Одговор на текст „О ћирилици и завери“ (објављен у прошлом броју „Печата“) – Ћирилица и сурови монтажери

Комарова књигаПише Александар Милановић

Сваки пут када нешто што је део српског културног идентитета назовете „босанским“, „хрватским“ или неким другим територијалним или националним именом, мотивација за такав поступак мора бити јасно формулисана и објашњена припадницима српске нације који као државну обавезу имају плаћање јавног сервиса

Велико је моје задовољство, и интимно и професионално, када се у српској периодици појави текст о ћирилици, а нарочито у часопису који је са латинице прешао на наше национално писмо. Стога сам се обрадовао и тексту „О ћирилици и завери“ (Печат, 416, стр. 68–69) новинарке РТС-а и моје колегинице Драгане Игњић. У њему, међутим, има и места која заслужују мали коментар, па ћу кренути редом. Прво, хвала колегиници на занимљивој и иновативној синтаксичкој подуци о томе да код конструкција Монтажа је сурова и сурова монтажа „постоји разлика у значењу“, али ја заиста ову реченицу не могу кондензовати у другачију синтагму, па бих волео да чујем како би она морала да гласи. (Можда милосрдна монтажа?)
Друго, испада да је монтажа била сурова због дужине одговора, али сам ја на свако питање одговарао по минут, баш као што смо се договорили пре снимања. Или је била сурова јер је „она ’друга страна’ [хрватски научници – примедба А. М.] деловала убедљивије“. То је, наравно, ствар новинарске процене, али и ствар цензуре: како да будем убедљив ако сам цензурисан?
Треће, колегиница каже како „наравно да ’страдају’ одломци који мало ’скрећу’ са основне линије приче“. Е, ту смо већ у средишту! Како је могуће да „са основне линије приче“ о статусу ћирилице у Хрватској „скрећу“ подаци о томе да је у тој држави уништено више милиона књига којима је једини грех било то што су штампане ћирилицом??? Ту колегиница поентира: „Да је емитован исказ проф. Милановића, морао би да се чује и одговор професора из Загреба. Јасно је какви су ти одговори, јер ја саговорнике нисам тражила међу онима који књиге спаљују или подржавају спаљивање.“ Не знам какви би ти одговори били и на основу чега је то јасно. Такође, не мислим да су они уништавали и подржавали то уништавање, али и нигде нисам прочитао ни њихову осуду тога вишегодишњег процеса, нити сам га чуо у емисији. Чуо сам, место тога, о њиховом страху од „великосрпских идеја“, које су, међу нама, идеје великосрба Јернеја Копитара и Франца Миклошича.
Четврто, а подједнако невероватно! И ћириличко писмо у Дубровнику је такође „ипак део друге приче“??? Па о којој онда „хрватској ћирилици“ говоре и хрватске колеге и аутори емисије, ако то није и ћирилица у дубровачким документима из српске канцеларије? У емисији са нашом заједничком професорком Златом Бојовић, на коју се колегиница позива, било је речи и о дубровачкој ћирилици, али није на одмет подсетити читаоце да је у питању културно наслеђе Срба католика. А како на такво наслеђе гледају поједини хрватски научници, видљиво је нпр. из часописа Хрватска ревија (број 4, годиште XII, 2012), у којем је тема броја „hrvatska ćirilična baština“. Аница Назор тамо пише: „Priča dubrovačkoga ćiriliskoga Molitvenika iz 1512. godine pripovjeda da je to katolička, hrvatska knjiga, kako je to ocijenio naš znameniti filolog Stjepan Ivšić iste (1938) godine kad se pojavilo Rešetarovo izdanje teksta.“ Полемика са Решетарем препушта се Ившићу: „Taj ’srpski’ molitvenik upravo je mlađa redakcija hrvatskoga latiničnoga molitvenika.“ Избегава се рећи да је најзначајнији проучавалац дубровачке културне баштине, Дубровчанин Милан Решетар, овај споменик називао „српским молитвеником“ зато што је био писан српским народним језиком за Србе католике. О споменику се још каже да је „tiskan bosančicom (u literaturi za taj tip ćirilice voli se upotrebljavati naziv zapadna ćirilica, zapadni tip ćirilice“).
Но идемо даље. Пето, а у вези са четвртим: не схватих најбоље ни зашто сурову монтажу није преживела нити изјава о тзв. „босанчици“, осим да се колегиница „уместо реченице у којој је спомињем“ определила за нешто друго. Ово је тип дискурса као када питате децу зашто су нешто урадила, а она одговоре: „Зато!“ Стога не заслужује коментар. Али је неопходно дати универзални коментар: сваки пут када нешто што је део српског културног идентитета назовете „босанским“, „хрватским“ или неким другим територијалним или националним именом, мотивација за такав поступак мора бити јасно формулисана и објашњена припадницима српске нације који као државну обавезу имају плаћање јавног сервиса. То никако не могу бити „дигресије“, како колегиница тврди. Јер ако су то „дигресије“ (које су „занимљиве на предавању“, додаје она), шта је суштина културног идентитета? Сетите се, уосталом, настанка хрватског, бошњачког и црногорског језичког стандарда од 1991. наовамо и српске медијске реакције на њих.
Други део текста колегинице Игњић могао је бити сасвим коректан јер се тиче углавном набрајања доприноса РТС-а очувању ћирилице, што свесрдно подржавам и што сам више пута раније и јавно истицао. Али морам пратити и коментарисати и садашњост. Зато не разумем следећи исказ: „А шта рећи о довођењу у везу емисије у којој један саговорник говори свој став о ћирилици и друге у којој је емитован прилог о ћирилици у Хрватској?“ Колегиница Игњић наравно зна да је наслов најпробитачније место новинског текста, а мој наслов је гласио, да поновим: „Ћирилица у српским медијима и хрватским школама“. Не разумем зашто је колегиница себе доживела као персонификацију српских медија, јер моја критика уопште није била упућена њој већ РТС-у. Две емисије на тој телевизији у три дана, ипак, више су него директно повезане. Оне, наиме, показују став медијских моћника према српској културној традицији.
Надам се да ће колегиница дозволити да од синтагме сурова монтажа изведем синтагму сурови монтажери и да медијске моћнике метонимијски тако назовем. Сурови монтажери процењују шта се може о српској култури рећи, како и колико. Сурови монтажери добро знају да је ћирилица централни симбол српске писане културе од Х века до данас, зато су и напади на њу тако јаки. Уосталом, стратегија и тактика напада на ћирилицу у Србији исте су и у Бугарској и Русији (о чему у неком другом тексту). Цела некадашња Slavia Orthodoxa на удару је сурових монтажера у дневним новинама, часописима, на телевизијама, блоговима, форумима и сл. Зато ме забрињава када и колегиница мисли да и ја вичем Вук, Вук! тамо где вука нема. То је на истој линији као и размишљање М. Влајчића који се реторички пита од кога да бранимо ћирилицу. Ћирилицу бранимо јер бранимо идентитет српске културе. Колеге из Хрватске, Стјепан Дамјановић на пример у часопису који сам већ цитирао, пишу и следеће: „Posve sam saglasan sa profesorom Mateom Žagarom kada piše da se bez ikakve dvojbe Povelja Kulina bana mora tretirati kao hrvatski pismovni spomenik prvoga reda.“ Ћирилица, дакле, постаје инструмент отимања културне традиције и језика: најстарији споменик писан српским народним језиком сада присвајају и Хрвати и Бошњаци. Да ли вам се овај пример чини познатим, и да ли лако аналошки налазите сличне?
Вука, да закључим, има. Зове се Сурови Монтажер и од њега ћу и даље бранити српску културу, па ћу и даље викати Вук, Вук! А на помало прљави закључак текста колегинице Игњић да је у питању покушај да се разговор о култури „загади језиком идеологија“, одговорићу на самоме крају кратко: питање одбране српске ћирилице и српског културног идентитета никако не могу бити ствар идеологије.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *