Odgovor na tekst „O ćirilici i zaveri“ (objavljen u prošlom broju „Pečata“) – Ćirilica i surovi montažeri

Piše Aleksandar Milanović

Svaki put kada nešto što je deo srpskog kulturnog identiteta nazovete „bosanskim“, „hrvatskim“ ili nekim drugim teritorijalnim ili nacionalnim imenom, motivacija za takav postupak mora biti jasno formulisana i objašnjena pripadnicima srpske nacije koji kao državnu obavezu imaju plaćanje javnog servisa

Veliko je moje zadovoljstvo, i intimno i profesionalno, kada se u srpskoj periodici pojavi tekst o ćirilici, a naročito u časopisu koji je sa latinice prešao na naše nacionalno pismo. Stoga sam se obradovao i tekstu „O ćirilici i zaveri“ (Pečat, 416, str. 68–69) novinarke RTS-a i moje koleginice Dragane Ignjić. U njemu, međutim, ima i mesta koja zaslužuju mali komentar, pa ću krenuti redom. Prvo, hvala koleginici na zanimljivoj i inovativnoj sintaksičkoj poduci o tome da kod konstrukcija Montaža je surova i surova montaža „postoji razlika u značenju“, ali ja zaista ovu rečenicu ne mogu kondenzovati u drugačiju sintagmu, pa bih voleo da čujem kako bi ona morala da glasi. (Možda milosrdna montaža?)
Drugo, ispada da je montaža bila surova zbog dužine odgovora, ali sam ja na svako pitanje odgovarao po minut, baš kao što smo se dogovorili pre snimanja. Ili je bila surova jer je „ona ’druga strana’ [hrvatski naučnici – primedba A. M.] delovala ubedljivije“. To je, naravno, stvar novinarske procene, ali i stvar cenzure: kako da budem ubedljiv ako sam cenzurisan?
Treće, koleginica kaže kako „naravno da ’stradaju’ odlomci koji malo ’skreću’ sa osnovne linije priče“. E, tu smo već u središtu! Kako je moguće da „sa osnovne linije priče“ o statusu ćirilice u Hrvatskoj „skreću“ podaci o tome da je u toj državi uništeno više miliona knjiga kojima je jedini greh bilo to što su štampane ćirilicom??? Tu koleginica poentira: „Da je emitovan iskaz prof. Milanovića, morao bi da se čuje i odgovor profesora iz Zagreba. Jasno je kakvi su ti odgovori, jer ja sagovornike nisam tražila među onima koji knjige spaljuju ili podržavaju spaljivanje.“ Ne znam kakvi bi ti odgovori bili i na osnovu čega je to jasno. Takođe, ne mislim da su oni uništavali i podržavali to uništavanje, ali i nigde nisam pročitao ni njihovu osudu toga višegodišnjeg procesa, niti sam ga čuo u emisiji. Čuo sam, mesto toga, o njihovom strahu od „velikosrpskih ideja“, koje su, među nama, ideje velikosrba Jerneja Kopitara i Franca Miklošiča.
Četvrto, a podjednako neverovatno! I ćiriličko pismo u Dubrovniku je takođe „ipak deo druge priče“??? Pa o kojoj onda „hrvatskoj ćirilici“ govore i hrvatske kolege i autori emisije, ako to nije i ćirilica u dubrovačkim dokumentima iz srpske kancelarije? U emisiji sa našom zajedničkom profesorkom Zlatom Bojović, na koju se koleginica poziva, bilo je reči i o dubrovačkoj ćirilici, ali nije na odmet podsetiti čitaoce da je u pitanju kulturno nasleđe Srba katolika. A kako na takvo nasleđe gledaju pojedini hrvatski naučnici, vidljivo je npr. iz časopisa Hrvatska revija (broj 4, godište XII, 2012), u kojem je tema broja „hrvatska ćirilična baština“. Anica Nazor tamo piše: „Priča dubrovačkoga ćiriliskoga Molitvenika iz 1512. godine pripovjeda da je to katolička, hrvatska knjiga, kako je to ocijenio naš znameniti filolog Stjepan Ivšić iste (1938) godine kad se pojavilo Rešetarovo izdanje teksta.“ Polemika sa Rešetarem prepušta se Ivšiću: „Taj ’srpski’ molitvenik upravo je mlađa redakcija hrvatskoga latiničnoga molitvenika.“ Izbegava se reći da je najznačajniji proučavalac dubrovačke kulturne baštine, Dubrovčanin Milan Rešetar, ovaj spomenik nazivao „srpskim molitvenikom“ zato što je bio pisan srpskim narodnim jezikom za Srbe katolike. O spomeniku se još kaže da je „tiskan bosančicom (u literaturi za taj tip ćirilice voli se upotrebljavati naziv zapadna ćirilica, zapadni tip ćirilice“).
