Nema više sloge sa onima koji smatraju da je Rusija zemlja staljinista i „kmetova“

Prenosimo

Piše Zahar PRILEPIN  Fakti

VEROVATNO je ovako nekako bilo u vreme zalaska Rimske imperije.

Postojalo je ono što je kasnije nazvano inteligencija, postojala je aristokratija, postojala je birokratija.

I isti govori su odzvanjali: nisu potrebni nagli postupci! To može da nas uplaši, prestanite! Treba umeti dogovarati se! Treba poštovati mir… Treba razmišljati o svakom građaninu…

Naokolo su bili veoma prijatni ljudi koji su umeli značajno da klimaju glavom, da snishodljivo uzdišu, da uteše tapšući po ramenu: ah, šta vam je, mladiću, čemu sve to, smirite se… Pametni ljudi, kažu oni, nema šta da dele – svi mi živimo u prostoru svog jezika i svoje književnosti!

Bespomoćno se osvrćem oko sebe i razmišljam: otkad se Rusija raspala, već 25 godina, ne prestaju krvavi konflikti na njenoj teritoriji.

[restrictedarea]

Ali, ogroman deo inteligencije potajno veruje: da bi na teritoriji Evroazije bio mir – treba nivelisati Rusiju, ta Rusija puna je izroda, staljinista i degenerika kmetovske svesti.

To je njihovo religijsko verovanje: oni nikada neće promeniti svoje mišljenje.

Za dve godine sam napisao stotine tekstova o onome šta se sa nama i sa njima dešava. Desetine puta uhvatio sam svoje oponente u otvorenoj laži i podmetanju, a oni mene – nijednom.

Naveo sam stotine primera iz prošlosti: kako su se u sličnoj situaciji odnosili prema svojoj Otadžbini i prema Zapadu naši znameniti prethodnici – ruski pisci i pesnici.

Činilo mi se da sam našao neke retke i čudesne reči da ubedim one koji su sposobni da čuju bar nešto.

Odlično shvatajući da totalne i profesionalne rusofobe neću uspeti da ubedim u suprotno, nadao sam se da mogu bar ponekad da me čuju razumni ljudi.

Ti ljudi će mi oprostiti suviše široko gestikuliranje, ali i primetiti nešto mnogo važnije.

Pravo da kažem: nije da me obeshrabrilo, ali je na mene nekako umirujuće delovao intervju jednog filologa kojeg sam veoma poštovao.

Priznajem da sam mnogo toga pisao računajući da će taj čovek primetiti i čuti ono što sam rekao.

I evo, video sam razmišljanja tog čoveka o tome da politička aktivnost „… ide na štetu Prilepinu. Zato što mnogi ljudi koji bi mogli i trebalo da vrednuju njegov književni talenat, odmeravaju ga prilično spornom i specifičnom političkom aktivnošću, a to im smeta da uvide opseg njegove darovitosti“.

Hm! – Začudio sam se zbog te „sporne i specifične političke aktivnosti“.

„Sporna je i specifična“ Puškinova pesma „Klevetnicima Rusije“, setio sam se u nevreme.

„Sporan je i specifičan“ dnevnik pisca Fjodora Dostojevskog.

„Sporna su i specifična“ mišljenja Aleksandra Bloka o liberalizmu.

„Sporan je i specifičan“ Valentin Grigorjevič Rasputin.

Uopšte, malo šta u svetu nije sporno, možda bih sve to zaboravio kad bi se radilo samo o meni, ali nakon nekoliko pasusa gotovo sa osećanjem ushićenosti pročitao sam razmišljanja istog tog čoveka o Ljudmili Ulickoj:

„… Ona je najbliže statusu pisca patrijarha, zato što pripada kategoriji ljudi o kojima niko ništa loše ne može da kaže. Čak i njeni protivnici, koji ne dele njena politička uverenja, ne mogu da je kritikuju sa stanovišta etike i moralnosti. Ona je veoma dobar, besprekorno dobar čovek, a moralna apsolutnost daje joj za pravo da govori u ime naroda i da je on shvata kao nosioca sakralne mudrosti.“

Sve ovo izgledalo mi je impresivno.

Jer, baš tako, a ne obrnuto – moji pogledi – izričito tradicionalni – izgledaju inteligentnim posmatračima kao „sporni i specifični“, a pogledi Ulicke, po njihovom mišljenju, nikako ne mogu da joj naškode zato što je ona „nosilac sakralne mudrosti“, uključujući i stanovište „etike i moralnosti“.

To što je Ljudmila Ulicka prošle godine dala mnoštvo intervjua koji su počinjali karakterističnom frazom: „Rizikujem da se pročujem kao rusofob“ i na odgovarajući način razvijala taj uvod, nikako ne može da utiče na to da se njena uverenja smatraju bar malo „spornim“, bar malčice „specifičnim“. Naprotiv, niko drugi osim nje nema pravo da govori „u ime naroda“.

Dubokomisleni zaključci Ulicke o tome da ukrajinski narod, za razliku od ruskog, nije znao za kmetsko pravo, koje ovde nije ni prevaziđeno – nikako ne idu njoj na štetu i nikome ne smetaju da shvati opseg njene darovitosti.

Odahnuo sam.

Ne zato što sam shvatio da je posao koji sam u poslednje vreme uradio bio uzaludan.

Samo je ozbiljnih nada bilo za jednu manje.

… A kad sam u glavnim ruskim novinama pročitao sledeću u nizu beleški mog razumnog prijatelja o tome da treba živeti u slozi i da, na primer, ja i Ljudmila Ulicka nemamo šta da delimo – više se nisam čudio.

Prijatelj piše da strogo ponašanje prema otadžbini i narodu i jeste znak duhovne slobode pisca.

Ah, da – ja znam tu slobodu, video sam je kao mladić 1991. svojim očima.

Od tada mi imamo šta da delimo.

Mi imamo zajedničku zemlju – ali svaki od nas njenu budućnost vidi dijametralno suprotno.

Oni ne žele da žive u zemlji koju ja shvatam – moji junaci za njih su demoni i nitkovi.

Ja ne želim da živim u njihovoj zemlji zbog toga što su njihovi heroji za mene – izrodi i pokvarenjaci.

Mudra Ljudmila Ulicka upravo je pružila podršku nišandžiji bataljona „Ajdar“ Nadeždi Savčenko.

U tome, naravno, takođe nema ničeg „spornog i specifičnog“.

Ali tu se nipošto ne „živi u slozi“.

Svako koristi svoju beskrajnu duhovnu slobodu po svom poimanju.

Više neće biti nikakvog prijateljstva. Ne vidim nijedan razlog da imitiram tu blagonaklonost.

[/restrictedarea]

Prevela: Ksenija Trajković

http://fakti.org/