ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO IZ LENGLIJA

Piše FILIP RODIĆ

Skandal sa „Panamskim papirima“ trebalo bi da bude curenje informacija bez presedana u istoriji. Pompezno najavljen, ovaj skandal trebalo je da raskrinka tajne finansijske transakcije nekih od najbogatijih ljudi na svetu, među kojima je i 12 sadašnjih i bivših šefova država i vlada, kao i 128 političara i državnih zvaničnika iz sveta. Ali šta smo zaista saznali iz ovih dokumenata na način na koji su nam predstavljeni? Da bogataši kriju svoj novac i da među njima nema nijednog istaknutog Amerikanca, osim ako Tinu Tarner ne smatrate važnom ličnošću

Trebalo je da nam „Panamski papiri“ raskrinkaju način rada jedne od najnepoznatijih, ali najmoćnijih firmi na svetu, panamskog „Mosak Fonseka“ koji je posredovao u skrivanju novca više od 200.000 kompanija, fondacija i trustova, ali i korumpiranih političara, mafijaša i drugih bogataša koji žele da izbegnu poreske vlasti. Ovo curenje informacija trebalo je da javnosti otvori vrata u „ofšor svet“ i pruži uvid u tajne tokove novca kroz globalni finansijski sistem. Ali to se nije desilo. Nemački „Zidojče cajtung“ i Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara, koji su došli u posed kolekcije od 11,5 miliona dokumenata, javno su objavili samo njih 149, što je nešto više od 0,001 posto, a ostale nam ili prepričali po svom nahođenju, ili se na njih nisu ni osvrnuli. Uostalom, zašto bi uopšte tih 11,5 miliona dokumenata bilo dostupno javnosti, kada su ih proučili oni kojima treba bezrezervno da verujemo – ugledni nemački list i novinarsko udruženje koje ima „više od 190 istraživačkih novinara u više od 65 zemalja“ a kojem su partneri, pored „Zidojče cajtunga“, i takve (korporativne) medijske veličine poput „Gardijana“ (po nalogu MI6 uništio je svoje kopije dokumenata dobijenih od Edvarda Snoudena i nikada ih nije objavio) i „Bi-Bi-Sija“?

PRATI NOVAC Pošto, dakle, moramo da verujemo na reč, hajde da vidimo koliko ta reč vredi, odnosno koliko je objektivna, nepristrasna i istraživačka. Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara (ICIJ), koji je imao glavnu ulogu u ovom projektu, osnovan je 1997. godine pod okriljem američke liberalne nevladine organizacije Centar za javni integritet. Na njihovoj internet stranici s ponosom se navodi da finansijsku pomoć dobijaju od brojnih filantropskih organizacija među kojima su Rokfeler fondacija, Fond za otvoreno društvo, Ford fondacija, Karnegi zadužbina i Kelog fondacija, kao i od američke državne agencije za međunarodnu pomoć USAID. Među ovima od posebnog značaja su – Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, Rokfeler fondacija i Ford fondacija. I pre osnivanja Konzorcijuma, 1996. godine, Centar za javni integritet pokazao se kao ubojito oružje u rukama Džordža Soroša za čiji račun je vodio kampanju protiv republikanskog paleokonzervativnog kandidata za nominaciju u predsedničkoj trci 1996. Peta Bjukenena, što ga je na kraju primoralo da se povuče iz kampanje. Pored ostalih propagandnih aktivnosti u korist Džordža Soroša, ove organizacije učestvuju i u višegodišnjem medijskom ratu koji je on pokrenuo protiv braće Čarlsa i Dejvida Koha, milijardera, vlasnika druge najveće privatne kompanije u SAD, vatrenih pristalica libertarijanskog i konzervativnog, antiestablišmentskog krila Republikanske partije koji rade na ciljevima suprotnim Soroševim interesima.
O Soroševoj povezanosti sa američkim obaveštajnim strukturama i njegovom radu na ispunjavanju interesa američke elite dosta se govorilo i ovo je, posebno na našim prostorima, postalo opšte mesto. Manje je, međutim, poznata uloga koju su tokom Hladnog rata, a i posle, igrale fondacije Rokfelera i Forda i njihova povezanost sa američkim obaveštajnim strukturama, pre svega sa CIA. Ovo je temeljno obradila u svojoj knjizi „Hladni rat u kulturi: CIA i svet umetnosti i književnosti“ britanska novinarka i istoričarka Frensis Stonor Saunders. Koliko su podaci izneti u ovoj knjizi tačni, najbolje ukazuje činjenica da je njena recenzija objavljena i na sajtu CIA i da ništa nije demantovano. Saundersova je „obavila dobar posao i u iznošenju intrigantne priče kako je CIA sarađivala sa postojećim institucijama kao što su Ford fondacija i Rokfeler fondacija i uspostavila brojne ’lažne’ fondacije kako bi ’sakrila’ svoje finansiranje Kongresa za kulturnu slobodu i druge tajne aktivnosti“, navodi se na sajtu CIA. Autorka navodi da je „Ford fondacija bila izuzetno umešana u tajne akcije u Evropi, radeći u tesnoj saradnji sa Maršalovim planom i zvaničnicima CIA u raznim projektima“. „To je najbolje ilustrovano imenovanjem Ričarda Bisela za predsednika Fondacije 1952. Tokom dve godine na toj funkciji, Bisel se često susretao sa šefom CIA Alenom Dalsom i drugim zvaničnicima CIA zbog ’zajedničke potrage’ za novim idejama. Bisel je 1954. napustio Ford da bi postao specijalni pomoćnik Alena Dalsa“, piše ona. U knjizi stoji da su „fondacije poput Forda, Rokfelera i Karnegija smatrane najboljim i najverodostojnijim sredstvom za prikrivanje“, te da je, prema CIA, „ta tehnika bila posebno efikasna u organizacijama sa demokratskim članstvom i rukovodstvom koje svoje članove i saradnike, kao i kritičare, moraju uveriti da imaju istinske, respektabilne, privatne izvore finansiranja“. „Svakako, to je omogućilo CIA da finansira neograničeni broj tajnih programa“, navela je ona.
I USAID ima slične veze s američkim bezbednosnim aparatom. Kako je „Pečat“ već pisao, ova organizacija, kako piše u njenim zvaničnim aktima, deluje u skladu sa smernicama predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta bezbednosti gde, jasno, sede šefovi bezbednosno-obaveštajnog aparata SAD.

POZITIVNA SELEKCIJA Pored izvora finansiranja, u ovoj priči veoma je zanimljiv i način trijaže dokumenata koji će biti proučavani. Kako je to detaljno objasnio „Zidojče cajtung“, na ovom projektu radilo je oko 400 novinara iz više od stotinu medijskih kuća iz oko 80 zemalja, a glavni parametri pretrage bila su imena povezana sa kršenjem režima sankcija UN. Ovime je, dakle, iz pretrage odmah izbačena bilo kakva mogućnost da se dođe do imena povezanih sa Vašingtonom, a povećana ona da se nađu imena ljudi neprijateljski nastrojenih prema američkoj administraciji i eliti, uključujući i Soroša i Rokfelere. Zato ne čudi što su u ovom „javno-privatnom partnerstvu“ američkih institucija i bogataša najteže optužbe iznete protiv Soroševih suparnika i američkih geopolitičkih rivala. Samo, tu se pojavio jedan problem. Osnovni cilj ovog poduhvata nije bio ispunjen, jer se ni u jednom od 11,5 miliona dokumenata nije našlo ime predsednika Rusije Vladimira Putina, a ni drugog najomraženijeg čoveka u Vašingtonu, predsednika Sirije Bašara Asada. Zbog ovoga se moralo preći na „plan B“ – iako Putinovog imena nigde nema, u zapadnim korporativnim mejnstirm medijima, kao i na sajtu Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, u prvi plan je stavljana Putinova slika i optužba da su „njemu bliski ljudi“, poput prijatelja iz detinjstva, navodno za njegov račun sakrili dve milijarde dolara. Da bi potkrepili svoje tvrdnje, novinari istraživači iz Konzorcijuma su čak objavili i fotografiju „nekadašnje ’dače’“ Vladimira Putina na obali jezera Komsomolsk, nedaleko od Sankt Peterburga. Kuća na fotografiji ne deluje ništa luksuznije od prosečne vikendice na Zlatiboru. Da stvar bude još gora, na istom sajtu u tekstu pod naslovom „Svi Putinovi ljudi: Tajna dokumenta otkrivaju finansijsku mrežu povezanu sa ruskim liderom“, novinari istraživači se, i pored 11,5 miliona dokumenata koje poseduju, u optužbama koje iznose na Putinov račun ne pozivaju na njih nego na izvore poput Karen Daviše, „američkog politikologa koja je opširno pisala o Putinu i njegovom režimu“, autora knjige „Putinova kleptokratija: Ko poseduje Rusiju“. Za Konzorcijum je rekla da „on (Putin) uzima šta želi“, jer „kada ste predsednik Rusije nije vam potreban pisani ugovor – vi ste zakon“.
Da je glavni cilj objavljivanja „Panamskih papira“ napad na Rusiju i Vladimira Putina veruje i najuglednija organizacija koja se bavi objavljivanjem tajnih dokumenata – „Vikiliks“. Oni su naveli da je aferu organizovao američki Centar za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala (OCCRP) u saradnji s Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID) i Soroševim fondom. Afera je „napad na Putina koji je organizovao Centar za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala. Napad je usmeren na Rusiju i bivše države SSSR-a i sponzorišu ga Agencija SAD za međunarodni razvoj i Soroš“, navodi se u saopštenju „Vikiliksa“ i dodaje da finansiranje čak nije bilo ni indirektno – sprovela ga je Vlada SAD.
Ovome dodajemo podatak da je OCCRP za ličnost godine 2014. proglasio upravo predsednika Rusije Vladimira Putina, naravno, kao najvećeg promotora organizovanog kriminala i korupcije na svetu.
Pošto je delu svetske javnosti koji ima koeficijent inteligencije veći od 90 (gornja granica fiziološke tuposti) nedugo po objavljivanju ove priče postalo kristalno jasno o čemu se radi, na scenu su stupili provereni igrači sa zadatkom da sumnje u verodostojnost objavljenog prikažu kao „Putinov spin“. Tako je, na primer, u „Gardijanu“ objavljen tekst „Ubij ga, spinuj ga – Putin će učiniti sve da zataška priču o panamskim dokumentima“ u kojem se pored ostalog navodi da će „moskovska propagandna mašinerija verovatno iskoristiti ’panamska dokumenta’ kao još jednu ilustraciju zapadnih pokušaja da diskredituju i oštete rusku vlast“. Ovaj tekst napisala je dokazana rusofopka Natalija Nugejred, francuska novinarka koja je u „Gardijanu“ pre dva meseca izrazila strah od onoga što će uslediti ukoliko sirijske snage oslobode Alepo od onih koji su zvanično, u UN, označeni kao teroristi – borci Islamske države i Al Nusra fronta.

SEKUNDARNI CILJ Pored toga što ovime žele da nanesu žestok propagandni udarac svojim geopolitičkim neprijateljima, pre svega Putinu, SAD na ovaj način rade i na svom dugoročnom planu da od svoje teritorije naprave poreski raj i preotmu tu ulogu od dosadašnjih aktera. Prvo su zadati udarci švajcarskim bankama, tužbama zbog njihove politike o tajnosti računa (više od 80 švajcarskih banaka, uključujući i najveće UBS i „Kredi svis grup“, platilo je vansudsko poravnanje Americi u iznosu od pet milijardi dolara), a zatim, u više navrata i sa više afera udarilo i na druge igrače. Tako smo 2013. u istoj režiji imali aferu „Ofšor liks“ u kojoj su otkriveni detalji više od 130.000 ofšor računa, novembra 2014. aferu „Luks liks“, u kojoj je razotkrivena šema za izbegavanje plaćanja poreza za međunarodne firme registrovane u Luksemburgu i na kraju, februara 2015, „Svis liks“, gde je napadnuta filijala multinacionalne banke HSBC u Švajcarskoj. Sve ove afere imale su implicitno politički karakter i predstavljene su kao viteška borba protiv zlih ofšor kompanija. Ali i ova borba je bila vrlo selektivna. Nije tajna da su američke multinacionalne kompanije poput „Epla“, „Gugla“ ili „Starbaksa“ najveći utajivači poreza koji koriste ofšor šeme, ali njih niko nije dirao. Poenta ove igre, dakle, sigurno nije gašenje poreskih rajeva, jer to nije u interesu krupnog kapitala, nego preuzimanje potpune kontrole nad ovim vidom ekonomije. O tome najjasnije piše američka agencija „Blumberg“ koja je 27. januara ove godine objavila tekst pod naslovom „Novi omiljeni svetski poreski raj su SAD“.
„Prošlog septembra u pravničkoj firmi iznad Zaliva San Francisko, Endru Peni, direktor u Rotšild end Ko. održao je govor o tome kako svetska finansijska elita može izbeći plaćanje poreza. Njegova poruka bila je jasna: bogatstvo treba preseliti u SAD“, navodi „Blumberg“ na početku teksta i dodaje da neki to zovu „nova Švajcarska“.
