Austrijanci, je li, žure na vikend. Erdeljanović i ja sedimo i vidimo još dve kutije. Pitamo našeg prijatelja Nikolausa Vostrija iz austrijskog arhiva šta se nalazi u kutijama, a on kaže neki mađarski filmovi. Saša Erdeljanović ponudi da mu pomognemo u identifikaciji, jer znamo dosta o mađarskim filmovima. Dosta nevoljno, stavi on film na montažni sto, a u prvom kadru – Kalemegdan. „Ulrih Celjski i Vladisav Hunjadi“. To je, zapravo, prvi igrani film kod nas. Snimljen je pre „Karađorđa“, ali se računa onaj koji je prvi prikazan. Stalno razmišljam o tome šta bi bilo da je Vostri pokupio tu kutiju i vratio je u depo – da li bi moralo da prođe još 80 godina da bude pronađen. To jedna od najvećih stvari koje je ova generacija u Kinoteci ostvarila. Sa „Karađorđem“ i „Ulrihom Celjskim i Vladisavom Hunjadijem“, posle 80 godina, taj najraniji period srpske kinematografije je – potpun.

Da li je moglo bolje – svakako. Da li je moglo više – teško. Doživeo sam razna priznanja, od Sretenjskog ordena, preko Nagrade grada Beograda, do Ordena viteza kulture i umetnosti Francuske. To je jako zanimljivo, kako se posle svakog velikog sportskog uspeha prave proslave na kojima se pojavljuje ministar ovaj i ministar onaj, predsednik vlade… A ovde, niko vas ne pozove, niko vam ne uputi ni rečenicu. Ni sad, kada je sve završeno, niko mi nije poslao ni rečenicu – Druže, hvala ti. Uradio si, nisi uradio, nije ni važno. Samo onako, neku kurtoaznu rečenicu. Ali kaže ovako: „Proteklih decenija postojao je jedan od retkih, ako ne i jedini, direktor neke ustanove kulture u Beogradu koji je uživao nepodeljene simpatije i stručne i šire javnosti…“ Kada ti novinari upute takav kompliment, onda možeš da kažeš sebi – vredelo je.

I Bertoluči

Zaglušen ratnom kakofonijom i s naporom pokušavajući da se oduprem talasima nerazuma koji rastu na obe strane, hteo bih da podsetim stratege, koji svakodnevno planiraju bombardovanje, na značaj Jugoslovenske kinoteke. Ovo je jedan od tri najvažnija filmska arhiva na svetu, bitan segment pamćenja ovog veka. Uništiti pamćenje, kao što to čine oni koji uništavaju krštenice stotinama i hiljadama ljudi, znači uništiti istorijski identitet, budućnost, ali i prošlost.

Važno je takođe zapamtiti da svi zaposleni u ovom arhivu nastavljaju, kao da je sve normalno, da rade svoje svakodnevne poslove na konzervaciji i zaštiti zbirke kojoj svet priznaje vrednost nenadoknadivog kulturnog blaga.

Bernardo Bertoluči

4. april 1999.

 

Filmske Ujedinjene nacije

Bilo je dosta priče oko toga zašto se Jugoslovenska kinoteka još uvek tako zove. Jugoslovenska ideja je deo istorije, ali mislim da mi ne možemo tek tako da preskočimo nešto što je bila neka vrsta kulturne ideje. Mi ne čuvamo nasleđe poslednje Jugoslavije, mi čuvamo nasleđe svih Jugoslavija. I ne jednom su nam rekle kolege iz bivših jugoslovenskih republika da smo mi u stvari matica-kinoteka, jer bilo bi preskupo praviti na svakom tom prostoru nove centre za digitalizaciju. Jugoslovenska kinoteka ne čuva samo ono što je ovde proizvedeno nego i ono što je kupljeno za prikazivanje. Sve to što je ikada prikazano na ovim prostorima nalazi se na jednom mestu, u jednom katalogu, i čuva se na jedinstven način. Kada imate filmove iz 130 nacionalnih kinematografija sveta i 100.000 kopija tih filmova – jedne su Ujedinjene nacije, a mi smo filmske UN – ističe Zelenović.

Kako mi je propala glumačka karijera s Teom Angelopulosom

Jedan dan zovu me iz grčke ambasade. Kažu – Teo Angelopulos bi hteo da se upozna sa mnom. Ja kažem: „Super! Kada?“ Za jedno pola sata. On kao pravi Balkanac – video upaljeno svetlo, pa da svrati. Dolazi u Kinoteku i kaže mi: „Šteta, mladi ste.“ To je bilo pre 20 godina. „Što?“, pitam ja. Kaže: „Snimam film („Odisejev pogled“, prim. aut.) u kom je jedan od glavnih likova direktor Jugoslovenske kinoteke.“ Propade mi glumačka karijera!’

Sećam se da sam ležao u bolnici kada sam na vestima video da je Angelopulos poginuo, dok je snimao novi film. Bio je jedan od najvećih prijatelja Kinoteke i evo šta je napisao kada je počelo NATO bombardovanje.

Dragi prijatelji,

Kada sam snimao scene bombardovanja Beograda za film „Odisijev pogled“, nisam mogao ni da pretpostavim da će te scene postati stvarnost. Nažalost, obistinilo se.

Neka moj glas bude pridodat glasovima ljudi iz celog sveta koji podržavaju borbu srpskog naroda protiv ovog američkog napada. Divim se hrabrosti i dostojanstvu vašeg naroda, divim se vašoj odluci da kažete NE.

Istorija Evrope će od sada biti pisana sa dodacima mnogih drugih NE rečenih ovom karakterističnom fašizmu koji se zove MOĆNI SU U PRAVU i koji sistematski nameće jedina preostala supersila.

29. mart 1999. godine

Teo Angelopulos

[/restrictedarea]