ИСТРАЖИВАЧКО НОВИНАРСТВО ИЗ ЛЕНГЛИЈА

ТриоПише ФИЛИП РОДИЋ

Скандал са „Панамским папирима“ требало би да буде цурење информација без преседана у историји. Помпезно најављен, овај скандал требало је да раскринка тајне финансијске трансакције неких од најбогатијих људи на свету, међу којима је и 12 садашњих и бивших шефова држава и влада, као и 128 политичара и државних званичника из света. Али шта смо заиста сазнали из ових докумената на начин на који су нам представљени? Да богаташи крију свој новац и да међу њима нема ниједног истакнутог Американца, осим ако Тину Тарнер не сматрате важном личношћу

Требало је да нам „Панамски папири“ раскринкају начин рада једне од најнепознатијих, али најмоћнијих фирми на свету, панамског „Мосак Фонсека“ који је посредовао у скривању новца више од 200.000 компанија, фондација и трустова, али и корумпираних политичара, мафијаша и других богаташа који желе да избегну пореске власти. Ово цурење информација требало је да јавности отвори врата у „офшор свет“ и пружи увид у тајне токове новца кроз глобални финансијски систем. Али то се није десило. Немачки „Зидојче цајтунг“ и Међународни конзорцијум истраживачких новинара, који су дошли у посед колекције од 11,5 милиона докумената, јавно су објавили само њих 149, што је нешто више од 0,001 посто, а остале нам или препричали по свом нахођењу, или се на њих нису ни осврнули. Уосталом, зашто би уопште тих 11,5 милиона докумената било доступно јавности, када су их проучили они којима треба безрезервно да верујемо – угледни немачки лист и новинарско удружење које има „више од 190 истраживачких новинара у више од 65 земаља“ а којем су партнери, поред „Зидојче цајтунга“, и такве (корпоративне) медијске величине попут „Гардијана“ (по налогу МИ6 уништио је своје копије докумената добијених од Едварда Сноудена и никада их није објавио) и „Би-Би-Сија“?

ПРАТИ НОВАЦ Пошто, дакле, морамо да верујемо на реч, хајде да видимо колико та реч вреди, односно колико је објективна, непристрасна и истраживачка. Међународни конзорцијум истраживачких новинара (ИЦИЈ), који је имао главну улогу у овом пројекту, основан је 1997. године под окриљем америчке либералне невладине организације Центар за јавни интегритет. На њиховој интернет страници с поносом се наводи да финансијску помоћ добијају од бројних филантропских организација међу којима су Рокфелер фондација, Фонд за отворено друштво, Форд фондација, Карнеги задужбина и Келог фондација, као и од америчке државне агенције за међународну помоћ УСАИД. Међу овима од посебног значаја су – Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, Рокфелер фондација и Форд фондација. И пре оснивања Конзорцијума, 1996. године, Центар за јавни интегритет показао се као убојито оружје у рукама Џорџа Сороша за чији рачун је водио кампању против републиканског палеоконзервативног кандидата за номинацију у председничкој трци 1996. Пета Бјукенена, што га је на крају приморало да се повуче из кампање. Поред осталих пропагандних активности у корист Џорџа Сороша, ове организације учествују и у вишегодишњем медијском рату који је он покренуо против браће Чарлса и Дејвида Коха, милијардера, власника друге највеће приватне компаније у САД, ватрених присталица либертаријанског и конзервативног, антиестаблишментског крила Републиканске партије који раде на циљевима супротним Сорошевим интересима.
О Сорошевој повезаности са америчким обавештајним структурама и његовом раду на испуњавању интереса америчке елите доста се говорило и ово је, посебно на нашим просторима, постало опште место. Мање је, међутим, позната улога коју су током Хладног рата, а и после, играле фондације Рокфелера и Форда и њихова повезаност са америчким обавештајним структурама, пре свега са ЦИА. Ово је темељно обрадила у својој књизи „Хладни рат у култури: ЦИА и свет уметности и књижевности“ британска новинарка и историчарка Френсис Стонор Саундерс. Колико су подаци изнети у овој књизи тачни, најбоље указује чињеница да је њена рецензија објављена и на сајту ЦИА и да ништа није демантовано. Саундерсова је „обавила добар посао и у изношењу интригантне приче како је ЦИА сарађивала са постојећим институцијама као што су Форд фондација и Рокфелер фондација и успоставила бројне ’лажне’ фондације како би ’сакрила’ своје финансирање Конгреса за културну слободу и друге тајне активности“, наводи се на сајту ЦИА. Ауторка наводи да је „Форд фондација била изузетно умешана у тајне акције у Европи, радећи у тесној сарадњи са Маршаловим планом и званичницима ЦИА у разним пројектима“. „То је најбоље илустровано именовањем Ричарда Бисела за председника Фондације 1952. Током две године на тој функцији, Бисел се често сусретао са шефом ЦИА Аленом Далсом и другим званичницима ЦИА због ’заједничке потраге’ за новим идејама. Бисел је 1954. напустио Форд да би постао специјални помоћник Алена Далса“, пише она. У књизи стоји да су „фондације попут Форда, Рокфелера и Карнегија сматране најбољим и најверодостојнијим средством за прикривање“, те да је, према ЦИА, „та техника била посебно ефикасна у организацијама са демократским чланством и руководством које своје чланове и сараднике, као и критичаре, морају уверити да имају истинске, респектабилне, приватне изворе финансирања“. „Свакако, то је омогућило ЦИА да финансира неограничени број тајних програма“, навела је она.
И УСАИД има сличне везе с америчким безбедносним апаратом. Како је „Печат“ већ писао, ова организација, како пише у њеним званичним актима, делује у складу са смерницама председника САД, државног секретара и Националног савета безбедности где, јасно, седе шефови безбедносно-обавештајног апарата САД.

ПОЗИТИВНА СЕЛЕКЦИЈА Поред извора финансирања, у овој причи веома је занимљив и начин тријаже докумената који ће бити проучавани. Како је то детаљно објаснио „Зидојче цајтунг“, на овом пројекту радило је око 400 новинара из више од стотину медијских кућа из око 80 земаља, а главни параметри претраге била су имена повезана са кршењем режима санкција УН. Овиме је, дакле, из претраге одмах избачена било каква могућност да се дође до имена повезаних са Вашингтоном, а повећана она да се нађу имена људи непријатељски настројених према америчкој администрацији и елити, укључујући и Сороша и Рокфелере. Зато не чуди што су у овом „јавно-приватном партнерству“ америчких институција и богаташа најтеже оптужбе изнете против Сорошевих супарника и америчких геополитичких ривала. Само, ту се појавио један проблем. Основни циљ овог подухвата није био испуњен, јер се ни у једном од 11,5 милиона докумената није нашло име председника Русије Владимира Путина, а ни другог најомраженијег човека у Вашингтону, председника Сирије Башара Асада. Због овога се морало прећи на „план Б“ – иако Путиновог имена нигде нема, у западним корпоративним мејнстирм медијима, као и на сајту Међународног конзорцијума истраживачких новинара, у први план је стављана Путинова слика и оптужба да су „њему блиски људи“, попут пријатеља из детињства, наводно за његов рачун сакрили две милијарде долара. Да би поткрепили своје тврдње, новинари истраживачи из Конзорцијума су чак објавили и фотографију „некадашње ’даче’“ Владимира Путина на обали језера Комсомолск, недалеко од Санкт Петербурга. Кућа на фотографији не делује ништа луксузније од просечне викендице на Златибору. Да ствар буде још гора, на истом сајту у тексту под насловом „Сви Путинови људи: Тајна документа откривају финансијску мрежу повезану са руским лидером“, новинари истраживачи се, и поред 11,5 милиона докумената које поседују, у оптужбама које износе на Путинов рачун не позивају на њих него на изворе попут Карен Давише, „америчког политиколога која је опширно писала о Путину и његовом режиму“, аутора књиге „Путинова клептократија: Ко поседује Русију“. За Конзорцијум је рекла да „он (Путин) узима шта жели“, јер „када сте председник Русије није вам потребан писани уговор – ви сте закон“.
Да је главни циљ објављивања „Панамских папира“ напад на Русију и Владимира Путина верује и најугледнија организација која се бави објављивањем тајних докумената – „Викиликс“. Они су навели да је аферу организовао амерички Центар за истраживање корупције и организованог криминала (ОЦЦРП) у сарадњи с Америчком агенцијом за међународни развој (УСАИД) и Сорошевим фондом. Афера је „напад на Путина који је организовао Центар за истраживање корупције и организованог криминала. Напад је усмерен на Русију и бивше државе СССР-а и спонзоришу га Агенција САД за међународни развој и Сорош“, наводи се у саопштењу „Викиликса“ и додаје да финансирање чак није било ни индиректно – спровела га је Влада САД.
Овоме додајемо податак да је ОЦЦРП за личност године 2014. прогласио управо председника Русије Владимира Путина, наравно, као највећег промотора организованог криминала и корупције на свету.
Пошто је делу светске јавности који има коефицијент интелигенције већи од 90 (горња граница физиолошке тупости) недуго по објављивању ове приче постало кристално јасно о чему се ради, на сцену су ступили проверени играчи са задатком да сумње у веродостојност објављеног прикажу као „Путинов спин“. Тако је, на пример, у „Гардијану“ објављен текст „Убиј га, спинуј га – Путин ће учинити све да заташка причу о панамским документима“ у којем се поред осталог наводи да ће „московска пропагандна машинерија вероватно искористити ’панамска документа’ као још једну илустрацију западних покушаја да дискредитују и оштете руску власт“. Овај текст написала је доказана русофопка Наталија Нугејред, француска новинарка која је у „Гардијану“ пре два месеца изразила страх од онога што ће уследити уколико сиријске снаге ослободе Алепо од оних који су званично, у УН, означени као терористи – борци Исламске државе и Ал Нусра фронта.

СЕКУНДАРНИ ЦИЉ Поред тога што овиме желе да нанесу жесток пропагандни ударац својим геополитичким непријатељима, пре свега Путину, САД на овај начин раде и на свом дугорочном плану да од своје територије направе порески рај и преотму ту улогу од досадашњих актера. Прво су задати ударци швајцарским банкама, тужбама због њихове политике о тајности рачуна (више од 80 швајцарских банака, укључујући и највеће УБС и „Креди свис груп“, платило је вансудско поравнање Америци у износу од пет милијарди долара), а затим, у више наврата и са више афера ударило и на друге играче. Тако смо 2013. у истој режији имали аферу „Офшор ликс“ у којој су откривени детаљи више од 130.000 офшор рачуна, новембра 2014. аферу „Лукс ликс“, у којој је разоткривена шема за избегавање плаћања пореза за међународне фирме регистроване у Луксембургу и на крају, фебруара 2015, „Свис ликс“, где је нападнута филијала мултинационалне банке ХСБЦ у Швајцарској. Све ове афере имале су имплицитно политички карактер и представљене су као витешка борба против злих офшор компанија. Али и ова борба је била врло селективна. Није тајна да су америчке мултинационалне компаније попут „Епла“, „Гугла“ или „Старбакса“ највећи утајивачи пореза који користе офшор шеме, али њих нико није дирао. Поента ове игре, дакле, сигурно није гашење пореских рајева, јер то није у интересу крупног капитала, него преузимање потпуне контроле над овим видом економије. О томе најјасније пише америчка агенција „Блумберг“ која је 27. јануара ове године објавила текст под насловом „Нови омиљени светски порески рај су САД“.
„Прошлог септембра у правничкој фирми изнад Залива Сан Франциско, Ендру Пени, директор у Ротшилд енд Ко. одржао је говор о томе како светска финансијска елита може избећи плаћање пореза. Његова порука била је јасна: богатство треба преселити у САД“, наводи „Блумберг“ на почетку текста и додаје да неки то зову „нова Швајцарска“.
Агенција дословно пише да после година малтретирања других земаља јер су помагале богатим Американцима да крију свој новац, САД постају водећи порески рај за богате странце. Укратко, САД су у најбољем мафијашком маниру „преузеле посао“ од других и почеле саме њиме да се баве. Прво су 2010. увеле закон под називом Закон о повиновању опорезивања рачуна у иностранству, скраћено Факта, којим се захтева објављивање свих рачуна у иностранству америчких држављана. Потом је преко Организације за економску сарадњу и развој извршен притисак на друге земље да уведу оштре стандарде за борбу против утајивача пореза. Од 2014. године 97 држава прихватило је да открива све податке о банковним рачунима. Од свих чланица ОЕЦД ово је одбило да потпише само неколико њих: Бахреин, Науру, Вануату и – САД. Дакле, део конкуренције је уништен наметањем нових законских правила, други претњом од избијања скандала и стварања несигурности за клијенте. На крају је као једино преостало уточиште остао сам мафијаш – САД, са својим партнером, једном од најбогатијих банкарских породица на свету – Ротшилдима. Управо ова, вековима стара европска финансијска група, предводи посао пребацивања богатства својих клијената из досадашњих пореских рајева подвргнутих оштријим законским контролама, у Рино, у Невади, који је, ето, случаја ли, изузет. Портпаролка Ротшилда Ема Рис „Блумбергу“ је, међутим, рекла да ово „није учињено са намером да се искористи чињеница да САД нису прихватиле“ међународне стандарде о пријављивању новца. Не, него је у Рину лепше време него на Бахамима. „Блумберг“ пише да нема ничега нелегалног у томе да банке наводе клијенте да ставе новац у САД уз обећање да ће све бити тајно док се „свесно не помаже у утаји пореза у иностранству“. „Упркос томе, САД су једно од последњих (преосталих) места на свету где саветници активно рекламирају рачуне који ће остати тајна за иностране власти“, додаје ова агенција. Дакле, америчко законодавство се у овом случају ослања на високоморална начела својих банкара који ни под разно не би примили иоле сумњив новац. Тако каже и Рисова. „Не нудимо правне структуре клијентима осим ако смо апсолутно сигурни да су њихови порески послови у реду. И клијенти и независни порески адвокати морају да нам потврде да је то тако“, изјављује портпаролка породице светски познате као гадљиве на сумњив новац.
На крају, једини закључак који се намеће јесте да Међународни конзорцијум истраживачких новинара, „Зидојче цајтунг“ и други корпоративни западни медији, заједно са Сорошем, Рокфелером и другима, желе да поверујемо у неколико ствари. Прва је да Путин, човек који у Русији „узима шта хоће“ и суверено, диктаторски влада том земљом, жели да новац који је покрао из те земље сачува у ентитетима под директном контролом његових непријатеља, пре свега Вашингтона и Лондона. Сви најважнији садашњи порески рајеви од Бермуда, Девичанских острва или Кајманских острва, до Панаме, или су саставни део Велике Британије, или под де факто протекторатом САД, што је случај са Панамом од 1989. године када је Вашингтон извршио инвазију на ову латиноамеричку земљу. Друга је да су амерички пословни људи и политичари, посебно они из либералног блока попут Хилари Клинтон, толико часни да се ниједан од њих није нашао на списку људи умешаних у мање или више легалне послове у Панами. Трећа ствар у коју желе да нас убеде јесте да су сви побројани медији и доброчинитељи најватреније присталице слободе информисања и јавне речи на свету иако не желе и одбијају да објаве преосталих 99,999 одсто добијених докумената. Прљаве тајне западних корпорација остаће скривене. Све у циљу истине и наше добробити.

 


Један коментар

  1. “Panama pa(M)pers” , i druga *ovna u operaciji
    “prolecno praznjenje septicke jame u Beloj kuci”. Izvodjac
    sa iskustvom : konzorcijum za fekalnu kanalizaciju i specijalne
    operacije. Metoda proverena i na Srbima odavno oprobana :
    Po jednima kofa Svete Vodice, po drugima cisterna fekalija.
    Primenjena demokratija u Serosevom”otvorenom drustvu” ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *