Jacenjuk prvi napušta brod koji tone

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Holandski referendum protiv sporazuma EU sa Ukrajinom, optužbe protiv predsednika Porošenka za korupciju, te ostavka premijera Jacenjuka signali su da se majdanskim snagama ubrzano primiče kraj

Izgleda da Arsenij Petrovič Jacenjuk zaista ima „čudesne političke moći“. Njega je teško smeniti čak i kada – odmah posle fijaska sa holandskim referendumom koji zatvara evroperspektive Kijeva – „ponudi“ ostavku na mesto premijera ukrajinske vlade. A i kada podnosi ostavku, on samo prelazi u drugo agregatno stanje: iz čvrstog u tečno i gasovito, ali ne isparava. On odlazi – samo da bi ostao. Bar još neko vreme…

Ostavkom Jacenjuka, predsednik Petro Porošenko postigao je svoj cilj, koji se lako može ispostaviti kao Pirova pobeda. Tako je Porošenko i u februaru verovao da ima pod svojom kontrolom više od 226 glasova deputata u Vrhovnoj Radi neophodnih za smenu premijera, koji svoju snagu crpe iz podrške Vašingtona, ali se na samom glasanju pokazalo da ih je znatno manje. Porošenko je svestan da u Ukrajini ništa nije gotovo dok američki potpredsednik Džo Bajden ne kaže da je tako.

Zato je Jacenjuk slobodan da bira. Ne samo da li će, i kada, da „ponudi“ ostavku već i čime će nadalje da se bavi. „Vidim svoje zadatke šire nego što su ovlašćenja šefa vlade“, poručio je premijer u nedelju, kada je najavio svoju ostavku „za utorak“. Ova reč „šire“ može da znači samo predsedničke ambicije američkog favorita, jer se on stalno žalio na dvostruku opstrukciju svog rada: pre svega spoljnu, u vidu „ruske agresije“, ali i unutrašnju, zbog „želje da se smeni jedan čovek, što je oslepelo političare i paralizovalo njihovu volju za realnim promenama u zemlji“. Sve se urotilo protiv pravednog Arsenija, koga su politički protivnici nedavno prozivali i da je za dve godine na mestu premijera „zaradio svoju prvu milijardu dolara“.

[restrictedarea]

TAJNA PRVE MILIJARDE Jacenjuk ne napušta kormilo ukrajinskog broda zbog toga što drugi ne mogu da razumeju dubinu njegove reformske misli nego zato što je voda već prodrla i do kapetanske kabine. Sada je pravo vreme da uskoči u drugi čamac i nestane, pa da sa bezbedne udaljenosti posmatra Porošenka kako svira valcere na palubi „Titanika“. U patetičnom nastupu u nedelju, Jacenjuk se vidno trudio da ispadne nevina žrtva tuđe agresije, slepila i paralize, ali i ukrajinski heroj koji se hrabro uhvatio ukoštac sa problemima, ali mu, eto, nisu dali.

Ako nisu, i bolje što nisu! Jedna od njegovih poslednjih „genijalnih ideja“ bila je da Ukrajina potpuno prestane da kupuje naftu od države agresora, to jest od Rusije, na isti način kao što je taj isti Jacenjuk ranije obustavio uvoz ruskog prirodnog gasa. Zbog toga je Kijev ruski gas nabavljao putem takozvanih reversnih isporuka iz Evrope, naravno uz isplatu pripadajuće posredničke provizije. Da li se u ovim i sličnim biznis šemama krije i tajna njegove „prve milijarde“, tema je koja će kad-tad isplivati na videlo. Ideja o bojkotu „agresorske nafte“, od koje Ukrajina 85 odsto zavisi, tek je malo luđa od nedavno pokrenute peticije na Porošenkovom sajtu, da na ukrajinskim prugama zamene mesta električnih kablova, pa da svi vozovi koji dolaze iz Rusije, automatski krenu u rikverc čim stupe na tlo „nezaležne“.

Ipak, u Jacenjukovoj odluci (ili odluci moćnijih faktora koji iza njega stoje) da se u ovom delikatnom trenutku „nepobeđen“ povuče sa premijerskog mesta, može zaista biti političke logike. Važno je razumeti da totalni raskid između njega i Porošenka donosi obojici probleme. Ne zato što mnogo znaju jedan o drugom već prvenstveno iz razloga što bi novi izbori, koji bi posle toga usledili, doneli gubitak sadašnje skupštinske većine. Ovi izbori će se pre ili kasnije desiti zbog silne mržnje u vrhu kijevske vlasti, ali je verovatnije da će ukrajinski rogovi u vreći bar još neko vreme kohabitirati. U tom slučaju Jacenjuk će ostati uticajan politički faktor preko svoje stranke Narodni front i njenih poslanika u Radi.

Već se nazire čitava mreža budućeg Jacenjukovog uticaja, putem koje će on zadržati ogromnu moć, a u očima javnosti moći će po potrebi da nastupa čak i kao opozicionar, čovek koji iskreno i duboko brine o nacionalnom blagostanju, vladavini prava, bezbednosti. I pri tome će za sve loše stvari uvek moći da okrivi Porošenka i Putina. Po svemu sudeći, on bi mogao ponovo, kao i pre desetak godina, da stane na čelo ukrajinske Centralne banke, čime će zadržati poluge finansijske kontrole. Jacenjuk zahteva i da njemu lojalni Arsenij Avakov ostane ministar unutrašnjih poslova, a dosadašnji potpredsednik parlamenta i nosilac majdanske spomenice Andrej Parubij pređe na mesto prvog čoveka Rade. A uz sve to, da u Ministarstvu pravde i dalje na čelu bude njegov prijatelj Pavel Petrenko. Posao još nije završen: pravosuđe je među najvažnijim resorima uoči predstojeće velike privatizacije (kritičari kažu: otimačine) preostalih prirodnih i drugih resursa.

USAMLJEN NA VETROMETINI Porošenko ostaje praktično usamljen na vetrometini, bez obzira na njegovu kandidaturu novog premijera, u liku Vladimira Grojsmana, predsednikovog poslušnika i dosadašnjeg predsednika parlamenta. U opljačkanoj i razorenoj državi, bez pravih saveznika unutar zemlje, Porošenko preuzima gotovo svu odgovornost, sa minimalnim resursima i ogromnim ograničenjima u donošenju odluka. Neki su skloni da to tumače kao znak da Vašington više ne želi Jacenjuka i namerava da koncentriše svu vlast u rukama predsednika, ali su stvari ipak složenije. Činjenica jeste da Jacenjuk kao premijer trenutno „uživa podršku“ od svega jednog procenta birača, da ga građani polivaju farbom, nazivaju „kunićem“ i „pacovom“, ali to uopšte ne znači da su i Amerikanci od njega digli ruke. Teško je zamisliti ijedan razlog zbog čega bi u Vašingtonu više verovali Porošenku, nego Jacenjuku, koga podržavaju duže od decenije.

A predsedniku Ukrajine, izgleda, ne veruju baš do kraja. Ne samo zato što se Petar Aleksejevič duže od godinu dana usteže da izda komandu za otpočinjanje totalne, nove ofanzive na Donbas – svestan da bi to za njega bio brzi kraj – nego se i previše družio u Minsku sa Putinom, Merkelovom i Olandom. Zato dobija različite vrste upozorenja, poput nedavnog teksta u „Njujork tajmsu“, gde je otvoreno ukazano na korupciju u vrhu ukrajinske vlasti. Porošenko se najpre grozno najedio zbog takvog napisa, pa čak i ustvrdio da su Amerikanci poveli hibridni rat protiv njega i Ukrajine, ali je već kroz nekoliko sati promenio ploču. Verovatno su mu, sa porukom da to može biti početak jednog divnog neprijateljstva, pokazali njegovo ime na famoznom „Panama spisku“, obelodanjenom samo nekoliko dana posle toga. „Američki prijatelji“ pripisali su mu vlasništvo nad pet ofšor kompanija, dok je Jacenjuk ostao potpuno „čist“ – i spreman da ispostavi nove političke uslove predsedniku Ukrajine. Uzalud je Porošenko objašnjavao da su mu „namere bile poštene“, da je samo želeo da ispuni predizborno obećanje i svoje aktive zamrzne i prebaci pod starateljstvo Rotšilda. Samo se još dublje ukopao. Vašingtonski novinari objavili su odmah potom i prikladan filmić, pun krvi i leševa – kako se ukrajinski predsednik bavio utajom poreza baš u trenutku dok su njegovi vojnici padali kao snoplje na frontu u opkoljenom Ilovajsku, jula 2014. godine.

