Радослав Зеленовић – Мој живот? То је увек и само Кинотека!

Zelenovic 1Разговарао Александар Димитријевић

Пишем књигу која се зове „Како су ми отимали Кинотеку“. Свако у њој има своје поглавље. Стално ме питају – што ти то не објавиш? Зато што није завршено. Пре две године послао сам допис Министарству културе, са препорукама Завода за заштиту споменика културе Београда и Републике Србије, у којем смо тражили да се Музеј југословенске Кинотеке у Косовској заштити као културно добро. Како бисмо је заштитили од разних покушаја да се од ње направи спа-центар, гаража или коцкарница, што траје још од 2003. године

Зграда Југословенске кинотеке, у Узун Мирковој улици, изгледа као било која стара београдска архитектонска дама. Ко никада тамо није крочио не може ни да претпостави шта се крије у њеној унутрашњости. Велики, пространи, централни хол уздиже се до саме кровне, стаклене конструкције, кроз коју дневна светлост обасјава беле зидове и стаклене ограде. Попут сјајног, готово заслепљујућег, филмског светилишта, правог храма седме уметности. У једном од бочних, отворених ходника, који гледају на централни хол, налази се канцеларија на чијим вратима пише само – Радослав Зеленовић. Ништа више и не мора да пише, сви знају ко је то и шта под овим кровом ради .

„Када је расписан конкурс за новог директора Кинотеке, одмах сам рекао да нећу да се пријавим, али да бих радо остао овде као саветник, јер знам колико је мени недостајао неко ко је ту био директор да ми каже: Е, не иди тамо, ударићеш главом о зид. Нема потребе да губиш време. Тим поводом, Управни одбор је написао захтев Министарству културе, али када је рађена последња рационализација радних места, позиција саветника је укинута. Законски то, ваљда, није могуће извести, те сам овде „илегално“. Користим ову канцеларију јер имам сијасет некаквог материјала, који се сакупио за ових 25 година. Нисам ја овде био никакав пролазник. Ја сам овде, са својим сарадницима, у последњих 25 година, правио историју филма на овим просторима. Још важније, успели смо да не постанемо црна рупа, када је у питању филмска архивистика, јер све што је почело од 1992. године ишло је на ту страну“, каже Зеленовић у разговору за „Печат“.

[restrictedarea]

Те године сте именовани за директора Југословенске кинотеке. Како је Кинотека изгледала када сте на тој функцији први пут ушли у њу?

У Кинотеку сам дошао 1. јуна са релативно лагодног места – уредника филмске редакције Телевизије Београд. Морам признати да је за многе то било изненађење, јер сам на телевизији био скоро 14 година и – како то код нас уобичава да се каже – био си институција у послу којим се бавиш. Не волим баш много тај термин, јер угрожава персоналност, али лепо звучи. Те ’92. године, отприлике месец дана пошто су земљи уведене санкције, дошао сам у Кинотеку. То је била само адреса на којој се налазио један велики, светски, филмски фонд. Али и адреса која је, сразмерно величини фонда, имала и велике проблеме. Узгред буди речено, мало ми је било то, него сам те ’92. с Блажом Перовићем и још неким пријатељима основао филмски фестивал на Палићу. Земља затворена са свих страна, а ми правимо међународни фестивал?! Кажу да је инат лош занат, али та врста ината се, после 25 година, показала доста делотворно. Е, тако је некако било и са Кинотеком. Није било простора, све је било претрпано – и у библиотеци и у архиву и свим сегментима где су се чували филмови, једни преко других. И постало ми је јасно да једино што, евентуално, може да реши проблем јесте да се обезбеди простор. Била ми је идеја да из тог магацина створимо место где ће људи моћи све то да виде. И да схвате, поготово у то време, када су нас квалификовали како су нас квалификовали, да се овде налази велики филмски архив, који чува филмове из више од 130 националних кинематографија, и да је, управо због те чињенице, то једна од најјединственијих филмских колекција на свету. Јер велике кинематографије чувају само своје филмове и нешто мало са стране. Код нас неких 15 одсто припада домаћој кинематографији. Три године касније, када је било најтеже, озбиљно сам размишљао шта можемо да урадимо да мало олакшамо себи живот, да не полудимо. Тада ми је пало на памет како би било лепо када бисмо почели да доводимо неке људе – да виде да смо живи, да виде да ми и даље, уз огромне напоре, чувамо њихове филмове. И тако је установљена награда „Златни печат Југословенске кинотеке“.

Свет се, како се потом испоставило, спремно одазвао!?

Да. И, наравно, први кога смо звали био је Ђузепе де Сантис. Знали смо да је велики пријатељ Кинотеке. Какав је то био шмекер. Било ми је драгоцено, зато што сам велики љубитељ неореализма, да седнем са човеком какав је Де Сантис, једним од оснивача тог неореализма. Па, онда, почнеш да пенушаш, а он ти каже: „Није то баш било тако.“ Како није било тако?! Ваљда човек зна како је било. Е, ти сусрети су нам помогли да, на неки начин, останемо нормални. И тако је то кренуло. Тео Ангелопулос написао је дирљиво писмо и први се огласио када је почело бомбардовање Србије. Он и Бертолучи. И дан-данас, кад почнем да лицитирам ко је све дошао у Београд, а један од услова да добијеш „Златни печат“ је да дођеш у Београд, морам да се уштинем, по систему – Косовопољац, да ли је ово све баш тако?! Јер, кроз Кинотеку су прошли Де Сантис, Ангелопулос, Лив Улман, Јиржи Менцл, Никита Михалков, Андреј Кончаловски и Кен Расел. За једну каријеру довољно је само ових неколико имена, а било их је више од 30.

Када бисте себи могли да уручите „Златни печат Југословенске кинотеке“, шта би стајало у образложењу?

Када подвучем црту испод тих 25 година, за мене је важно једно – то да смо, моји сарадници и ја, направили још једну Кинотеку. Скоро 26.000 филмских копија ушло је у Кинотеку за време мог мандата. Повећан је фонд предмета из предисторије и историје филма, и што је најважније – средствима француске и наше владе изграђен је нови депо за чување филмова. Јер таман када смо помислили да ствари, крајем деведесетих, иду набоље, Југословенска кинотека била је један од циљева за гађање у НАТО бомбардовању. Депо у Бубањ Потоку је гађан. Гађали су своје, пошто су тамо били и негативи њихових филмова. Једна ствар ми ту никада неће бити јасна. Неко је предложио да те кутије с филмовима у Бубањ Потоку ставимо и у најлонске кесе, што није по архивским правилима. Што? Па, као сигурније је, тамо је мало већа влага. Коштало је то, 70-80 хиљада кеса. И то је спасло филмове за време бомбардовања, јер су у депоу буквално пливали у води. Нови депо помогао нам је да филмове сада чувамо по неким потпуно, чак и за Европу, новим стандардима. Наиме, замрзавамо кутије у којима се налазе филмови и хибернирамо их, на неки начин, тако да бактерије, које су велика опасност за филм, не иду на њих. Поред депоа, успели смо да отворимо Центар за дигитализацију и, према процени Европске агенције за реконструкцију, постали смо регионални центар. Још један важан податак. У филмској архивистици најкритичнији део је настанак кинематографије и период до, рецимо, Првог светског рата. Рачуна се да је из тог периода у свету око двадесетак одсто филмова сачувано. Наш управник Архива Саша Ердељановић је разним открићима тај фонд увећао на скоро 75 одсто и тако смо ми једна од ретких институција, када је филм у питању, која има сачуване најраније почетке кинематографије.

Даље, направљено је преко 150 филмова, који су са негатива враћени на 35 мм филмску траку. Реновиран је Архив, као и Музеј у Косовској. Ова зграда и простор у Косовској имају пројекторе за све формате – 35 и 16 милиметара, ДЦП, ДВД и блу-реј. Са новом зградом решили смо проблем који сам затекао на почетку – више нисмо магацин, већ нешто где можете да дођете и, уз филмове, видите како је настајала кинематографија, како изгледа кинематоскоп, како изгледа камера браће Лимијер или царска панорама. Са новом зградом и Косовском, имамо пет дворана. Ми смо, у ствари, мали мултиплекс. Прошле године у тим дворанама приказано је преко 1.400 филмова на 2.600 пројекција, које је посетило преко 70.000 гледалаца. Морамо да знамо нешто што је врло важно: Музеј кинотеке је нешто другачији од свих других музеја. Ви у неком музеју неки експонат можете да видите када се он изложи. Оно што ми чувамо можете да видите на интернету кад год хоћете. Онда је велика ствар кад неко дође и плати карту да би филм видео у изворном облику.

На крају, поносан сам што сам ову кућу успео да сачувам од политизације и било каквих финансијских скандала.

Можете ли да објасните овај последњи феномен? Како је тако значајну институцију културе могуће заштитити од политизације у, практично, три различите политичке епохе?

Zelenovic 2Знате како, нисам човек који воли много да паметује. То, једноставно, или хоћеш или нећеш. Ако нећеш да ти се скупови разноразних одржавају у згради, ти кажеш – хвала, извините, ми не бисмо да учествујемо у томе. Кад кажем да сам заштитио кућу од било какве политизације, то никако не значи да немам своје политичко мишљење. Имам политички став, имам политичке фаворите за које гласам на изборима, али то нема никакве везе с Кинотеком. Ко те две ствари не одвоји, може да уђе у озбиљан проблем. Читао сам, недавно, коментаре на неким интернет форумима. Неки човек каже – па, ко је тог Зеленовића 25 година држао на месту директора Кинотеке? Који је то лоби? Ма, какав црни лоби, човече! Овде је најлакше могла глава да се изгуби. Сви заборављају да је ова зграда 2000. године одузета Кинотеци, враћена Савезној дирекцији за имовину. Године 2001. појавио се оглас да се зграда продаје за милион и 750 хиљада марака. Тад су ми људи говорили да ова парцела, на којој се зграда налази, на отприлике 22 ара, плус нешто мање од 5.000 квадрата простора, вреди више од пет милиона. Ми смо се са сопственом државом тужили читавих шест година. Зашто? Јер је некоме пало на памет да ту прави робну кућу фирмиране робе. Дакле, у историјском споменику из 1846. године. Зграда ове године пуне 170 година откако је сазидана. Подигао ју је кнез Александар. Била је његов конак, била је хотел, била је градска кућа, основан је Црвени крст у њој, додељивано ордење Легије части, суђење нацистичком генералу Леру… И некоме пало на памет да од тога прави робну кућу. Знате шта, да нисмо ништа урадили, да смо само то спречили, то би, за ову генерацију, било довољно.

Све је то било јако компликовано и јако тешко. Било је још много заинтересованих. Једни су хтели да овде праве банку, други нешто у вези с осигурањем. И то се, тако, развлачило, пошто је зграда била буквално уништена – нехатом. Све што је могло да се изнесе из ње изнесено је. И онда је остала само дилема – да ли да ми све замажемо и направимо Потемкиново село или да све, лепо, почупамо – струју, воду, грејање, патосе – и да кренемо Јово наново. Одлучио сам се за другу варијанту. Знао сам да је компликованија. Знао сам да је она, у земљи у којој су плате тада биле пет марака, неизводљива. И, апсолутно, сад, после свих ових година, не кајем се. Трајало је дуже, али као што се може видети, налазимо се у објекту, који је пре три лета проглашен за једну од најлепших институција културе Европе на конкурсу у Лондону. Није никаква тајна да је ова зграда реконструисана за нешто мало више од пет милиона евра. И када то кажете људима, они не могу да дођу к себи, јер сличне институције у Европи за тако нешто прогутају по 20-30 милиона. Нема човека који је прошао овим простором, попут Теа Ангелопулоса, Никите Михалкова, Џона Севиџа, Ричарда Драјфуса, Александра Сокурова, а да се није одушевио. Али за то сам положио све своје професионално време, све своје слободно време, сав свој ентузијазам, своје здравље.

