Плодови програмираног хаоса

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Амероатлантски појам слободе у верзији програмираног хаоса дозвољава илузију слободе државама подвргнутим третману, на исти начин којим се (по Јиржи Лецу) слобода робова мери дужином ланаца

На британском Острву Bellum omnium contra omnes, рат свих против свих, у Парламенту, влади и партијама; ударио еврофоб на еврофила, а све је почело чим је премијер Дејвид Камерон донео у Лондон, после дугих преговора са Бриселом, пакет „реформисане“ Уније и неку прилично недопечену и недосољену варијанту „новог статуса“ у новој, „реформисаној“ Европској унији.

БРЕГЗИТ Већ прво читање „специјалног статуса“ који премијер нуди земљацима како би 23. јуна, на референдуму „отићи или остати“, прогутали удицу и гласали за останак у ЕУ, открива да није реч ни о каквој новој ЕУ, поготово не о неком нарочито повлашћеном статусу Британије у њој.

Зато је, чим је Камерон изашао у јавност са бриселским папиром, почела битка свих азимута, из свих расположивих оружја, не би ли се Британцима олакшало и улепшало ношење крста на ЕУ Голготу, а уз пратеће застрашивање из Даунинг стрита како би напуштање Уније било „скок у црну рупу непознатог“ и пуна неизвесност „дана после“.

Резултата припитомљавања већ има: истраживање показује да би овог момента и у самој Камероновој Конзервативној партији 155 посланика у Парламенту гласало за останак у Унији, док би њих 129 било за „брегзит“. Истовремено, у редовима парламентараца из опозиционе Лабуристичке партије за останак би гласало 215, а против 7.

У самој влади до сада је већина била за одлазак, док би тренутно слаба већина остала у Унији. Четири министра „тешког калибра“ ишли би уз премијера и гласали за останак у тој његовој „реформисаној“ Унији – Џон Озборн (финансије), Филип Хамонд (спољни послови), Тереза Меј (унутрашњи послови) и Мајкл Фалон (одбрана)… За раскид са Бриселом гласали би Иан Данкан Смит (рад и пензије), Мајкл Гоув (правда), Борис Џонсон (градоначелник Лондона)…

У целом Уједињеном Краљевству пуца по шавовима: шефица владајуће партије у Шкотској Никола Старџон већ је објавила да би Шкотска расписала свој референдум о останку у ЕУ ако би остатак Британије (Велс, Северна Ирска и Енглеска) на референдуму гласао за „брегзит“.

Дејвид Камерон је, својим папиром, пустио дух из боце, само три месеца пред референдум и сада је питање „бити или не бити“ широко отворено, иако већина Британаца, насупрот већини у политичком естаблишменту, и даље сматра да би земља, ослобођена бриселских окова – гломазне, троме, наднационалне регулативе – просперирала у слободном, глобалном простору, посебно у „специфичним везама“ са САД и великим азијским партнерима (Кина, Индија, Јапан…).

[restrictedarea]

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА КРИЗА ЕУ Ова опција има јаку подршку и ослања се на оцену да Европска унија пролази кроз „егзистенцијалну кризу“ нарочито евидентну у немоћи Брисела да (због унутрашњих контрадикција) доноси стратешке одлуке. Отуда и питање које се на Темзи учестало поставља: колико ће још оваква Унија постојати пре него што се трансформише у лабаву конфедерацију држава са – вероватно – једним ужим језгром?

Тим питањем бавио се прошле седмице и Радио „Би-Би-Си 4“, најслушанија станица на Острву, оцењујући: „Занимљиво је колико ЕУ нема снаге да (без Америке) доноси виталне, стратешке одлуке, нити да се, у противном, сама расформира.“ Мала илустрација је – наводи се – бриселска регулатива по којој, рецимо, депозитори (Италија се узима као узорак) када положе новац у неку европску банку аутоматски постају инвеститори, чиме, уместо да им је новац загарантован, без њихове воље а често и без знања, преузимају на себе и ризик инвестирања: „Бриселска бирократија овакве одлуке доноси без размишљања о последицама, и шта сада имамо? Они којима се оваква регулатива не свиђа, једноставно је игноришу и не сносе никакве последице. Резултат је конфузија. Из Брисела стално излазе едикти (службена наређења), а сви настављају по своме.“

Први месеци ове године отворили су на Континенту серију питања, а једно од кључних је егзодус миграната са Југа на Север. У центру дебате је недоумица да ли је ово феномен „суи генерис“, последица спољних прилика, или је пак реч о кризи Европске уније?

