Plodovi programiranog haosa

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Ameroatlantski pojam slobode u verziji programiranog haosa dozvoljava iluziju slobode državama podvrgnutim tretmanu, na isti način kojim se (po Jirži Lecu) sloboda robova meri dužinom lanaca

Na britanskom Ostrvu Bellum omnium contra omnes, rat svih protiv svih, u Parlamentu, vladi i partijama; udario evrofob na evrofila, a sve je počelo čim je premijer Dejvid Kameron doneo u London, posle dugih pregovora sa Briselom, paket „reformisane“ Unije i neku prilično nedopečenu i nedosoljenu varijantu „novog statusa“ u novoj, „reformisanoj“ Evropskoj uniji.

BREGZIT Već prvo čitanje „specijalnog statusa“ koji premijer nudi zemljacima kako bi 23. juna, na referendumu „otići ili ostati“, progutali udicu i glasali za ostanak u EU, otkriva da nije reč ni o kakvoj novoj EU, pogotovo ne o nekom naročito povlašćenom statusu Britanije u njoj.

Zato je, čim je Kameron izašao u javnost sa briselskim papirom, počela bitka svih azimuta, iz svih raspoloživih oružja, ne bi li se Britancima olakšalo i ulepšalo nošenje krsta na EU Golgotu, a uz prateće zastrašivanje iz Dauning strita kako bi napuštanje Unije bilo „skok u crnu rupu nepoznatog“ i puna neizvesnost „dana posle“.

Rezultata pripitomljavanja već ima: istraživanje pokazuje da bi ovog momenta i u samoj Kameronovoj Konzervativnoj partiji 155 poslanika u Parlamentu glasalo za ostanak u Uniji, dok bi njih 129 bilo za „bregzit“. Istovremeno, u redovima parlamentaraca iz opozicione Laburističke partije za ostanak bi glasalo 215, a protiv 7.

U samoj vladi do sada je većina bila za odlazak, dok bi trenutno slaba većina ostala u Uniji. Četiri ministra „teškog kalibra“ išli bi uz premijera i glasali za ostanak u toj njegovoj „reformisanoj“ Uniji – Džon Ozborn (finansije), Filip Hamond (spoljni poslovi), Tereza Mej (unutrašnji poslovi) i Majkl Falon (odbrana)… Za raskid sa Briselom glasali bi Ian Dankan Smit (rad i penzije), Majkl Gouv (pravda), Boris Džonson (gradonačelnik Londona)…

U celom Ujedinjenom Kraljevstvu puca po šavovima: šefica vladajuće partije u Škotskoj Nikola Stardžon već je objavila da bi Škotska raspisala svoj referendum o ostanku u EU ako bi ostatak Britanije (Vels, Severna Irska i Engleska) na referendumu glasao za „bregzit“.

Dejvid Kameron je, svojim papirom, pustio duh iz boce, samo tri meseca pred referendum i sada je pitanje „biti ili ne biti“ široko otvoreno, iako većina Britanaca, nasuprot većini u političkom establišmentu, i dalje smatra da bi zemlja, oslobođena briselskih okova – glomazne, trome, nadnacionalne regulative – prosperirala u slobodnom, globalnom prostoru, posebno u „specifičnim vezama“ sa SAD i velikim azijskim partnerima (Kina, Indija, Japan…).

[restrictedarea]

EGZISTENCIJALNA KRIZA EU Ova opcija ima jaku podršku i oslanja se na ocenu da Evropska unija prolazi kroz „egzistencijalnu krizu“ naročito evidentnu u nemoći Brisela da (zbog unutrašnjih kontradikcija) donosi strateške odluke. Otuda i pitanje koje se na Temzi učestalo postavlja: koliko će još ovakva Unija postojati pre nego što se transformiše u labavu konfederaciju država sa – verovatno – jednim užim jezgrom?

Tim pitanjem bavio se prošle sedmice i Radio „Bi-Bi-Si 4“, najslušanija stanica na Ostrvu, ocenjujući: „Zanimljivo je koliko EU nema snage da (bez Amerike) donosi vitalne, strateške odluke, niti da se, u protivnom, sama rasformira.“ Mala ilustracija je – navodi se – briselska regulativa po kojoj, recimo, depozitori (Italija se uzima kao uzorak) kada polože novac u neku evropsku banku automatski postaju investitori, čime, umesto da im je novac zagarantovan, bez njihove volje a često i bez znanja, preuzimaju na sebe i rizik investiranja: „Briselska birokratija ovakve odluke donosi bez razmišljanja o posledicama, i šta sada imamo? Oni kojima se ovakva regulativa ne sviđa, jednostavno je ignorišu i ne snose nikakve posledice. Rezultat je konfuzija. Iz Brisela stalno izlaze edikti (službena naređenja), a svi nastavljaju po svome.“

Prvi meseci ove godine otvorili su na Kontinentu seriju pitanja, a jedno od ključnih je egzodus migranata sa Juga na Sever. U centru debate je nedoumica da li je ovo fenomen „sui generis“, posledica spoljnih prilika, ili je pak reč o krizi Evropske unije?