Agencija doslovno piše da posle godina maltretiranja drugih zemalja jer su pomagale bogatim Amerikancima da kriju svoj novac, SAD postaju vodeći poreski raj za bogate strance. Ukratko, SAD su u najboljem mafijaškom maniru „preuzele posao“ od drugih i počele same njime da se bave. Prvo su 2010. uvele zakon pod nazivom Zakon o povinovanju oporezivanja računa u inostranstvu, skraćeno Fakta, kojim se zahteva objavljivanje svih računa u inostranstvu američkih državljana. Potom je preko Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj izvršen pritisak na druge zemlje da uvedu oštre standarde za borbu protiv utajivača poreza. Od 2014. godine 97 država prihvatilo je da otkriva sve podatke o bankovnim računima. Od svih članica OECD ovo je odbilo da potpiše samo nekoliko njih: Bahrein, Nauru, Vanuatu i – SAD. Dakle, deo konkurencije je uništen nametanjem novih zakonskih pravila, drugi pretnjom od izbijanja skandala i stvaranja nesigurnosti za klijente. Na kraju je kao jedino preostalo utočište ostao sam mafijaš – SAD, sa svojim partnerom, jednom od najbogatijih bankarskih porodica na svetu – Rotšildima. Upravo ova, vekovima stara evropska finansijska grupa, predvodi posao prebacivanja bogatstva svojih klijenata iz dosadašnjih poreskih rajeva podvrgnutih oštrijim zakonskim kontrolama, u Rino, u Nevadi, koji je, eto, slučaja li, izuzet. Portparolka Rotšilda Ema Ris „Blumbergu“ je, međutim, rekla da ovo „nije učinjeno sa namerom da se iskoristi činjenica da SAD nisu prihvatile“ međunarodne standarde o prijavljivanju novca. Ne, nego je u Rinu lepše vreme nego na Bahamima. „Blumberg“ piše da nema ničega nelegalnog u tome da banke navode klijente da stave novac u SAD uz obećanje da će sve biti tajno dok se „svesno ne pomaže u utaji poreza u inostranstvu“. „Uprkos tome, SAD su jedno od poslednjih (preostalih) mesta na svetu gde savetnici aktivno reklamiraju račune koji će ostati tajna za inostrane vlasti“, dodaje ova agencija. Dakle, američko zakonodavstvo se u ovom slučaju oslanja na visokomoralna načela svojih bankara koji ni pod razno ne bi primili iole sumnjiv novac. Tako kaže i Risova. „Ne nudimo pravne strukture klijentima osim ako smo apsolutno sigurni da su njihovi poreski poslovi u redu. I klijenti i nezavisni poreski advokati moraju da nam potvrde da je to tako“, izjavljuje portparolka porodice svetski poznate kao gadljive na sumnjiv novac.
Na kraju, jedini zaključak koji se nameće jeste da Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara, „Zidojče cajtung“ i drugi korporativni zapadni mediji, zajedno sa Sorošem, Rokfelerom i drugima, žele da poverujemo u nekoliko stvari. Prva je da Putin, čovek koji u Rusiji „uzima šta hoće“ i suvereno, diktatorski vlada tom zemljom, želi da novac koji je pokrao iz te zemlje sačuva u entitetima pod direktnom kontrolom njegovih neprijatelja, pre svega Vašingtona i Londona. Svi najvažniji sadašnji poreski rajevi od Bermuda, Devičanskih ostrva ili Kajmanskih ostrva, do Paname, ili su sastavni deo Velike Britanije, ili pod de fakto protektoratom SAD, što je slučaj sa Panamom od 1989. godine kada je Vašington izvršio invaziju na ovu latinoameričku zemlju. Druga je da su američki poslovni ljudi i političari, posebno oni iz liberalnog bloka poput Hilari Klinton, toliko časni da se nijedan od njih nije našao na spisku ljudi umešanih u manje ili više legalne poslove u Panami. Treća stvar u koju žele da nas ubede jeste da su svi pobrojani mediji i dobročinitelji najvatrenije pristalice slobode informisanja i javne reči na svetu iako ne žele i odbijaju da objave preostalih 99,999 odsto dobijenih dokumenata. Prljave tajne zapadnih korporacija ostaće skrivene. Sve u cilju istine i naše dobrobiti.