 

АМЕРИЧКИ ХАОС Тијери Мејсан, француски политички аналитичар, оснивач и руководилац глобалне мреже „Волтер нетворк“, тврди да је бирократија у Бриселу „промашила тему“ у третману и оцени недавних напада исламиста на Европу, а посебно у баратању садашњим таласом избеглица. Оцена је да ово кретање очајника није последица инцидента на Блиском истоку, у Африци и другде него је последица и резултат „америчке стратегије“ удружене са њеним вазалом Бриселом. Да су војне академије у ЕУ ваљано обавиле свој део посла, да су простудирале доктрину Великог брата преко океана, нашле би – анализира Мејсан – да је Пентагон давно објавио целу серију докумената о такозваној „теорији хаоса“. Мејсан примећује да, зачудо, ниједна релевантна европска институција није поклонила пажњу тим документима, још мање глобалним последицама исте. „Ваљда зато што је реч о варварском пројекту и што је доктрина изашла из америчке политичке елите… А свако у Америци зна да нас је (Европљане) Америка спасла од нацизма, па, стога, такву врсту варварства не смемо да доведемо у везу са Американцима.“

Да је политички персонал у Бриселу – иде даље теза – макар мало пропутовао кроз Ирак, Сирију, Либију, Сомалију, Нигерију, Мали… и свакако, Украјину, „голим оком би видео како у пракси делује теорија програмираног хаоса“ (Мејсан).

Европска унија је у овој шеми примене програмираног хаоса, што прећутни учесник, што директни пратилац САД. Оглушила се о мизерију људи у земљама где је донет хаос, као што се сада компромитује, подижући кинеске зидове бодљикавих жица пред десперадосима који би да се докопају европског „Шенгенистана“. Поврх овога, „господа у Бриселу су још и активни учесници – на захтев Великог брата у Вашингтону – у наметању санкција и свих врста притисака на државе под третманом програмираног хаоса“.

И управо у супротности са чудном изјавом председника Француске Франсоа Оланда, да (на пример) масовни бег људи из Либије није последица западне војне интервенције („Уједињени заштитник“), данас је чињеница за историју да је избеглички талас управо резултат доктрине и практичне примене „програмираног хаоса“, са француском ратном авијацијом као директним учесником у либијској афери.

Деструкција либијске државе методом „програмираног хаоса“, а у садејству са џихадистима Исламске државе, није почела зато што – како пропагирају у Вашингтону – либијски „револуционари“ нису успели да се договоре о концепту државе после ликвидације Гадафија него је деструкција (нафтоносне) Либије била стратешки циљ империјалног програма употребом доктрине диригованог хаоса, са САД у челној улози.

Тијери Мејсан нас подсећа да у Либији није било ни трага од „демократске револуције“, промовисане од Запада, него се дешавало вандалско растурање земље, подела територије, изазивање хаоса – у садејству са џихадизмом – и контрола источног, нафтом богатог дела Либије.

Није, затим, било ни трага од мандата ОУН ради тобоже „заштите цивила“, већ је Либија била северноафрички сегмент програмираног хаоса; масакр, класичан ратни злочин у коме је настрадало 160 хиљада Либијаца, од тога три четвртине настрадалих од савезничког бомбардовања.

Програмирање хаоса изведено је у Либији руку подруку са војном, политичком и пропагандном колаборацијом Европске уније са Америком. Последице су трајне. Једна се огледа у драми избеглица од којих стотине завршавају у „плавој гробници“ Медитерана… Најмање ових очајника бежи од тамошњих „диктатура“, а највише од последица програмираног хаоса који им циљно заводе западне „демократије“.

И нико у бриселском замку до сада није огласио истину о садашњој трагедији, преузео део одговорности и антиципирао долазеће последице програмираног хаоса – растурање националних држава, још више егзодус и (као нуспродукт) „исламизација“ тржишта дроге глобалних размера, а за рачун империјалног картела и произвођача тог светског хаоса. Не би, у овом контексту, требало заборавити – када је реч о глобалној трговини дрогом у систему програмираног хаоса – како је НАТО (то јест Америка) у Кабулу довео на власт Хамида Карзаија да би Авганистан постао светски растурач херона, између осталог, и косовској мафији.

