Mala predizborna svađa

Piše Nikola Vrzić

Kako je proevropska opozicija proevropskoj vlasti ipak uspela da se dogovori da nije uspela da se dogovori o zajedničkom nastupu na vanrednim parlamentarnim izborima koji će biti održani 24. aprila

Bolji početak predizborne kampanje svojih konkurenata iz ovdašnje proevropske opozicije aktuelni premijer Srbije i predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić gotovo da i nije mogao da poželi. Minulog vikenda, umesto da se ujedine pošto su im programi jednaki, inspirator zajednički a protivnik isti, lideri Demokratske stranke i njenih otpadaka u obliku Socijaldemokratske stranke i Liberalno-demokratske partije ne samo što nisu uspeli da se dogovore o zajedničkom nastupu na izborima već im je skoro 48 sati trebalo i da se dogovore da li su se, uopšte, išta dogovorili ili nisu. Na kraju je, ovog ponedeljka, dogovor ipak postignut: dogovora nema.

 

TRULI KOMPROMISI Ali krenimo redom. U subotu, posle mesec i nešto više dana priprema, posle sastanka predstavnika DS-a Bojana Pajtića, SDS-a Borisa Tadića i LDP-a Čedomira Jovanovića, B92 javlja: „Demokratska stranka, Socijaldemokratska stranka i Liberalno-demokratska partija na stolu imaju dogovor o jednoj listi… Prema saznanjima B92, u igri je opcija da prvi na listi bude Dragoljub Mićunović, kao i da lista nosi naziv Demokratska Srbija – DS – LDP – SDS.“ Iste večeri međutim, na Tviteru, Zoran Živković (predsednik Nove stranke, bivši predsednik Demokratske stranke koji je sada u savezu sa Demokratskom strankom, ali nije učestvovao u njenim pregovorima o savezu sa bivšim predsednikom i bivšim potpredsednikom Demokratske stranke, koji su pak sada u sopstvenom savezu kome na put nije stala činjenica što je bivši predsednik bivšeg potpredsednika izbacio iz njihove bivše stranke čim joj je došao na čelo, ali ko se još toga seća), Zoran Živković dakle na Tviteru zloslutno komentariše: „Truli kompromisi nikada nisu doneli ništa dobro…“ Boris Tadić pak izjavljuje – još je subota uveče – da trulog kompromisa nema: „Nikakav dogovor nije postignut. Ni oko čega od onoga što je objavljeno nismo se dogovorili. Razgovori se nastavljaju.“ A Bojan Pajtić pokazuje zadivljujuću saglasnost sa Tadićem: „Sutra se nastavljaju razgovori opozicionih stranaka.“

Dođe sutra, dođe i prekosutra, ponedeljak, najavljen kao dan D za obznanu odluke o ujedinjavanju proevropske opozicije. Sastanak tačno u podne. U 13:42, na svom Tviter nalogu, član Predsedništva LDP-a Kenan Hajdarević ispisuje: „Konačan dogovor oko mandata. Čedomir Jovanović na pregovorima prekinuo agoniju i žrtvovao LDP da bi DS i SDS dobili procente koje su tražili.“ Osam minuta kasnije, u 13:50, i Čedomir Jovanović, takođe na Tviteru, radosno potvrđuje na čistom proevropskom srpskom: „Demokratska Srbija final cut (poslednji rez)!“

Avaj. Već u 15:08 B92 prenosi vest agencije „Beta“: „Nema jedne liste – Pajtić: DS ne ide sa SDS i LDP.“ „Predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić izjavio je da ta partija neće izaći na predstojeće parlamentarne izbore u koaliciji sa SDS i LDP. Pajtić je agenciji ’Beta’ rekao da će DS na izborima nastupiti sa onim partijama sa kojima su demokrate sarađivale u prethodne dve godine ’u borbi protiv režima’. ’Građane Srbije ne interesuje broj mandata niti ko će s kim u koaliciju. Njih interesuju životne stvari, a ovi izbori su pitanje preživljavanja Srbije’, rekao je lider DS-a.“

Čedomir Jovanović posle svega izjavljuje „razočaran sam, ali ne i ljut zbog odustajanja demokrata nakon postignutog i potpisanog dogovora o raspodeli mandata“, a Boris Tadić – koji je u subotu rekao da je ponedeljak „poslednji rok za postizanje dogovora, budući da je već dovoljno vremena izgubljeno“ – u ponedeljak izjavljuje da se njegova partija „i dalje zalaže za nastup proevropske opozicije u jednoj koloni“, ali da je „nažalost DS donela odluku da se na predstojećim izborima ne ide u jednoj koloni“.

