Пише Захар ПРИЛЕПИН Факти
ВЕРОВАТНО је овако некако било у време заласка Римске империје.
Постојало је оно што је касније названо интелигенција, постојала је аристократија, постојала је бирократија.
И исти говори су одзвањали: нису потребни нагли поступци! То може да нас уплаши, престаните! Треба умети договарати се! Треба поштовати мир… Треба размишљати о сваком грађанину…
Наоколо су били веома пријатни људи који су умели значајно да климају главом, да снисходљиво уздишу, да утеше тапшући по рамену: ах, шта вам је, младићу, чему све то, смирите се… Паметни људи, кажу они, нема шта да деле – сви ми живимо у простору свог језика и своје књижевности!
Беспомоћно се осврћем око себе и размишљам: откад се Русија распала, већ 25 година, не престају крвави конфликти на њеној територији.
[restrictedarea]Али, огроман део интелигенције потајно верује: да би на територији Евроазије био мир – треба нивелисати Русију, та Русија пуна је изрода, стаљиниста и дегенерика кметовске свести.
То је њихово религијско веровање: они никада неће променити своје мишљење.
За две године сам написао стотине текстова о ономе шта се са нама и са њима дешава. Десетине пута ухватио сам своје опоненте у отвореној лажи и подметању, а они мене – ниједном.
Навео сам стотине примера из прошлости: како су се у сличној ситуацији односили према својој Отаџбини и према Западу наши знаменити претходници – руски писци и песници.
Чинило ми се да сам нашао неке ретке и чудесне речи да убедим оне који су способни да чују бар нешто.
Одлично схватајући да тоталне и професионалне русофобе нећу успети да убедим у супротно, надао сам се да могу бар понекад да ме чују разумни људи.
Ти људи ће ми опростити сувише широко гестикулирање, али и приметити нешто много важније.
Право да кажем: није да ме обесхрабрило, али је на мене некако умирујуће деловао интервју једног филолога којег сам веома поштовао.
Признајем да сам много тога писао рачунајући да ће тај човек приметити и чути оно што сам рекао.
И ево, видео сам размишљања тог човека о томе да политичка активност „… иде на штету Прилепину. Зато што многи људи који би могли и требало да вреднују његов књижевни таленат, одмеравају га прилично спорном и специфичном политичком активношћу, а то им смета да увиде опсег његове даровитости“.
Хм! – Зачудио сам се због те „спорне и специфичне политичке активности“.
„Спорна је и специфична“ Пушкинова песма „Клеветницима Русије“, сетио сам се у невреме.
„Споран је и специфичан“ дневник писца Фјодора Достојевског.
„Спорна су и специфична“ мишљења Александра Блока о либерализму.
„Споран је и специфичан“ Валентин Григорјевич Распутин.
Уопште, мало шта у свету није спорно, можда бих све то заборавио кад би се радило само о мени, али након неколико пасуса готово са осећањем усхићености прочитао сам размишљања истог тог човека о Људмили Улицкој:
„… Она је најближе статусу писца патријарха, зато што припада категорији људи о којима нико ништа лоше не може да каже. Чак и њени противници, који не деле њена политичка уверења, не могу да је критикују са становишта етике и моралности. Она је веома добар, беспрекорно добар човек, а морална апсолутност даје јој за право да говори у име народа и да је он схвата као носиоца сакралне мудрости.“
Све ово изгледало ми је импресивно.
Јер, баш тако, а не обрнуто – моји погледи – изричито традиционални – изгледају интелигентним посматрачима као „спорни и специфични“, а погледи Улицке, по њиховом мишљењу, никако не могу да јој нашкоде зато што је она „носилац сакралне мудрости“, укључујући и становиште „етике и моралности“.
То што је Људмила Улицка прошле године дала мноштво интервјуа који су почињали карактеристичном фразом: „Ризикујем да се прочујем као русофоб“ и на одговарајући начин развијала тај увод, никако не може да утиче на то да се њена уверења сматрају бар мало „спорним“, бар малчице „специфичним“. Напротив, нико други осим ње нема право да говори „у име народа“.
Дубокомислени закључци Улицке о томе да украјински народ, за разлику од руског, није знао за кметско право, које овде није ни превазиђено – никако не иду њој на штету и никоме не сметају да схвати опсег њене даровитости.
Одахнуо сам.
Не зато што сам схватио да је посао који сам у последње време урадио био узалудан.
Само је озбиљних нада било за једну мање.
… А кад сам у главним руским новинама прочитао следећу у низу белешки мог разумног пријатеља о томе да треба живети у слози и да, на пример, ја и Људмила Улицка немамо шта да делимо – више се нисам чудио.
Пријатељ пише да строго понашање према отаџбини и народу и јесте знак духовне слободе писца.
Ах, да – ја знам ту слободу, видео сам је као младић 1991. својим очима.
Од тада ми имамо шта да делимо.
Ми имамо заједничку земљу – али сваки од нас њену будућност види дијаметрално супротно.
Они не желе да живе у земљи коју ја схватам – моји јунаци за њих су демони и ниткови.
Ја не желим да живим у њиховој земљи због тога што су њихови хероји за мене – изроди и покварењаци.
Мудра Људмила Улицка управо је пружила подршку нишанџији батаљона „Ајдар“ Надежди Савченко.
У томе, наравно, такође нема ничег „спорног и специфичног“.
Али ту се нипошто не „живи у слози“.
Свако користи своју бескрајну духовну слободу по свом поимању.
Више неће бити никаквог пријатељства. Не видим ниједан разлог да имитирам ту благонаклоност.
[/restrictedarea]Превела: Ксенија Трајковић
http://fakti.org/