Ovo mu sigurno neće dodati popularnosti kod vojnika i oficira ukrajinske armije i policije, gde dugo sazreva opasno nezadovoljstvo. Najpre zbog protivustavnog rušenja Viktora Janukoviča, pa preko dobrovoljačkih bataljona – poput doskora privilegovanog neonacističkog „Tornada“ – iza kojih stoje tajkuni i banditi, pa do izgubljenih ratova i enormnog bogaćenja izabranih pojedinaca, među kojima je i on sam, na račun čitavog društva. I da su Porošenko i njegovi saborci ostvarili bar neki rezultat, vojni ili ekonomski, možda bi mu se „kraduckanje“ i moglo oprostiti. Ovako, opasnost preti i od podivljalih nacista koji sa kamama paradiraju i žele nekome da puste krv, i od gnevnih pripadnika državnih službi i resora sile, pa do opozicije, uključujući ustanike iz Donbasa. Da li je Jacenjuk bio vidovit kada je odlučio da političku scenu od sada posmatra iz „šire perspektive“, umesto da sedi na bajonetima u premijerskoj fotelji?

KRAJ EVROPSKOG SNA Holandski referendum na koji je izašlo više od 30 odsto birača, od kojih je skoro dve trećine reklo „njet“ ratifikaciji EU sporazuma o asocijaciji sa Kijevom, zapravo je ključni signal za majdanske snage da se „evropskom snu“ ubrzano primiče kraj. Iako su rezultati referenduma navodno samo savetodavnog karaktera, holandska vlada imaće veliki problem ako popusti pod pritiskom uticajnih briselskih činilaca i odluči da se ogluši o „savet“ miliona svojih građana. I ne samo to. Ovo je jasan impuls da se čitava EU konstrukcija opasno nakrivila – plebiscit u Holandiji odraz je sve masovnijeg evroskeptičnog raspoloženja širom kontinenta. Iako se krije iza plemenitih parola o evropskim vrednostima i demokratiji, svima je jasno da EU počiva na idejama egoizma i bogaćenja na račun slabijih i manje konkurentnih nacija. Kada je lagodnom životu došao kraj, i kada ekonomska kriza i migranti nadiru sa svih strana, najbogatije zemlje počinju da „povlače ručnu“ i poručuju Kijevu: vas doživljavamo kao obične parazite. Pragmatični Holanđani primetili su opasnost realnog odlivanja njihovog kapitala u ime apstraktnih evropskih vrednosti. Zato su prvi, ali ne i poslednji u Evropi, poručili da u „svetinjama Majdana“ vide samo ono što zaista i jesu. Gomila šuta, spaljenih guma i lažnih obećanja kijevskih kleptokrata.

Porošenko se teši da holandski referendum „neće biti prepreka na putu ukrajinskih evrointegracija“. Zaista, nikakvih prepreka ne može ni biti na nepostojećem putu. Ako su Holanđani blokirali čak i najblaži sporazum o asocijaciji, koji mnogo više ide u prilog zemljama EU nego Ukrajini, a Kijevu se nudi samo bezvizni režim zauzvrat – kako tek onda očekivati da bi Evropljani pristali da kompletno izdržavaju pridruženu članicu sa 40 miliona socijalnih slučajeva? Da budemo iskreni, i socijalni slučajevi u Holandiji žive neuporedivo bolje od prosečnog Ukrajinca. Zato, kada ukrajinski predsednik kaže da su rezultati holandskog referenduma „napad na evropske vrednosti“, onda se s pravom postavlja pitanje – ko je on da podučava Evropljane šta su njihove vrednosti? Takva retorika, koja sve teže prolazi čak i kod evrofanatika u Kijevu, na Zapadu nema ni promil šanse na uspeh.

Ukrajina se približava trenutku kada će još jednom napraviti pun krug, kao pas koji juri svoj rep. Od bivše prosperitetne, bratske sovjetske republike, preko otcepljene i umereno antiruske „nezavisne države“ pod vlašću Leonida Kravčuka, pa zatim „neutralne Ukrajine“ Leonida Kučme, potom izrazito antiruske tvorevine pod Viktorom Juščenkom i totalnim zaokretom iz 2010. kada na vlast dolazi „proruski“ Janukovič, te do potpuno rusofobnog, profašističkog puča 2014. godine. Ali ni to neće biti kraj putovanja. Pravi zaplet uskoro tek počinje.

Ukoliko ih ne bude ranije, kao što već najavljuje gubernator Odese Mihail Sakašvili, onda bi nove parlamentarne izbore u Ukrajini trebalo očekivati na jesen sledeće godine. Kako većina posmatrača ukazuje, do tada će ekonomska i socijalna situacija sazreti za potpuni preokret i dolazak na vlast proruskih, ili bar geopolitički realističkih snaga. To je pravi okvir i za planove Kremlja u vezi Ukrajine, čime se mogu objasniti i potezi ruskog rukovodstva od početka 2014. do danas.

Vraćanje Krima pod jurisdikciju Moskve i formiranje autonomnih republika u Donbasu, zaštićenih mirovnim ugovorima iz Minska, omogućuju manje ili više spokojno čekanje ukrajinskog raspleta. Za to se sprema i sve jači Opozicioni blok u Ukrajini, politička struktura sa antimajdanskom ideologijom, a uz njih i drugi proruski pokreti čiju pojavu tek treba očekivati. Ako se situacija bude razvijala u ovom pravcu i ako u Kijevu nekome pre vremena ne popuste nervi, Rusija će rešiti ukrajinski problem bez ispaljenog metka. A ako neko na Zapadu ima drugačije, avanturističke „vizije“, onda mora da bude svestan da bi Ukrajina detonirala tako snažno da bi u Evropi popucali ne samo prozori već i zidovi.

Revolucija koja jede svoju zemlju

Za dve godine Jacenjukovog evromajdanskog premijerstva, nacionalna valuta grivna devalvirala je za oko 400 odsto, cene gasa za stanovništvo su porasle skoro trostruko, a realne plate su smanjene za trećinu. Samo u 2014. ukrajinski bruto proizvod je opao za neverovatnih 28 posto, a prošle godine za dodatnih 10 procenata. U poređenju sa 2013. godinom, kada su izbile demonstracije zbog „lošeg režima“ Janukoviča, ukupan BDP Ukrajine do danas je gotovo prepolovljen i iznosi oko 80 milijardi evra – tek nešto više od dva bruto proizvoda Srbije. Trgovinska razmena sa glavnim partnerima, zemljama ZND, spala je sa 27 milijardi dolara u 2013. na samo sedam milijardi u prošloj godini. Istovremeno, posle potpisivanja sporazuma o asocijaciji sa EU, i evropski trgovinski pravac splasnuo je za četvrtinu i u 2015. iznosio je 13 milijardi dolara.

Kolika je šteta naneta Ukrajini kroz bezumne „evrointegracije“ vidi se i iz podatka da kvota za uvoz pilećeg mesa u EU iznosi 16.000 tona, a pre puča u Kijevu ova zemlja je samo na tržište ZND, gde je Rusija ubedljivo najveći potrošač – izvozila 1.200.000 tona piletine godišnje. Analitičari ocenjuju da je Ukrajina posle Majdana odbačena 15 godina unazad, a poznati biznismen Dmitrij Firtaš smatra da je zemlji neophodno 300 milijardi dolara da se vrati na nekadašnje pozicije. Eksperti su izračunali da je Ukrajina, samo od kidanja ekonomskih veza s Rusijom, za dve godine izgubila više od 100 milijardi dolara i ova suma svakim danom raste. Dubina ukrajinskog pada, ne samo ekonomskog, vidi se i iz moljakanja Vašingtona da joj udeli milijardu dolara za osnovne nužde, i to u obliku garancija za novi kredit. Predsednik Porošenko nedavno se vratio iz SAD sa obećanjem Bele kuće „teškim“ nešto više od 350 miliona dolara. Ako je računica Firtaša tačna, Kijevu će ovim tempom, sa ovakvom vlašću i spoljnim „prijateljima“, biti potrebno nešto manje od milenijuma za oporavak privrede.

[/restrictedarea]