Ko je kriv za propast pregovora? Bilo je, u utorak 1. marta, zanimljivo uporediti naslovne stranice srpskih dnevnih novina. „Informer“ je krivicu za neuspelo ujedinjenje svalio na Borisa Tadića („Tadić svojim zahtevima onemogućio dogovor sa DS, tražio čak da se Pajtić i Čeda pismeno obavežu da će ga podržati na predsedničkim izborima 2017. Verovali ili ne: Tadićev uslov bio i da on bira potpredsednike DS“), „Alo“ je optužio Bojana Pajtića („Propala ideja o jednoj koloni. Pajtić zbog fotelje rasturio opoziciju!“), a sestrinski „Blic“ Čedomira Jovanovića („Pajtić ipak neće sa Tadićem i Jovanovićem. Dojadili mu Čedini spinovi“).

Pa, čijoj interpretaciji poverovati? Odgovoru su nas približile dve izjave, naoko oprečne. Kenan Hajdarević iz LDP-a: „Postigli smo dogovor u našim prostorijama o raspodeli mandata na zajedničkoj listi LDP-a, DS-a i SDS-a, kada sam to i objavio na Tviteru. Zaista ne znam šta se posle toga dogodilo i zašto je Pajtić naknadno dao izjavu da DS neće u koaliciju sa nama.“ Dragoljub Mićunović, DS, na pitanje u čije je ime Dušan Elezović potpisao dogovor o kome je reč: „U ime DS-a ne, jer on nema nijednu funkciju u stranci i njega niko ne može da ovlasti da bilo šta potpisuje.“ A „Politika“, pozivajući se na „upućene sagovornike“, navodi i da je „Elezović pred svima na sastanku zvao Pajtića da ga pita da li se on slaže s kvotama koje su dogovorene. Dobio je potvrdu i posle toga je potpisao. Šta se u narednih sat vremena događalo u DS-u, nije im jasno.“

Postoje dve mogućnosti. Prva, manje uverljiva, da je Bojan Pajtić sve vreme obmanjivao Tadića i Jovanovića da želi dogovor s njima, i druga, po kojoj je Pajtić pokušao da se s Tadićem i Jovanovićem dogovori iza leđa svojih stranačkih kolega, koje su ga u tome, takoreći u dvanaest i minut, ipak sprečile; ton citirane Mićunovićeve izjave upućuje upravo na ovu mogućnost. Ukoliko je to tačno, predstojeće izbore i kampanju Demokratska stranka dočekuje u stvarno sjajnoj formi, i Pajtićeva postizborna smena, obrazložena lošim rezultatom, nikoga ne bi trebalo da preterano začudi.

 

PROEVROPSKE PERSPEKTIVE SUKOBA U svakom slučaju, ova proevropska opozicija, koja se ionako još nije oporavila od gubitka vlasti i pratećih prinadležnosti i Vučićevog preotimanja njene proevropske politike, izbore i kampanju dočekuje u stanju koje je, kako rekosmo, Vučić samo mogao da poželi. Podeljena u dve kolone, a zapravo tri, a možda i sve četiri, jer će na isto biračko telo, uz Pajtića i Živkovića odnosno Tadića, Jovanovića i Nenada Čanka, nasrnuti i Saša Radulović („Dosta je bilo“) i Levica Srbije Borislava Borka Stefanovića. Po prirodi stvari, iz prostog razloga što im je ciljna grupa ista i niko se među njima ne nameće kao neprikosnoveni lider, međusobna borba moraće da bude poprilično oštra, uz to i podmukla jer su se javno obavezali da se neće napadati.

Na prošlim izborima, 2014. godine, biračko telo o kome govorimo, ono za koje EU iskreno nema alternativu, iznosilo je oko 750 hiljada birača; s obzirom na sve što se u Evropskoj uniji događa, teško je zamisliti da je broj ovih birača u međuvremenu naročito porastao, naprotiv, a dodatni problem ovim strankama predstavlja i činjenica da od 2014. do danas one nisu uspele da formulišu bilo kakvu drugu politiku ili makar ideju po kojoj bi postale prepoznatljive i privlačnije nego što su bile tada. Tako da se njihova jedina realna nada – osim u onih, trenutno ničijih skoro 110 hiljada glasova Mlađana Dinkića koga u srpskoj politici više nema – nalazi u (brižljivo negovanom i podsticanom) animozitetu u srpskoj javnosti prema Vučiću i njegovim naprednjacima, s tim što je i tu pitanje koliko će iz tog animoziteta baš oni profitirati. Drugim rečima, nezadovoljnih i iziritiranih Vučićem i naprednjacima danas je (možda do sigurno) više nego što ih je bilo pre dve godine, ali veliko je pitanje kome će ti glasovi otići. A neuspešno ujedinjavanje im, za privlačenje novih glasova, slutimo, baš i neće biti od naročite koristi.