 

AMERIČKI HAOS Tijeri Mejsan, francuski politički analitičar, osnivač i rukovodilac globalne mreže „Volter netvork“, tvrdi da je birokratija u Briselu „promašila temu“ u tretmanu i oceni nedavnih napada islamista na Evropu, a posebno u baratanju sadašnjim talasom izbeglica. Ocena je da ovo kretanje očajnika nije posledica incidenta na Bliskom istoku, u Africi i drugde nego je posledica i rezultat „američke strategije“ udružene sa njenim vazalom Briselom. Da su vojne akademije u EU valjano obavile svoj deo posla, da su prostudirale doktrinu Velikog brata preko okeana, našle bi – analizira Mejsan – da je Pentagon davno objavio celu seriju dokumenata o takozvanoj „teoriji haosa“. Mejsan primećuje da, začudo, nijedna relevantna evropska institucija nije poklonila pažnju tim dokumentima, još manje globalnim posledicama iste. „Valjda zato što je reč o varvarskom projektu i što je doktrina izašla iz američke političke elite… A svako u Americi zna da nas je (Evropljane) Amerika spasla od nacizma, pa, stoga, takvu vrstu varvarstva ne smemo da dovedemo u vezu sa Amerikancima.“

Da je politički personal u Briselu – ide dalje teza – makar malo proputovao kroz Irak, Siriju, Libiju, Somaliju, Nigeriju, Mali… i svakako, Ukrajinu, „golim okom bi video kako u praksi deluje teorija programiranog haosa“ (Mejsan).

Evropska unija je u ovoj šemi primene programiranog haosa, što prećutni učesnik, što direktni pratilac SAD. Oglušila se o mizeriju ljudi u zemljama gde je donet haos, kao što se sada kompromituje, podižući kineske zidove bodljikavih žica pred desperadosima koji bi da se dokopaju evropskog „Šengenistana“. Povrh ovoga, „gospoda u Briselu su još i aktivni učesnici – na zahtev Velikog brata u Vašingtonu – u nametanju sankcija i svih vrsta pritisaka na države pod tretmanom programiranog haosa“.

I upravo u suprotnosti sa čudnom izjavom predsednika Francuske Fransoa Olanda, da (na primer) masovni beg ljudi iz Libije nije posledica zapadne vojne intervencije („Ujedinjeni zaštitnik“), danas je činjenica za istoriju da je izbeglički talas upravo rezultat doktrine i praktične primene „programiranog haosa“, sa francuskom ratnom avijacijom kao direktnim učesnikom u libijskoj aferi.

Destrukcija libijske države metodom „programiranog haosa“, a u sadejstvu sa džihadistima Islamske države, nije počela zato što – kako propagiraju u Vašingtonu – libijski „revolucionari“ nisu uspeli da se dogovore o konceptu države posle likvidacije Gadafija nego je destrukcija (naftonosne) Libije bila strateški cilj imperijalnog programa upotrebom doktrine dirigovanog haosa, sa SAD u čelnoj ulozi.

Tijeri Mejsan nas podseća da u Libiji nije bilo ni traga od „demokratske revolucije“, promovisane od Zapada, nego se dešavalo vandalsko rasturanje zemlje, podela teritorije, izazivanje haosa – u sadejstvu sa džihadizmom – i kontrola istočnog, naftom bogatog dela Libije.

Nije, zatim, bilo ni traga od mandata OUN radi tobože „zaštite civila“, već je Libija bila severnoafrički segment programiranog haosa; masakr, klasičan ratni zločin u kome je nastradalo 160 hiljada Libijaca, od toga tri četvrtine nastradalih od savezničkog bombardovanja.

Programiranje haosa izvedeno je u Libiji ruku podruku sa vojnom, političkom i propagandnom kolaboracijom Evropske unije sa Amerikom. Posledice su trajne. Jedna se ogleda u drami izbeglica od kojih stotine završavaju u „plavoj grobnici“ Mediterana… Najmanje ovih očajnika beži od tamošnjih „diktatura“, a najviše od posledica programiranog haosa koji im ciljno zavode zapadne „demokratije“.

