Мирна Босна

УН возилоПише Никола Врзић

Зашто Запад (засад) не користи хашку пресуду Радовану Караџићу за удар на Републику Српску који припрема већ годинама?

Одавно једна пресуда Хашког трибунала није произвела толико позитивног ефекта у Србији као што је то учинила прошлонедељна осуда Радована Караџића, првог председника Републике Српске, на 40 година робије. Не, није се Србија, посрамљена, удубила у сопствену кривицу само да би на себе преузелу баш сву кривицу и тиме од кривице и одговорности амнестирала све остале, као што нам узалуд прижељкују овдашњи профитери од хашке правде, није је чак доживела ни као „недовољну сатисфакцију за породице жртава његове политике и један од основа на којем можемо градити нове односе, политику помирења у целом региону и пре свега у Босни и Херцеговини“ (Чедомир Јовановић) већ се позитиван ефекат на који мислимо односи на масовну појаву освешћивања – какво с ове стране Дрине не памтимо – значаја Српске и важности борбе за њено очување, што је иначе процес сасвим несагласан преовлађујућим транзиционим тенденцијама одрицања од свега што је за Србију и Србе важно – војска, црква, Косово и Метохија… – зарад некакве бајковите а тиме и непостојеће светле европске будућности… И ову чињеницу, да пресуда Радовану Караџићу у Србији није схваћена као доказ његове кривице већ као доказ да се за Републику Српску морамо борити, нису успели да сакрију чак ни српски медији.

Што се пак доказа и Хашког трибунала тиче, препуцавања између Београда и Бањалуке (с једне) и Сарајева и Загреба (с друге стране) која су уследила у данима после изрицања пресуде 24. марта, представљају најубедљивији досадашњи доказ да у својој основној намери Хашки трибунал није успео. То јест ако му је намера икада и била да допринесе помирењу на простору бивше Југославије за коју је месно надлежан.

УДАР НА РС Позабавићемо се управо овим препуцавањима и реакцијама. Позабавићемо се и реакцијама других заинтересованих страна, евроатлантског Запада и Русије дакле, у покушају да одгонетнемо како се (зло)употребљава хашка пресуда првом председнику РС и хоће ли се те злоупотребе на крају окончати тако што ће нас оставити на миру или ћемо за Српску и даље морати да се боримо, можда још озбиљније него до сада…

Реакција ратних непријатеља и дејтонских осуђеника на Републику Српску била је очекивана и предвидљива колико и осуђујући карактер пресуде Радовану Караџићу. И из Загреба и из Сарајева, наиме, упућени су поприлично неувијени позиви на укидање Републике Српске као, јел’, злочиначке и геноцидне творевине. Из Загреба, хрватски министар иностраних и европских послова Миро Ковач поручио је: „Радовану Караџићу јесте пресуђено. Али још није побеђен његов дух, као ни наслеђе његове злочиначке и геноцидне политике. Тек када се то постигне, моћи ће да дође до помирења међу људима у Босни и Херцеговини и шире.“ У Сарајеву, председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, после изрицања пресуде Караџићу, отвара конференцију за медије помпезно, али и упозоравајуће: „Данашњи дан, 24. март 2016. године, хисторијски је за Босну и Херцеговину јер је потврђен битан дио истине о њеној новијој прошлости, што мора битно утицати и на њену будућност.“ Додаће још и да пресуду Караџићу сматра најзначајнијом још од Нирнберга 1945. године, што је све заједно, ово мешање хисторијског дана, прошлости и будућности, за циљ имало само да нагласи намеру Бакира Изетбеговића да, укидањем Републике Српске и последичним стварањем унитарне Босне и Херцеговине под муслиманском доминацијом, заврши дело свог оца Алије.