Осим битке за зграду, на који начин је Кинотека највише нарушила ваше здравље?

Покушај отимања Косовске. Пишем књигу која се зове „Како су ми отимали Кинотеку“. Свако у њој има своје поглавље. Стално ме питају – што ти то не објавиш? Зато што није завршено. Пре две године послао сам допис Министарству културе, са препорукама Завода за заштиту споменика културе Београда и Републике Србије, у којем смо тражили да се Музеј југословенске Кинотеке у Косовској заштити као културно добро. Како бисмо је заштитили од разних покушаја да се од ње направи спа-центар, гаража или коцкарница, што траје још од 2003. године. Нема биографије, од Жике Павловића, преко Макавејева, па до сваког од нас, ко део филмског образовања није стекао, без обзира чиме се у животу бавио, у Косовској 11. Сигуран сам да та адреса заслужује да добије статус културног добра. Тек сад, одскоро, откако сам у пензији, видим да постоји и други живот. Знате, ми људи ове врсте, који се упусте у велике ствари, тешки смо за одржавање. Кажу да морамо да се чувамо да живот не запамтимо по ризицима које нисмо прихватили. Шта је мени требало да идем ’92. године из Телевизије Београд – сигурна плата, уредник филмског програма, све се заврши док пукнеш прстима. Онда одеш у Кинотеку, а тамо – нема простора, нема довољно људи, нема директора већ две и по године. Не може се према националним институцијама односити као према фабрикама, зато што у архивистици не постоји ништа што може да се уради одмах. Чување културних добара једна је од најскупљих ствари. Знао сам то и пре него што сам дошао у Кинотеку, али нисам знао да је то толико скупо. Веома је важно напоменути да је свако културно добро необновљив ресурс – не постоји резервни део за филм. Тамо негде, другде, постоји свест о томе да би пропаст музеја била пропаст најбитнијег аспекта памћења, да уништавање музеја доводи до духовног сиромаштва. Кад осиромашите једну институцију културе, ви правите проблем за сва времена. Не за време када је осиромашена него за сва времена.

Како оцењујете стање у домаћој кинематографији? Са оскудном, инцидентном продукцијом, лошим приватизацијама, затвореним биоскопима, падом броја посетилаца… Је ли и она осиромашена за сва времена?

Слагао бих када бих рекао да сам у најстрашнијим сновима могао да претпоставим да ће се све ово десити са београдским биоскопима. Има томе неких петнаестак година када сам направио допис и предложио да се, од Суботице до Врања, уведе институција градског биоскопа, као што је музеј или библиотека. Градски биоскоп би, вероватно, коштао мање, пошто би имао своју публику, плаћале би се карте и тако даље. Претпоставио сам тада да би могла да се направи мрежа од педесетак биоскопа који би вам гарантовали, када произведете филм или га увезете, да ће ти филмови имати сигурно место за приказивање. Кинематографија нема смисла ако немате где да приказујете филмове.

Слика биоскопске мреже у Београду је океј. Има их више него пре, али смо центар Београда оставили без „Козаре“, „Јадрана“, „20. октобра“ и других некада познатих биоскопа – сталних места окупљања филмофила. И парадигма свега тога је да је један од њих – „Козара“ – изгорео. И то на месту где почиње историја српске кинематографије. Ту је био Хотел „Париз“ са „Гранд“ биоскопом, власника Светозара Боторића. Ту се налазио Хотел „Касина“ са биоскопом Ђоке Богдановића. А на месту где је отприлике била „Козара“ сниман је први српски играни филм „Карађорђе“. Ви немате ниједан знак. Знате како би се други поносили да су 1911. године имали играни филм. И то какав. На самом почетку прошлог века сталне биоскопе. То је све збрисано. Идуће године, у фебруару, биће деценија како је продат „Београд филм“. И шта смо добили од те продаје? Продата су два културна добра – биоскопи „Балкан“ и „Звезда“. И да није било оне деце, која су се побунила и која су бар „Звезду“ успела да сачувају, држава, опет, ни прстом не би макнула. Као и обично, била би ненадлежна, што је ван памети. Свима нама, који смо на овај или онај начин помагали да се „Звезда“ сачува, увек се пребацивало како је то, ето, сада приватно власништво. Јесте приватно власништво, али ти си надлежан да као држава интервенишеш ако се нешто што је споменик културе не чува на начин на који закон то предвиђа. И одузима се од онога коме је продато, зато што не врши обавезујућу функцију.

Зашто сам се залагао да биоскопи добију третман библиотека и музеја? Па, видите, биоскопе су затворили, а библиотеке и музеји, како-тако, ипак постоје. То ми је била идеја. Нисам против, али биоскопе у тржним центрима не доживљавам као праве биоскопе. Извините, али тамо седнете да одморите ноге. Пре је филм био потпуно другачије постављен – знало се шта иде у „20. октобар“, шта у „Јадран“, шта у „Козару“, а шта у „Партизан“. А ако нећеш да дођеш да гледаш филм у центру града, он дође на Баново брдо у „Шумадију“, дође у „Славицу“ на Карабурми, па дође у „Јединство“ у Земуну. Значи, дође ти филм на ноге. Све то само потврђује моју тезу да је један од највећих губитника у транзицији – култура. А, у оквиру ње, биоскопи и кинематографија.

 Да ли је после свега остало нешто несачувано? Које незавршене послове остављате свом наследнику?

Кинотека је данас велики и добро успостављен систем. Он, у овој фази, треба само да се развија и да се чува стечено. Али, наравно, остало је још много недовршеног посла. Остала је комплетна документација за још пет филмских депоа за Архив кинотеке. Јер 26.000 филмских копија чувамо у Луци Београд, коју час хоће да продају, час неће. Кад кажете 26.000 копија, људи мисле на неке касете, а то је, у ствари, преко 700 тона филма.

Нисмо успели да сачувамо „Авала филм“. На последњем састанку с министром културе Иваном Тасовцем, када ми је рекао да ће бити расписан конкурс за новог директора, разговарали смо на ту тему. Нас двојица смо се у неким стварима слагали. Пре годину и по дана, овде у Великој сали, на прослави Дана Кинотеке, рекао је да је од мене учио како да буде добар директор у Београдској филхармонији. Међутим, једна од ствари у којој се нисмо слагали, а њих има више, била је „Авала филм“, наравно. Основно питање – ко је донео одлуку да се прода „Авала“ и зашто из продаје 37 хектара земље није изузет филмски фонд? Фонд „Авала филма“ створен је парама, како се то данас каже, пореских обвезника земље Србије и земља Србија је, кроз „Авала филм“, у потпуности финансирала филмско стваралаштво тог једног периода. И све бивше социјалистичке земље – Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Русија итд, –такве филмове су ставиле под знакове навода за национално добро и дале кинотекама на чување, што је добро. У овом случају, шта бисмо ми сад имали? Ми чувамо филмове, држава нама даје паре за чување филмова, обезбеђује плате за људе који чувају филмове, а неко трећи узима приход од приказивања тих филмова. Слична је ситуација у Хрватској. Покојни Крсто Папић, пред смрт се некако питао – људи, да ли је могуће да од мојих филмова моја деца и моја породица немају никакву корист? Да имају корист само тајкуни?

Било је тада и прича и „оправдања” у наводно превеликим дуговима „Авала филма“?

У то време причало се о дугу „Авала филма“ од неких 20 милиона евра, што није тачно. Дуг је био четири милиона и уопште не разумем зашто ти водоводи, електродистрибуције и остала чуда нису могли да се рефинансирају. Јер „Авала“ је, у то време, већ почела да прави приходе од изнајмљивања простора. Углавном, Министарство културе огласило се ненадлежним скоро до дан пред продају. Две недеље пре тога, правна служба Министарства културе посаветовала ме је да напишем молбу да се из продаје изузме филмски фонд. Када сам то урадио, љубазно су ми саопштили да се мој приговор – одбацује?! Ја нисам странка у спору. Та ствар је могла да се реши много једноставније – да се министар културе с министром привреде договори да се филмски фонд изузме из приватизације. Јер, они су, по структури својој и по ономе што раде и како раде, то могли. Елем, дан пре него што се све то догађа, појављује се саопштење Министарства културе у којем се оно проглашава за ненадлежно за цео случај. Уједно, проглашава да је за све крива Кинотека и шаље инспекцију. Ништа та инспекција није нашла. Примедба Министарства је била да смо одговорни због тога што филмски фонд „Авала филма“ није утврђен као културно добро. Ми нисмо извршили каталогизацију културних добара од изузетног значаја јер смо дужни да, пре свега, поштујемо законе земље у којој се налазимо, али, као чланица европске и светске федерације филмских архива, дужни смо да поштујемо и њихова правила. Мора да се зна да када филм уђе у евиденцију Архива кинотеке, по Закону о кинематографији, мора да се достави Југословенској кинотеци и он, по Закону о заштити културних добара, ужива такозвану претходну заштиту, односно представља културно добро, по члану 25 и 27 тог закона. Кинотека је све те филмове евидентирала, обрадила, заштитила по закону и по здравој памети и свакој логици то јесте културна баштина. И како је било могуће да, по Закону о приватизацији, они уопште могу да буду предмет продаје? Остаје и питање – што нас Министарство културе није упозорило да не радимо тај посао како треба. Све те комисије и инспекције излазиле су из Кинотеке са извештајима у којима није било ништа што би могло да буде уперено против нас. Нећу више о томе…

Нећу! Зато што је штета стварно огромна. Бићемо земља која продаје своје културно добро. Причали су нам тамо којекакве бајке да би, на крају, продали културно добро. Коме? Фирми основаној месец дана пре тога са капиталом од 60.000 динара.

Zelenovic 3После четврт века проведеног на челу Кинотеке шта вам се прво појави у глави на спомен њеног имена?

Појави ми се крш и лом у који сам ушао – пробијени прозори и вода у централном делу зграде, који смо звали – језеро! Не, шалим се. То је први кадар „Карађорђа“ који смо видели у Бечу. Сећам се да сам рукама тако јако ударио о монтажни сто да сам избацио траку из њега. Пре тога, стално смо понављали – ех, када бисмо нашли барем метар „Карађорђа“. Како је филм кренуо да се одмотава, више сам гледао у десну страну него у сам филм, покушавајући да оценим колико још има траке. Па 300 метара, па 500, па 800, аха. Знамо, није цео филм, али је највећи део ту. Био је ту и Мишо Ковач, тадашњи амбасадор у Аустрији, који ми је после рекао – Знаш, нисам дошао да гледам „Карађорђа“. Дошао сам да те, ако те удари срце, на брзу брзину одвеземо у болницу. Углавном, био је петак вече, а Аустријанци, је ли, журе на викенд. Ердељановић и ја седимо и видимо још две кутије. Питамо нашег пријатеља Николауса Вострија из аустријског архива шта се налази у кутијама, а он каже неки мађарски филмови. Саша Ердељановић понуди да му помогнемо у идентификацији, јер знамо доста о мађарским филмовима. Доста невољно, стави он филм на монтажни сто, а у првом кадру – Калемегдан. „Улрих Цељски и Владисав Хуњади“. То је, заправо, први играни филм код нас. Снимљен је пре „Карађорђа“, али се рачуна онај који је први приказан. Стално размишљам о томе шта би било да је Востри покупио ту кутију и вратио је у депо – да ли би морало да прође још 80 година да буде пронађен. То једна од највећих ствари које је ова генерација у Кинотеци остварила. Са „Карађорђем“ и „Улрихом Цељским и Владисавом Хуњадијем“, после 80 година, тај најранији период српске кинематографије је – потпун.

Да ли је могло боље – свакако. Да ли је могло више – тешко. Доживео сам разна признања, од Сретењског ордена, преко Награде града Београда, до Ордена витеза културе и уметности Француске. То је јако занимљиво, како се после сваког великог спортског успеха праве прославе на којима се појављује министар овај и министар онај, председник владе… А овде, нико вас не позове, нико вам не упути ни реченицу. Ни сад, када је све завршено, нико ми није послао ни реченицу – Друже, хвала ти. Урадио си, ниси урадио, није ни важно. Само онако, неку куртоазну реченицу. Али каже овако: „Протеклих деценија постојао је један од ретких, ако не и једини, директор неке установе културе у Београду који је уживао неподељене симпатије и стручне и шире јавности…“ Када ти новинари упуте такав комплимент, онда можеш да кажеш себи – вредело је.

И Бертолучи

Заглушен ратном какофонијом и с напором покушавајући да се одупрем таласима неразума који расту на обе стране, хтео бих да подсетим стратеге, који свакодневно планирају бомбардовање, на значај Југословенске кинотеке. Ово је један од три најважнија филмска архива на свету, битан сегмент памћења овог века. Уништити памћење, као што то чине они који уништавају крштенице стотинама и хиљадама људи, значи уништити историјски идентитет, будућност, али и прошлост.

Важно је такође запамтити да сви запослени у овом архиву настављају, као да је све нормално, да раде своје свакодневне послове на конзервацији и заштити збирке којој свет признаје вредност ненадокнадивог културног блага.

Бернардо Бертолучи

  1. април 1999.

 

Филмске Уједињене нације

Било је доста приче око тога зашто се Југословенска кинотека још увек тако зове. Југословенска идеја је део историје, али мислим да ми не можемо тек тако да прескочимо нешто што је била нека врста културне идеје. Ми не чувамо наслеђе последње Југославије, ми чувамо наслеђе свих Југославија. И не једном су нам рекле колеге из бивших југословенских република да смо ми у ствари матица-кинотека, јер било би прескупо правити на сваком том простору нове центре за дигитализацију. Југословенска кинотека не чува само оно што је овде произведено него и оно што је купљено за приказивање. Све то што је икада приказано на овим просторима налази се на једном месту, у једном каталогу, и чува се на јединствен начин. Када имате филмове из 130 националних кинематографија света и 100.000 копија тих филмова – једне су Уједињене нације, а ми смо филмске УН – истиче Зеленовић.

Како ми је пропала глумачка каријера с Теом Ангелопулосом

Један дан зову ме из грчке амбасаде. Кажу – Тео Ангелопулос би хтео да се упозна са мном. Ја кажем: „Супер! Када?“ За једно пола сата. Он као прави Балканац – видео упаљено светло, па да сврати. Долази у Кинотеку и каже ми: „Штета, млади сте.“ То је било пре 20 година. „Што?“, питам ја. Каже: „Снимам филм („Одисејев поглед“, прим. аут.) у ком је један од главних ликова директор Југословенске кинотеке.“ Пропаде ми глумачка каријера!’

Сећам се да сам лежао у болници када сам на вестима видео да је Ангелопулос погинуо, док је снимао нови филм. Био је један од највећих пријатеља Кинотеке и ево шта је написао када је почело НАТО бомбардовање.

Драги пријатељи,

Када сам снимао сцене бомбардовања Београда за филм „Одисијев поглед“, нисам могао ни да претпоставим да ће те сцене постати стварност. Нажалост, обистинило се.

Нека мој глас буде придодат гласовима људи из целог света који подржавају борбу српског народа против овог америчког напада. Дивим се храбрости и достојанству вашег народа, дивим се вашој одлуци да кажете НЕ.

Историја Европе ће од сада бити писана са додацима многих других НЕ речених овом карактеристичном фашизму који се зове МОЋНИ СУ У ПРАВУ и који систематски намеће једина преостала суперсила.

  1. март 1999. године

Тео Ангелопулос

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *