Šok iz Hesena, šamar velikim strankama

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Koliko je zaista ranjiva demokratija u tako važnoj zemlji kao što je Nemačka: na komunalnim izborima u Hesenu nacisti su „umarširali“ u nekoliko opštinskih skupština, a ove nedelje bi ksenofobična, ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku mogla da priredi novi šok u tri pokrajine

Hoće li Angela Merkel morati da promeni zemlju u onu u kojoj bi radije živela, ili će Nemci odlučiti da smene svoju kancelarku? Ako je ovo prvo isključeno, druga varijanta je, makar hipotetički, moguća, iako malo realna. Obe varijante su se, međutim, „kandidovale“ i gotovo nametnule za uvod u tekst koji sledi.

BOJE NEMAČKE Kancelarka je, naime, i ne tako davno, u sve usijanijoj atmosferi zbog „izbegličke poplave“, upozorila kako ne bi mogla da živi na onoj mračnoj, netolerantnoj i ksenofobičnoj strani Nemačke („To ne bi više bila moja zemlja“).

Nemačka je, srećom, ne samo za Nemce, i dalje „njena (kancelarkina) zemlja“, s one svetlije strane, ali sa sve upadljivijim tamnim „flekama“. Čak su se, tamo gde ih (gotovo) niko očekivao nije, u samom (geografskom) srcu Nemačke, pojavile i one zloslutne, braon nacističke boje.

(Neo)nacistička Nacionaldemokratska partija Nemačke, o čijoj se mogućoj zabrani upravo ovih dana odlučuje u Ustavnom sudu, priredila je minule nedelje u pokrajini Hesen pravi politički šok: (neo)nacisti su, na komunalnim izborima, na prepad, umarširali u više opštinskih skupština.

[restrictedarea]

U živopisnoj varoši Bidingen (dvadeset i jedna hiljada duša) nedaleko od Frankfurta, sa istorijskim jezgrom i utvrđenjima iz srednjeg veka, osvojili su 14,2 odsto glasova (u nekim gradskim četvrtima čak preko trideset). A Bidingen u tome nije usamljen.

Šok iz Hesena stavio je na goleme muke i one političke analitičare koji srčano uveravaju javno mnjenje da nema pitanja bez njihovih promptnih i uverljivih odgovora: ne znaju kako da objasne alarmantni ishod glasanja na komunalnim izborima.

Migranti? Ta tema bila je, dakako, dominantna u predizbornoj kampanji. Ako bi se, na primeru već spomenutog Bidingena, moglo prihvatiti da je ekstremna desnica profitirala na strahu od izbegličke „lavine“ – u tamošnjoj, napuštenoj američkoj kasarni bivalo je povremeno i do sedam stotina migranata – šta sa varošicama u koje nije, ne bar još, kročila njihova noga?

U traganju za pouzdanijim odgovorima, na lokalnoj ravni, neki su se „prisetili“ da su varoši poput Bidingena, a posebno seoska područja u (gornjem) Hesenu, bila jaka uporišta Hitlerovih nacista. Njihovi ideološki potomci i sledbenici pokušavali su upravo ovde da ustoliče jednu tradiciju iz onih (davnih) turobnih vremena: da svake godine 30. januara prodefiluju kroz grad s upaljenim bakljama, kao što su to nacisti učinili, posle osvajanja vlasti 30. januara 1933. godine, kada su marširali ispod Brandenburške kapije u Berlinu.

Činjenica da su vlasti u Bidingenu u januaru uspele da zabrane bakljadu, ne i marširanje neonacista, upisivana je kao politički uspeh. Zadovoljstvo zbog toga nije bilo dugog veka, pokazale su glasačke kutije. Jedan medijski komentator je iz svega toga izvukao zaključak: Ustavni sud može (kako se, inače, očekuje) da zabrani nacističku stranku, ali time neće, očigledno, ugasiti (nostalgične) čežnje i uverenja njenih (ideoloških) pobornika i sledbenika.

SUNOVRAT VELIKIH Iako šokantna, hesenska (prošla) nedelja mogla bi brzo da bude zaboravljena, da ne stiže nova nedelja (13. mart) s novim iskušenjima i političkim strahovima: izbori u tri nemačke pokrajine čiji ishod bi mogao dodatno da dramatizuje ionako usijanu atmosferu i (pouzdanije) pokaže kuda zaista ide Nemačka. U dve od njih, (zapadnom) Baden-Virtembergu i (istočnoj) Saksoniji-Anhaltu, dve velike (narodne) stranke Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) mogle bi da dožive dramatičan poraz.

Prema istraživanju instituta INSA, za potrebe visokotiražnog (bulevarskog) „Bilda“, ako se prognoze zaista obistine, konzervativci Angele Merkel bi, s padom od gotovo jedanaest odsto u odnosu na poslednje izbore (2011), prvi put izgubili u Baden-Virtembergu decenijama neprikosnoveno prvo mesto (sa 39 procenata spali bi na 28), a socijaldemokrate bi se sunovratile sa 23 na 12 odsto glasova!

Sličan „hod po mukama“ etablirane parlamentarne stranke očekuje u nedelju, prema ovim istraživanjima, i u Saksoniji-Anhaltu. I konzervativci (demohrišćani) i socijaldemokrate moraju, svi su izgledi, računati sa osetnijim gubicima, iako ne onako dramatičnim kao u Baden-Virtembergu. Izuzetak je, donekle, samo Rajnland-Pfalc, gde bi ove dve velike stranke mogle da ostanu „na svome“: u ovoj pokrajini bitka se bije oko toga da li će, posle više od četvrt veka, „crni“ (konzervativci) moći da skinu sa „trona“ crvene (socijaldemokrate).

Glavni „krivac“ za (očekivani) sunovrat velikih stranaka, bar u dve pokrajine, jeste (ekstremno) desničarska (evroskeptična i naglašeno ksenofobna) Alternativa za Nemačku koja je na minulim komunalnim izborima u Hesenu, na pokrajinskom nivou, osvojila fantastičnih, s obzirom na to da je krenula sa „ledine“ (nije je bilo na prethodnim izborima), 13,2 odsto glasova: „alternativci“ su, očigledno, nezadrživo započeli osvajanje parlamenata, ovoga puta (nekoliko) pokrajinskih, a naredne godine, po svemu sudeći, i Bundestaga.

Za velike stranke Alternativa za Nemačku je, naravno, daleko veća opasnost od nacističkog „prepada“ na više opština u pokrajini Hesen: nema nikakvih izgleda da nacisti krenu koji stepenik više, osim (možda) do nekog od pokrajinskih, ali ne i onog saveznog. Već spomenuto istraživanje demoskopskog instituta INSA pokazalo je, međutim, da bi ove nedelje Alternativa za Nemačku mogla da osvoji od 9 procenata glasova u Rajnland-Pfalcu do 13 odsto u Baden-Virtembergu. Na kraju izborne trke u Saksoniji-Anhaltu alternativcima ne „gine“ jedna od medalja, pitanje je samo da li će to biti srebro ili bronza: iako s neizbežnim gubitkom u odnosu na minule izbore, CDU će ostati najjača stranka, famozna Alternativa za Nemačku će, ako se ostvare ova sumorna predskazanja (osvojenih 19 odsto glasova), ostaviti za sobom socijaldemokrate (izglednih samo 15 procenata) i možda se izjednačiti sa Levicom koja je 2011. imala osvojenih 24 odsto, a sada joj predviđaju četiri procenta manje.

U svakom slučaju, nedeljni izbori u tri nemačke pokrajine, bez obzira na izvesne razlike i nijanse, mogli bi da budu težak šamar liderima dve velike stranke CDU i SPD Angeli Merkel i Zigmaru Gabrijelu. Merkelovoj bi mogao da se prvi put ozbiljnije „zaljulja“ kancelarski tron, a Gabrijelu da potonu nade da bude 2017. kandidat SPD za saveznog kancelara.

REVOLUCIJA DESNICE I pre nego što bude poznat njihov ishod, u javnosti se, medijski i politički, sve učestalije, potežu kardinalna pitanja: otkud najednom toliki eruptivni izlivi mržnje, ne samo prema došljacima, iako su oni najčešće i najviše na nišanu, i koliko je zaista demokratija razvijena u tako važnoj zemlji za Evropu, ali i za svet?

Levo orijentisani intelektualci, poput komentatora „Špigla“ Jakoba Augštajna, uvereni su da nezaustavljivi pohod desnice nema mnogo (on čak tvrdi: nikakve) veze sa izbeglicama. Njen uspeh, a po Augštajnu je reč o „revoluciji desnice“ koja je „preplavila Nemačku“, predstavlja odgovor društva na bolest kapitalizma, bolest koju su etablirane stranke ignorisale. Godinama su mediji i političari aplaudirali, a u tome je njihova krivica, neoliberalizmu koji je rastakao društvo.

U Sjedinjenim Američkim Državama, podseća Augštajn, 400 najbogatijih građana raspolaže imetkom većim nego šezdeset odsto stanovništva. Najnoviji podaci pokazuju da u najbogatijoj zemlji Starog kontinenta, Nemačkoj, više od dvanaest miliona građana živi ispod granice siromaštva. Desnica se, koristeći tu „bolest kapitalizma“, najednom pokazuje kao „šampion (i zaštitnik) radničke klase“. Ono što levici nije pošlo za rukom, da usred dramatične finansijske krize organizuje snažne i masovne proteste, uspelo je desnici povodom izbegličke krize: pokrenula je snažne političke proteste na ulicama nemačkih gradova, i tim političkim protestima sada osvaja parlamente.

Da bi ilustrovao tezu o ranjivosti nemačke demokratije, Augštajn spominje primer sa minulih komunalnih izbora u pokrajini Hesen: u Bad Karlshafenu Alternativa za Nemačku je osvojila 22,3 odsto glasova, više nego etablirane velike Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD)!

Augštajnov kolega Saša Lobo traži, takođe, uzroke drastičnih i agresivnih ksenofobičnih nasrtaja na izbeglice širom Nemačke, uključujući batinanja i paljenje kuća određenih za njihov smeštaj, u nekoj vrsti tipično nemačke „bolesti“: u „sistemskom“ bagatelisanju, od strane zvaničnika iz konzervativnog tabora, opasnosti koju donosi ekstremna desnica. Upire se, po pravilu, prst na ekstremnu levicu kao na veću opasnost. Kad dođe do eskalacije ekstremne levice, u najgorem slučaju, konstatuje Lobo, na ulicama gore automobili, kad eskalira desnica, gore ljudi, uz opasku da „nismo deleko“ od toga posle učestalih požara u izbegličkim skrovištima i skloništima.

U svakom slučaju, izbeglice su politički najzapaljivija tema u Nemačkoj. Ona će gotovo presudno uticati na ishod ovonedeljnih izbora u tri nemačke pokrajine. Potvrdili su to, nedvosmisleno i alarmantno, već pomenuti komunalni izbori u Hesenu. Toga je, očigledno, bila svesna i prva na listi konzervativaca u izbornom nadmetanju u pokrajini Rajnland-Pfalc, samouverena i ambiciozna Julija Klekner, koju neki već vide kao naslednicu Angele Merkel na kancelarskom tronu. Da bi uopšte ostala u „igri“, Kleknerova mora uspešno, već u nedelju, da savlada prvu, veoma ozbiljnu prepreku: da pobedi u tradicionalnoj „tvrđavi“ socijaldemokrata.

Kako bi povećala šanse u tom poduhvatu, morala je da se jeretički distancira od neprikosnovene šefice svoje stranke, od, u takvim slučajevima, neumoljive Angele Merkel. Za razliku od njene politike „širom otvorenih vrata“, kad je reč o izbeglicama, Kleknerova je (možda i uz prećutnu kancelarkinu saglasnost?) lansirala „plan A 2“ koji predviđa kontrolisano prihvatanje ograničenog broja migranata, uzimajući kao dobar primer ponašanje zvaničnog Beča, koje, inače, vrlo iritira u Berlinu.

TURSKA KARTA I sama Merkelova pokušava grozničavo poslednjih nedelja da bar malo ohladi ključalu atmosferu u zemlji, shvatajući da bi, ako se ovako nastavi, vrag mogao da odnese šalu. U demonstrativnom odsustvu solidarnosti unutar evropske familije, nemačka kancelarka je sav ulog bacila na (problematičnu) tursku kartu.

U političkom pokeru sa Evropljanima, Turci su se pokazali kao veštiji igrači. Turski premijer Ahmet Davutoglu je na vanrednom samitu lidera Evropske unije, u ponedeljak uveče, osetno podigao ulog. Turska će pristati da „pomogne Evropljanima“ uz nekoliko izričitih uslova: da se udvostruči „honorar“ za tu „uslugu“ (s ranije spominjanih tri na šest milijardi evra), da Brisel već početkom leta omogući turskim državljanima ulazak u šengensku zonu bez viza i da se, napokon, odmrznu pregovori s Ankarom o prijemu Turske u Evropsku uniju.

Sportski rečeno, lopta je sada u evropskom dvorištu. Nesložni Evropljani bi do sledećeg samita (17. i 18. marta) trebalo da se slože oko još spornih stavki iz „turskog paketa“. Prvi koraci su, kažu, već učinjeni, ali je cilj još daleko. Najspornija stavka, očigledno, i dalje ostaje prijem Turske u evropsku familiju. Nemačka kancelarka je posle sastanka evropskih lidera s turskim premijerom rezolutno saopštila: o tome se uopšte nije razgovaralo. Potegla je svoju staru formulu „strateškog partnerstva“ s Turskom (kao zamenu za punopravno članstvo), uz konstataciju da se upravo, na primeru izbegličke krize, pokazalo koliko je takvo partnerstvo s Ankarom „geopolitički važno“. Očekivana, i spasonosna rešenja su, tako, opet odložena. Uz sve postojeće probleme i neprilike – do sledeće prilike.

[/restrictedarea]