Јацењук први напушта брод који тоне

ЈацењукЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Холандски референдум против споразума ЕУ са Украјином, оптужбе против председника Порошенка за корупцију, те оставка премијера Јацењука сигнали су да се мајданским снагама убрзано примиче крај

Изгледа да Арсениј Петрович Јацењук заиста има „чудесне политичке моћи“. Њега је тешко сменити чак и када – одмах после фијаска са холандским референдумом који затвара европерспективе Кијева – „понуди“ оставку на место премијера украјинске владе. А и када подноси оставку, он само прелази у друго агрегатно стање: из чврстог у течно и гасовито, али не испарава. Он одлази – само да би остао. Бар још неко време…

Оставком Јацењука, председник Петро Порошенко постигао је свој циљ, који се лако може испоставити као Пирова победа. Тако је Порошенко и у фебруару веровао да има под својом контролом више од 226 гласова депутата у Врховној Ради неопходних за смену премијера, који своју снагу црпе из подршке Вашингтона, али се на самом гласању показало да их је знатно мање. Порошенко је свестан да у Украјини ништа није готово док амерички потпредседник Џо Бајден не каже да је тако.

Зато је Јацењук слободан да бира. Не само да ли ће, и када, да „понуди“ оставку већ и чиме ће надаље да се бави. „Видим своје задатке шире него што су овлашћења шефа владе“, поручио је премијер у недељу, када је најавио своју оставку „за уторак“. Ова реч „шире“ може да значи само председничке амбиције америчког фаворита, јер се он стално жалио на двоструку опструкцију свог рада: пре свега спољну, у виду „руске агресије“, али и унутрашњу, због „жеље да се смени један човек, што је ослепело политичаре и парализовало њихову вољу за реалним променама у земљи“. Све се уротило против праведног Арсенија, кога су политички противници недавно прозивали и да је за две године на месту премијера „зарадио своју прву милијарду долара“.

[restrictedarea]

ТАЈНА ПРВЕ МИЛИЈАРДЕ Јацењук не напушта кормило украјинског брода због тога што други не могу да разумеју дубину његове реформске мисли него зато што је вода већ продрла и до капетанске кабине. Сада је право време да ускочи у други чамац и нестане, па да са безбедне удаљености посматра Порошенка како свира валцере на палуби „Титаника“. У патетичном наступу у недељу, Јацењук се видно трудио да испадне невина жртва туђе агресије, слепила и парализе, али и украјински херој који се храбро ухватио укоштац са проблемима, али му, ето, нису дали.

Ако нису, и боље што нису! Једна од његових последњих „генијалних идеја“ била је да Украјина потпуно престане да купује нафту од државе агресора, то јест од Русије, на исти начин као што је тај исти Јацењук раније обуставио увоз руског природног гаса. Због тога је Кијев руски гас набављао путем такозваних реверсних испорука из Европе, наравно уз исплату припадајуће посредничке провизије. Да ли се у овим и сличним бизнис шемама крије и тајна његове „прве милијарде“, тема је која ће кад-тад испливати на видело. Идеја о бојкоту „агресорске нафте“, од које Украјина 85 одсто зависи, тек је мало луђа од недавно покренуте петиције на Порошенковом сајту, да на украјинским пругама замене места електричних каблова, па да сви возови који долазе из Русије, аутоматски крену у рикверц чим ступе на тло „незалежне“.

Ипак, у Јацењуковој одлуци (или одлуци моћнијих фактора који иза њега стоје) да се у овом деликатном тренутку „непобеђен“ повуче са премијерског места, може заиста бити политичке логике. Важно је разумети да тотални раскид између њега и Порошенка доноси обојици проблеме. Не зато што много знају један о другом већ првенствено из разлога што би нови избори, који би после тога уследили, донели губитак садашње скупштинске већине. Ови избори ће се пре или касније десити због силне мржње у врху кијевске власти, али је вероватније да ће украјински рогови у врећи бар још неко време кохабитирати. У том случају Јацењук ће остати утицајан политички фактор преко своје странке Народни фронт и њених посланика у Ради.

Већ се назире читава мрежа будућег Јацењуковог утицаја, путем које ће он задржати огромну моћ, а у очима јавности моћи ће по потреби да наступа чак и као опозиционар, човек који искрено и дубоко брине о националном благостању, владавини права, безбедности. И при томе ће за све лоше ствари увек моћи да окриви Порошенка и Путина. По свему судећи, он би могао поново, као и пре десетак година, да стане на чело украјинске Централне банке, чиме ће задржати полуге финансијске контроле. Јацењук захтева и да њему лојални Арсениј Аваков остане министар унутрашњих послова, а досадашњи потпредседник парламента и носилац мајданске споменице Андреј Парубиј пређе на место првог човека Раде. А уз све то, да у Министарству правде и даље на челу буде његов пријатељ Павел Петренко. Посао још није завршен: правосуђе је међу најважнијим ресорима уочи предстојеће велике приватизације (критичари кажу: отимачине) преосталих природних и других ресурса.

Украјина и ЕУ

УСАМЉЕН НА ВЕТРОМЕТИНИ Порошенко остаје практично усамљен на ветрометини, без обзира на његову кандидатуру новог премијера, у лику Владимира Гројсмана, председниковог послушника и досадашњег председника парламента. У опљачканој и разореној држави, без правих савезника унутар земље, Порошенко преузима готово сву одговорност, са минималним ресурсима и огромним ограничењима у доношењу одлука. Неки су склони да то тумаче као знак да Вашингтон више не жели Јацењука и намерава да концентрише сву власт у рукама председника, али су ствари ипак сложеније. Чињеница јесте да Јацењук као премијер тренутно „ужива подршку“ од свега једног процента бирача, да га грађани поливају фарбом, називају „кунићем“ и „пацовом“, али то уопште не значи да су и Американци од њега дигли руке. Тешко је замислити иједан разлог због чега би у Вашингтону више веровали Порошенку, него Јацењуку, кога подржавају дуже од деценије.

А председнику Украјине, изгледа, не верују баш до краја. Не само зато што се Петар Алексејевич дуже од годину дана устеже да изда команду за отпочињање тоталне, нове офанзиве на Донбас – свестан да би то за њега био брзи крај – него се и превише дружио у Минску са Путином, Меркеловом и Оландом. Зато добија различите врсте упозорења, попут недавног текста у „Њујорк тајмсу“, где је отворено указано на корупцију у врху украјинске власти. Порошенко се најпре грозно наједио због таквог написа, па чак и устврдио да су Американци повели хибридни рат против њега и Украјине, али је већ кроз неколико сати променио плочу. Вероватно су му, са поруком да то може бити почетак једног дивног непријатељства, показали његово име на фамозном „Панама списку“, обелодањеном само неколико дана после тога. „Амерички пријатељи“ приписали су му власништво над пет офшор компанија, док је Јацењук остао потпуно „чист“ – и спреман да испостави нове политичке услове председнику Украјине. Узалуд је Порошенко објашњавао да су му „намере биле поштене“, да је само желео да испуни предизборно обећање и своје активе замрзне и пребаци под старатељство Ротшилда. Само се још дубље укопао. Вашингтонски новинари објавили су одмах потом и прикладан филмић, пун крви и лешева – како се украјински председник бавио утајом пореза баш у тренутку док су његови војници падали као снопље на фронту у опкољеном Иловајску, јула 2014. године.

Ово му сигурно неће додати популарности код војника и официра украјинске армије и полиције, где дуго сазрева опасно незадовољство. Најпре због противуставног рушења Виктора Јануковича, па преко добровољачких батаљона – попут доскора привилегованог неонацистичког „Торнада“ – иза којих стоје тајкуни и бандити, па до изгубљених ратова и енормног богаћења изабраних појединаца, међу којима је и он сам, на рачун читавог друштва. И да су Порошенко и његови саборци остварили бар неки резултат, војни или економски, можда би му се „крадуцкање“ и могло опростити. Овако, опасност прети и од подивљалих нациста који са камама парадирају и желе некоме да пусте крв, и од гневних припадника државних служби и ресора силе, па до опозиције, укључујући устанике из Донбаса. Да ли је Јацењук био видовит када је одлучио да политичку сцену од сада посматра из „шире перспективе“, уместо да седи на бајонетима у премијерској фотељи?

Порошенко

КРАЈ ЕВРОПСКОГ СНА Холандски референдум на који је изашло више од 30 одсто бирача, од којих је скоро две трећине рекло „њет“ ратификацији ЕУ споразума о асоцијацији са Кијевом, заправо је кључни сигнал за мајданске снаге да се „европском сну“ убрзано примиче крај. Иако су резултати референдума наводно само саветодавног карактера, холандска влада имаће велики проблем ако попусти под притиском утицајних бриселских чинилаца и одлучи да се оглуши о „савет“ милиона својих грађана. И не само то. Ово је јасан импулс да се читава ЕУ конструкција опасно накривила – плебисцит у Холандији одраз је све масовнијег евроскептичног расположења широм континента. Иако се крије иза племенитих парола о европским вредностима и демократији, свима је јасно да ЕУ почива на идејама егоизма и богаћења на рачун слабијих и мање конкурентних нација. Када је лагодном животу дошао крај, и када економска криза и мигранти надиру са свих страна, најбогатије земље почињу да „повлаче ручну“ и поручују Кијеву: вас доживљавамо као обичне паразите. Прагматични Холанђани приметили су опасност реалног одливања њиховог капитала у име апстрактних европских вредности. Зато су први, али не и последњи у Европи, поручили да у „светињама Мајдана“ виде само оно што заиста и јесу. Гомила шута, спаљених гума и лажних обећања кијевских клептократа.

Порошенко се теши да холандски референдум „неће бити препрека на путу украјинских евроинтеграција“. Заиста, никаквих препрека не може ни бити на непостојећем путу. Ако су Холанђани блокирали чак и најблажи споразум о асоцијацији, који много више иде у прилог земљама ЕУ него Украјини, а Кијеву се нуди само безвизни режим заузврат – како тек онда очекивати да би Европљани пристали да комплетно издржавају придружену чланицу са 40 милиона социјалних случајева? Да будемо искрени, и социјални случајеви у Холандији живе неупоредиво боље од просечног Украјинца. Зато, када украјински председник каже да су резултати холандског референдума „напад на европске вредности“, онда се с правом поставља питање – ко је он да подучава Европљане шта су њихове вредности? Таква реторика, која све теже пролази чак и код еврофанатика у Кијеву, на Западу нема ни промил шансе на успех.

Украјина се приближава тренутку када ће још једном направити пун круг, као пас који јури свој реп. Од бивше просперитетне, братске совјетске републике, преко отцепљене и умерено антируске „независне државе“ под влашћу Леонида Кравчука, па затим „неутралне Украјине“ Леонида Кучме, потом изразито антируске творевине под Виктором Јушченком и тоталним заокретом из 2010. када на власт долази „проруски“ Јанукович, те до потпуно русофобног, профашистичког пуча 2014. године. Али ни то неће бити крај путовања. Прави заплет ускоро тек почиње.

Уколико их не буде раније, као што већ најављује губернатор Одесе Михаил Сакашвили, онда би нове парламентарне изборе у Украјини требало очекивати на јесен следеће године. Како већина посматрача указује, до тада ће економска и социјална ситуација сазрети за потпуни преокрет и долазак на власт проруских, или бар геополитички реалистичких снага. То је прави оквир и за планове Кремља у вези Украјине, чиме се могу објаснити и потези руског руководства од почетка 2014. до данас.

Враћање Крима под јурисдикцију Москве и формирање аутономних република у Донбасу, заштићених мировним уговорима из Минска, омогућују мање или више спокојно чекање украјинског расплета. За то се спрема и све јачи Опозициони блок у Украјини, политичка структура са антимајданском идеологијом, а уз њих и други проруски покрети чију појаву тек треба очекивати. Ако се ситуација буде развијала у овом правцу и ако у Кијеву некоме пре времена не попусте нерви, Русија ће решити украјински проблем без испаљеног метка. А ако неко на Западу има другачије, авантуристичке „визије“, онда мора да буде свестан да би Украјина детонирала тако снажно да би у Европи попуцали не само прозори већ и зидови.

Револуција која једе своју земљу

За две године Јацењуковог евромајданског премијерства, национална валута гривна девалвирала је за око 400 одсто, цене гаса за становништво су порасле скоро троструко, а реалне плате су смањене за трећину. Само у 2014. украјински бруто производ је опао за невероватних 28 посто, а прошле године за додатних 10 процената. У поређењу са 2013. годином, када су избиле демонстрације због „лошег режима“ Јануковича, укупан БДП Украјине до данас је готово преполовљен и износи око 80 милијарди евра – тек нешто више од два бруто производа Србије. Трговинска размена са главним партнерима, земљама ЗНД, спала је са 27 милијарди долара у 2013. на само седам милијарди у прошлој години. Истовремено, после потписивања споразума о асоцијацији са ЕУ, и европски трговински правац спласнуо је за четвртину и у 2015. износио је 13 милијарди долара.

Колика је штета нанета Украјини кроз безумне „евроинтеграције“ види се и из податка да квота за увоз пилећег меса у ЕУ износи 16.000 тона, а пре пуча у Кијеву ова земља је само на тржиште ЗНД, где је Русија убедљиво највећи потрошач – извозила 1.200.000 тона пилетине годишње. Аналитичари оцењују да је Украјина после Мајдана одбачена 15 година уназад, а познати бизнисмен Дмитриј Фирташ сматра да је земљи неопходно 300 милијарди долара да се врати на некадашње позиције. Експерти су израчунали да је Украјина, само од кидања економских веза с Русијом, за две године изгубила више од 100 милијарди долара и ова сума сваким даном расте. Дубина украјинског пада, не само економског, види се и из мољакања Вашингтона да јој удели милијарду долара за основне нужде, и то у облику гаранција за нови кредит. Председник Порошенко недавно се вратио из САД са обећањем Беле куће „тешким“ нешто више од 350 милиона долара. Ако је рачуница Фирташа тачна, Кијеву ће овим темпом, са оваквом влашћу и спољним „пријатељима“, бити потребно нешто мање од миленијума за опоравак привреде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.