No idemo dalje. Peto, a u vezi sa četvrtim: ne shvatih najbolje ni zašto surovu montažu nije preživela niti izjava o tzv. „bosančici“, osim da se koleginica „umesto rečenice u kojoj je spominjem“ opredelila za nešto drugo. Ovo je tip diskursa kao kada pitate decu zašto su nešto uradila, a ona odgovore: „Zato!“ Stoga ne zaslužuje komentar. Ali je neophodno dati univerzalni komentar: svaki put kada nešto što je deo srpskog kulturnog identiteta nazovete „bosanskim“, „hrvatskim“ ili nekim drugim teritorijalnim ili nacionalnim imenom, motivacija za takav postupak mora biti jasno formulisana i objašnjena pripadnicima srpske nacije koji kao državnu obavezu imaju plaćanje javnog servisa. To nikako ne mogu biti „digresije“, kako koleginica tvrdi. Jer ako su to „digresije“ (koje su „zanimljive na predavanju“, dodaje ona), šta je suština kulturnog identiteta? Setite se, uostalom, nastanka hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezičkog standarda od 1991. naovamo i srpske medijske reakcije na njih.
Drugi deo teksta koleginice Ignjić mogao je biti sasvim korektan jer se tiče uglavnom nabrajanja doprinosa RTS-a očuvanju ćirilice, što svesrdno podržavam i što sam više puta ranije i javno isticao. Ali moram pratiti i komentarisati i sadašnjost. Zato ne razumem sledeći iskaz: „A šta reći o dovođenju u vezu emisije u kojoj jedan sagovornik govori svoj stav o ćirilici i druge u kojoj je emitovan prilog o ćirilici u Hrvatskoj?“ Koleginica Ignjić naravno zna da je naslov najprobitačnije mesto novinskog teksta, a moj naslov je glasio, da ponovim: „Ćirilica u srpskim medijima i hrvatskim školama“. Ne razumem zašto je koleginica sebe doživela kao personifikaciju srpskih medija, jer moja kritika uopšte nije bila upućena njoj već RTS-u. Dve emisije na toj televiziji u tri dana, ipak, više su nego direktno povezane. One, naime, pokazuju stav medijskih moćnika prema srpskoj kulturnoj tradiciji.
Nadam se da će koleginica dozvoliti da od sintagme surova montaža izvedem sintagmu surovi montažeri i da medijske moćnike metonimijski tako nazovem. Surovi montažeri procenjuju šta se može o srpskoj kulturi reći, kako i koliko. Surovi montažeri dobro znaju da je ćirilica centralni simbol srpske pisane kulture od H veka do danas, zato su i napadi na nju tako jaki. Uostalom, strategija i taktika napada na ćirilicu u Srbiji iste su i u Bugarskoj i Rusiji (o čemu u nekom drugom tekstu). Cela nekadašnja Slavia Orthodoxa na udaru je surovih montažera u dnevnim novinama, časopisima, na televizijama, blogovima, forumima i sl. Zato me zabrinjava kada i koleginica misli da i ja vičem Vuk, Vuk! tamo gde vuka nema. To je na istoj liniji kao i razmišljanje M. Vlajčića koji se retorički pita od koga da branimo ćirilicu. Ćirilicu branimo jer branimo identitet srpske kulture. Kolege iz Hrvatske, Stjepan Damjanović na primer u časopisu koji sam već citirao, pišu i sledeće: „Posve sam saglasan sa profesorom Mateom Žagarom kada piše da se bez ikakve dvojbe Povelja Kulina bana mora tretirati kao hrvatski pismovni spomenik prvoga reda.“ Ćirilica, dakle, postaje instrument otimanja kulturne tradicije i jezika: najstariji spomenik pisan srpskim narodnim jezikom sada prisvajaju i Hrvati i Bošnjaci. Da li vam se ovaj primer čini poznatim, i da li lako analoški nalazite slične?
Vuka, da zaključim, ima. Zove se Surovi Montažer i od njega ću i dalje braniti srpsku kulturu, pa ću i dalje vikati Vuk, Vuk! A na pomalo prljavi zaključak teksta koleginice Ignjić da je u pitanju pokušaj da se razgovor o kulturi „zagadi jezikom ideologija“, odgovoriću na samome kraju kratko: pitanje odbrane srpske ćirilice i srpskog kulturnog identiteta nikako ne mogu biti stvar ideologije.