 

ОДБРАНА СРПСКЕ Милорад Додик, председник Републике Српске, такође предвидљиво, реагује на сасвим супротан начин. Пресуда Радовану Караџићу је, оцењује, неправедна, подсећа и да „нико од оних који су чинили злочине против Срба није одговарао“, и, што је за ову причу најважније, напомиње: „Република Српска је српски народ у РС и наравно да су сви они, чија се кривица евентуално утврди, криви по основу индивидуалне одговорности. То је ствар њихових личних одлука и не може бити никаквих последица за Републику Српску.“

А власти у Србији? Могле су само да приме к знању одлуку Хашког трибунала, правдајући се чињеницом да је реч о суду који је основао Савет безбедности Уједињених нација; могле су и да беневолентно напомену како је реч само о појединачној одговорности, и да се на томе зауставе; могле су, најзад, и да читавом догађају умање значај, а све у циљу избегавања сопствене одговорности за судбину српске републике с леве обале Дрине, избегавања сукоба с регионалним факторима и избегавања сукоба с њиховим западним партнерима. Чињеница је, међутим, да је реакција Србије – вербална на цитиране вербалне нападе из Сарајева и Загреба – била гласнија од свега побројаног. „Србија има обавезу да води рачуна и о свом народу изван граница Србије. Упозоравам оне који мисле да данашњу пресуду против некадашњег председника Републике Српске искористе за политички или било који напад на Републику Српску, да Србија у складу са Дејтонским споразумом то не сме, не може и неће дозволити“, поручио је премијер Србије Александар Вучић из Варварина, у коме је 24. марта одржана централна државна церемонија поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије. Слично ће, у својој реакцији, и председник Србије Томислав Николић: „Србија ће у потпуности извршавати своје обавезе и користити своја права конституисана Дејтонским споразумом, посебно право да подржава Републику Српску и помогне јој да опстане. Ова пресуда не може и не сме да утиче на судбину Републике Српске и зато позивам све политичке представнике српског народа у Босни и Херцеговини, посебно у Републици Српској, да се заједничким ставом боре за своју Републику и свој народ, чија судбина овом пресудом може да буде доведена у питање.“ Уследиће наредног дана, у петак – ваљда да се реакција не би свела само на ове две изјаве – и састанак премијера Вучића и патријарха српског Иринеја на коме они демонстрирају вољу да помогну Републици Српској, а затим и ванредна седница Владе Србије, сазвана нарочито због хашке пресуде Радовану Караџићу, после које министар правде Никола Селаковић каже да „јасно напомињемо да ова пресуда не може да буде употребљена с циљем угрожавања слободе и опстанка нашег народа у Републици Српској“. Влада Србије одлази и корак даље, критикујући и сам Хашки трибунал зато што „творци политике злочина према Србима готово ни на који начин нису кажњени“.

Догодила се потом и размена јавних удараца Александра Вучића и Бакира Изетбеговића која је обележила неколико протеклих дана, одвијајући се у тону одређеном још 24. марта. Кудикамо важније, док смо још код реакција из Србије, појавила се и теза – искристалисана на насловној страни листа „Данас“ ове среде – да су „односи са БиХ погоршани због изборне кампање“, што је заправо теза коју је у тексту поменутих новина изнео председник Демократске странке Бојан Пајтић. Напомињући да је „спољнополитички приоритет ДС одувек био развијање добрих односа у региону“, рекао је: „Државу данас, нажалост, воде људи који се неће либити да играју на карту заоштравања односа са суседима, само да би прибавили неки глас.“ Чињеница јесте да је Хаг у Србији изразито непопуларан, те да критика Хага – а нарочито месец уочи избора – може и да „прибави неки глас“. Да ли је само зато званични Београд онако стао у заштиту Републике Српске после пресуде Радовану Караџићу? Прошлогодишња, изузетно значајна епизода са британском резолуцијом о Сребреници у Савету безбедности – пропала је захваљујући званичној молби Србије Русији да уложи вето – заправо указује на супротно објашњење, демонстрирајући континуитет заштите РС, тим пре што у јулу 2015. избори нису били ни на видику.