I niko u briselskom zamku do sada nije oglasio istinu o sadašnjoj tragediji, preuzeo deo odgovornosti i anticipirao dolazeće posledice programiranog haosa – rasturanje nacionalnih država, još više egzodus i (kao nusprodukt) „islamizacija“ tržišta droge globalnih razmera, a za račun imperijalnog kartela i proizvođača tog svetskog haosa. Ne bi, u ovom kontekstu, trebalo zaboraviti – kada je reč o globalnoj trgovini drogom u sistemu programiranog haosa – kako je NATO (to jest Amerika) u Kabulu doveo na vlast Hamida Karzaija da bi Avganistan postao svetski rasturač herona, između ostalog, i kosovskoj mafiji.

 

IMPERIJALNA DOKTRINA Istorijska je istina, takođe, da je doktrina dirigovanog haosa danas modus operandi Imperije i (sve više) njene evropske filijale – Evropske unije (primer Ukrajine). Američki stručnjak za takozvanu „političku filozofiju“ Leo Štros svojevremeno je okupio oko sebe učenike od kojih je većina docnije zauzimala visoke položaje u američkoj političkoj i vojnoj nomenklaturi. Iz tog miljea nikla je i teorija koja je u potonjem narativu Vašingtona razvijena u sistem „konstruktivnog haosa“. Taj „konstruktivni haos“ – sam po sebi semantički apsurd – preimenovan je kasnije u „programirani haos“ i postao doktrina američkog spoljnog intervencionizma. Praktična izvedba programiranog haosa nije obavezno morala da bude brutalna vojna intervencija nego (često) faktičko, a latentno, rasturanje zemlje po načelu: bez države nema vojske, bez vojske nema rizika od poraza.

Sve u svemu, krajnji cilj američkog intervencionizma i alijanse (NATO, EU) koju Vašington kontroliše jeste destrukcija suverene države. To je, formalno, u priličnom nesaglasju sa evropskim tradicionalnim načelima o humanim i demokratskim vrednostima ispisanim još davno na stranicama Magna karte, ali je pomirljivo sa teorijom koju je Tomas Hobs razvio u svom „Levijatanu“, a kaže kako je oportuno da je, pod izvesnim okolnostima, i despotu dozvoljena mera slobode delovanja; da je, dakle, i diktatura prihvatljiva ukoliko može da zemlju poštedi haosa.

Ameroatlantski pojam slobode u verziji programiranog haosa dozvoljava, dakle, iluziju slobode državama podvrgnutim tretmanu, na isti način kojim se (po Jirži Lecu) sloboda robova meri dužinom lanaca.

Samo dva rata u Iraku i Siriji već su prouzrokovala stradanje četiri miliona ljudi i oba „legitimne intervencije“, predstavljane u OUN kao „čin samoodbrane“, mada su to bili samo casus belli za pravdanje i pokretanje pseudo „rata protiv terora“. Primenu ovog segmenta dirigovanog, projektovanog i programiranog haosa gledamo danas u Iraku, Siriji, Somaliji, Nigeriji…

Evropska unije je bila dosledan pratilac ili pak direktni učesnik ove američke projekcije globalnog haosa.

Podanički odnos Brisela prema Vašingtonu kompleksan je fenomen. Džon Fridman, osnivač „Stratfora“, kaže (bez zadrške) da je Evropska unija „propao projekt“. Ovo, ako išta, sugeriše da i u Vašingtonu nisu više sigurni da je Brisel pouzdan pratilac dogme o takozvanom „Američkom stoleću“ i prakse „programiranog haosa“ radi perpetuiranja „američkog sna“. Sugestija je da je EU za Amerikance sve više „bolešljiva“, pa, stoga, u jednoj internoj analizi koju je „Pečat“ imao u rukama, stoji i opaska da Vašington ima problema da računa i sa NATO kao čvrstom američkom vezom prema Evropi. Notira se da EU postaje „nepredvidljiv partner“ u vašingtonskim strateškim planovima prema Istoku (Rusija, Kina). U Londonu se, takođe, čuje i teza da u Vašingtonu nisu sigurni koliko će trajati ova „briselska boljka“. Institucije u Briselu su – opisuje ih Fridaman – sve više „kao muzeji“, „i dalje možete da ih posećujete; i dalje funkcionišu“, te „još ne vidim kolaps Unije; vidim kako postaje irelevantna“. Kao takva još će da traje, i u tom trajanju će „da sretno potone u beznačajnost“.

U knjizi „Šta Evropa želi“ (Srećko Horvat, Slavoj Žižek) naći će se podsećanje na sudbinu luksuznog putničkog broda „Kosta Konkordija“. Brod je imao trinaest paluba nazvanih po zemljama članicama Evropske unije – Austrija, Portugalija, Španija, Nemačka, Francuska… Bili su tu još „Atrijum Evrope“, „Salon London“, „Disko Lisabon“, „Bar Berlin“ – rečju, jedna idilična slika idilično ujedinjene Evrope… „Konkordija“ (sloga) je udarila u podvodni greben u januaru 2012. i „srećno potonula“ u Tirensko more.

 

[/restrictedarea]