 

ИМПЕРИЈАЛНА ДОКТРИНА Историјска је истина, такође, да је доктрина диригованог хаоса данас модус операнди Империје и (све више) њене европске филијале – Европске уније (пример Украјине). Амерички стручњак за такозвану „политичку филозофију“ Лео Штрос својевремено је окупио око себе ученике од којих је већина доцније заузимала високе положаје у америчкој политичкој и војној номенклатури. Из тог миљеа никла је и теорија која је у потоњем наративу Вашингтона развијена у систем „конструктивног хаоса“. Тај „конструктивни хаос“ – сам по себи семантички апсурд – преименован је касније у „програмирани хаос“ и постао доктрина америчког спољног интервенционизма. Практична изведба програмираног хаоса није обавезно морала да буде брутална војна интервенција него (често) фактичко, а латентно, растурање земље по начелу: без државе нема војске, без војске нема ризика од пораза.

Све у свему, крајњи циљ америчког интервенционизма и алијансе (НАТО, ЕУ) коју Вашингтон контролише јесте деструкција суверене државе. То је, формално, у приличном несагласју са европским традиционалним начелима о хуманим и демократским вредностима исписаним још давно на страницама Магна карте, али је помирљиво са теоријом коју је Томас Хобс развио у свом „Левијатану“, а каже како је опортуно да је, под извесним околностима, и деспоту дозвољена мера слободе деловања; да је, дакле, и диктатура прихватљива уколико може да земљу поштеди хаоса.

Амероатлантски појам слободе у верзији програмираног хаоса дозвољава, дакле, илузију слободе државама подвргнутим третману, на исти начин којим се (по Јиржи Лецу) слобода робова мери дужином ланаца.

Само два рата у Ираку и Сирији већ су проузроковала страдање четири милиона људи и оба „легитимне интервенције“, представљане у ОУН као „чин самоодбране“, мада су то били само casus belli за правдање и покретање псеудо „рата против терора“. Примену овог сегмента диригованог, пројектованог и програмираног хаоса гледамо данас у Ираку, Сирији, Сомалији, Нигерији…

Европска уније је била доследан пратилац или пак директни учесник ове америчке пројекције глобалног хаоса.

Поданички однос Брисела према Вашингтону комплексан је феномен. Џон Фридман, оснивач „Стратфора“, каже (без задршке) да је Европска унија „пропао пројект“. Ово, ако ишта, сугерише да и у Вашингтону нису више сигурни да је Брисел поуздан пратилац догме о такозваном „Америчком столећу“ и праксе „програмираног хаоса“ ради перпетуирања „америчког сна“. Сугестија је да је ЕУ за Американце све више „болешљива“, па, стога, у једној интерној анализи коју је „Печат“ имао у рукама, стоји и опаска да Вашингтон има проблема да рачуна и са НАТО као чврстом америчком везом према Европи. Нотира се да ЕУ постаје „непредвидљив партнер“ у вашингтонским стратешким плановима према Истоку (Русија, Кина). У Лондону се, такође, чује и теза да у Вашингтону нису сигурни колико ће трајати ова „бриселска бољка“. Институције у Бриселу су – описује их Фридаман – све више „као музеји“, „и даље можете да их посећујете; и даље функционишу“, те „још не видим колапс Уније; видим како постаје ирелевантна“. Као таква још ће да траје, и у том трајању ће „да сретно потоне у безначајност“.

У књизи „Шта Европа жели“ (Срећко Хорват, Славој Жижек) наћи ће се подсећање на судбину луксузног путничког брода „Коста Конкордија“. Брод је имао тринаест палуба названих по земљама чланицама Европске уније – Аустрија, Португалија, Шпанија, Немачка, Француска… Били су ту још „Атријум Европе“, „Салон Лондон“, „Диско Лисабон“, „Бар Берлин“ – речју, једна идилична слика идилично уједињене Европе… „Конкордија“ (слога) је ударила у подводни гребен у јануару 2012. и „срећно потонула“ у Тиренско море.

 

[/restrictedarea]