Комеморација жртвама НАТО

РУСКА ЗАШТИТА А како су на хашку пресуду Радовану Караџићу реаговали Русија и Запад? Јер то су две геополитичке тачке на којима се о будућности Балкана одлучује макар колико и на самом Балкану.

Русија је изразито критична, оцењујући пресуду као „једну у серији изузетно оштрих пресуда против Срба, донетих наспрам ослобађајућих пресуда осталим учесницима у грађанском рату у бившој Југославији, попут Анте Готовине, Рамуша Харадинаја и Насера Орића“. Напомиње и да је „чудан дан“ изабран за изрицање пресуде, дан почетка НАТО бомбардовања што је „злочин који је Трибунал одбио да истражи“, и додаје да овај суд „наставља да изграђује мит о српском народу као једином кривцу“ за злочине у ратовима у бившој Југославији. Истовремено, док смо код Русије, приметан је – а видећемо нешто касније, и изузетно значајан за даљи развој догађаја – известан ниво усаглашености Београда и Москве. Премијер Вучић и руски амбасадор у Србији Александар Чепурин састају се овог понедељка поводом Радована Караџића и констатују да „пресуда Хашког трибунала не сме бити искоришћена за покушаје наметања колективне кривице једном народу“, те да „не сме бити искоришћена за довођење у питање статуса и овлашћења Републике Српске који проистичу из Дејтонског споразума“; и Влада Србије и руско Министарство иностраних послова у сличном тону критикују селективну хашку правду, и Руси и Вучић ће, упадљиво сличним речима, устврдити како новац, који је досад уложен у функционисање Хашког трибунала, није произвео помирење… Узмемо ли у обзир и споменуту сребреничку резолуцију одбачену руским њет, и константну подршку коју Руси пружају Милораду Додику, слика постаје потпуна и јасна.

Алија

НАМЕРЕ ЗАПАДА А Запад? С једне стране, Вашингтон и његови сателити пружили су очекивану подршку и пресуди и раду Хашког трибунала уопште. У реду, ништа ново. Али док је Русија (са Србијом) упозорила да пресуда не сме да буде искоришћена против Републике Српске, да ли је Запад на сличан начин подржао своје балканске савезнике, Бошњаке и Хрвате, у њиховим жељама да Дејтонски споразум буде ревидиран у правцу гашења РС и унитаризације БиХ, чему би као повод послужила осуђујућа пресуда првом председнику Републике Српске? Ово је, заправо, и најважније питање у читавој причи.

Запад, наиме, већ неколико година не крије своју намеру да учини управо оно што Бакир Изетбеговић и прижељкује. Примера ради, још у октобру 2013. утицајни вашингтонски Атлантски савет – невладино/владина организација која окупља сам крем вашингтонског и НАТО естаблишмента – констатује како је Дејтон зауставио рат, али је установио „неодрживи концепт етничких подела… И даље је у најбољем интересу и Сједињених Држава и ЕУ да наставе да подржавају Босну у промовисању мирољубиве, мултиетничке владе, али то не значи да било Босна било Запад треба да наставе да држе Дејтонски споразум на пиједесталу“. Тачно годину дана касније, у октобру 2014. после војне параде у Београду којој је присуствовао и председник Русије Владимир Путин, Атлантски савет – забринут због ширења руског утицаја на Балкану који делује погубно по амерички утицај и интересе – позива на ревизију Дејтонског споразума баш зато што Путин подржава Републику Српску која заузврат блокира БиХ на путу ка ЕУ и НАТО. „Русија користи предности федералне структуре власти креиране Дејтонским споразумом (…) како би створила трајно подељене нације које су непожељни партнери за НАТО и за ЕУ“, констатује се. Па у августу прошле године, амбасадорка САД у БиХ Морин Кормак – ето и једне званичне потврде наше тезе, после ових полузваничних – констатује потребу за изменом Дејтонског споразума, а сви знамо шта то значи: „Разговарала сам с многим појединцима који су радили на првобитном нацрту овог мировног споразума и сви се слажу с тим да се никада није очекивало да, двадесет година након завршетка рата, у Босни и Херцеговини на снази још буде првобитни Дејтонски устав…“ Изразила је амбасадорка и своје противљење ставовима да „Дејтонски мировни споразум мора да буде замрзнут у времену и зацементиран у облику у каквом је потписан у децембру 1995“, и констатовала да би „требало да буде нормално да БиХ временом уставну реформу учини интегралним делом реформског процеса за чланство у ЕУ“. Овој сврси, реформи Дејтона у подразумевајућем правцу гушења РС и централизације БиХ, најзад, требало је да послужи и пропала британска резолуција о Сребреници у СБ УН.

БакирНамере Запада, све у свему, јасне су колико и његови разлози за те намере, који се – разлози – дакле састоје у сузбијању руског утицаја на БиХ и Балкан преко Републике Српске; пошто је руски утицај на РС немогуће сузбити, потребно је сузбити саму РС. Међутим, у својим реакцијама на Караџићеву пресуду, Запад ниједном алузијом не подржава Сарајево и Загреб у позивима на уништење Караџићевог наслеђа, то јест Републике Српске. Напротив. Марк Тонер, портпарол Стејт департмента, констатује само да се пресудом „приближавамо корак ближе затварању још једног болног поглавља у причи о конфликту у бившој Југославији“ и даље наводи како „никада нећемо заборавити ужасе геноцида у Босни и многе друге злочине које су починиле све стране“ – све стране! – „конфликта у бившој Југославији“. Карл Билт, бивши шведски премијер, некадашњи међународни представник у БиХ, гласноговорник евроатлантског интереса, чак констатује како су „појединци, а не народи, били одговорни за ратне злочине у рату у Босни“, а Валентин Инцко, актуелни високи представник у БиХ, цитира бившег немачког председника Рихарда фон Вајцзекера који је рекао да „не постоји кривица или невиност целог народа. Кривица, као и невиност, није колективна него лична“, и штавише позива „све власти у БиХ (…) да се уздрже од политизовања и искривљавања важности донете пресуде“.

Како објаснити садашњи изостанак подршке Запада позивима на укидање РС? Његови интереси, намере и разлози нису се променили у односу на минуле године, то је сигурно. Оно што се јесте променило, оно што је унело заиста нову динамику у читав процес, јесте појачано српско ослањање на Русију, истовремено жестоко српско јавно противљење могућности удара на РС, и руска интервенција у Сирији која је свету демонстрирала да је Москва и спремна и способна да заштити свог савезника. Узимајући у обзир да би Дејтон ионако могао да се мења само на силу јер је добровољни српски пристанак на тако нешто незамислив, замислив је сценарио у коме би се и Србија и Српска још више ослониле на Русију, и Русија би се том позиву одазвала као што се одазвала и прошле године у Савету безбедности, и, уместо сузбијања руског утицаја на Балкану, утицај Русије би само порастао. И зато је Запад, сва је прилика, (за)сада одлучио да нас остави на миру, а Сарајево и Загреб насукане. Оваквим размишљањем (на Западу), најзад, могло би да се објасни и зашто је Радовану Караџићу досуђено само 40 година, а не максимална, доживотна затворска казна, и зашто није проглашен кривим и за геноцид у још 7 БиХ општина – с таквим осудама, наиме, Западу би било кудикамо теже да се не одазове на позиве на укидање геноцидне Републике Српске…

Све ово, наравно, не значи и да је битка за Српску добијена, и да сада можемо да се опустимо. Напротив, ово је знак да и за њу, као и за нас у Србији уосталом, морамо да се боримо све време и жестоко, али и знак да та борба може да буде и успешна.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.