 

SAVEZI I PRETRČAVANJA Elem, kad smo kod ujedinjavanja i razjedinjavanja, zanimljivi su – mada manje dramatični, što ne znači i manje značajni – pomaci i unutar vladajuće koalicije. Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića – 484.607 glasova na prošlim izborima, 13,49 odsto uz izlaznost od 53,09 odsto – stoički je istrpela udarac koji su joj priredili koalicioni partneri iz Srpske napredne stranke preuzimanjem Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), što će Dačiću i njegovom preostalom partneru Draganu Markoviću Palmi (Jedinstvena Srbija) verovatno oduzeti neki procenat glasova. Sudeći po učestalim napadima naprednjačkih funkcionera na socijaliste, SNS-u to i jeste cilj, kako bi im u narednoj vladi SPS bio još mlađi partner nego što je danas. Dačićevo pak ćutanje na preuzimanje PUPS-a svedoči o njegovom nastojanju da sukob sa SNS-om ne produbljuje, a to je nastojanje izazvano željom da ostane partner u vlasti ma koliko mlađan u tom partnerstvu bio. Tek, i bez PUPS-a, prednost koju Dačić ima (za razliku od proevropskih opozicionara) nalazi se u očuvanoj i izgrađenoj stranačkoj infrastrukturi SPS-a, dodatno osnaženoj dugotrajnim boravkom na vlasti, tako da ćemo, sva je prilika, i ubuduće imati zadovoljstvo da ga gledamo kako služi narodu i državi i pomalo sebi.

SNS, posle najavljenih saveza sa PUPS-om, Socijaldemokratskom partijom Rasima Ljajića, Novom Srbijom Velje Ilića i Pokretom socijalista Aleksandra Vulina, na svojoj izbornoj listi nastupiće i sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića. Nema sumnje da će ovaj potez, zbog Popovićevog zalaganja za što bliže povezivanje Srbije sa Rusijom, biti predmet posebnih analiza u ovdašnjim zapadnim ambasadama, koje će pokušati da odgonetnu da li je reč o potezu načinjenom (samo) zarad privlačenja patriotski/antizapadno/proruski nastrojenih glasača, ili, mnogo ozbiljnije od toga, o najavi politike koju će voditi naredna Vučićeva vlada, ako je bude kao što se očekuje.

A podjednako zanimljivo, za posmatranje sa bezbedne udaljenosti, biće i pitanje Srpskog pokreta obnove, koji je na prethodnim izborima nastupio na listi SNS-a, a (za) sada se ne spominje. Hoće li se na istoj izbornoj listi naći stranka koja je pre samo nekoliko dana, 27. februara, započela prikupljanje potpisa protiv ulaska Srbije u NATO, i stranka koja se za ulazak u NATO otvoreno zalaže?

 

DESNO KRILO Tek, NATO problem Srbije, pojačan nedavnim usvajanjem poslednjeg u nizu sporazuma s vojnim paktom koji nas je bombardovao 1999. godine, nacionalno orijentisanom delu srpske opozicije dao je neočekivani podstrek. Još neočekivanije, najveću (političku) korist iz toga nisu izvukli ni Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja ni savez Demokratske stranke Srbije Sande Rašković Ivić i „Dveri“ Boška Obradovića već pokret „Zavetnici“ koji je u Beogradu 20. februara organizovao protest na kome je uspeo da okupi više hiljada ljudi. Novi beogradski anti-NATO protest ovaj pokret najavio je za 27. mart, kao i to da će samostalno izaći na izbore. Tako da i na desnoj strani ovdašnje političke scene sad imamo novu nepoznanicu, koja se prevashodno ogleda u pitanju koliko će glasova „Zavetnici“ odneti radikalima i DSS/Dverima. Na prošlim izborima, podsećanja radi, SRS je osvojila svega 72.303 glasa (2,01 odsto), „Dveri“ su dobile 128.458 glasova (3,58 odsto) a DSS 152.436 glasova (4,24 odsto). SRS je u međuvremenu ojačan povratkom Vojislava Šešelja, DSS oslabljen odlaskom svog osnivača Vojislava Koštunice i jednog broja uglednih funkcionera i opštinskih odbora, dok su „Dveri“ pretrpele razlaz Boška Obradovića i Vladana Glišića. Opet, prilično je sigurno i da su pohvale, koje je u protekle dve godine Vučić dobijao sa evroatlantskog Zapada u prilikama kad je bio kooperativan, od njega odbile izvestan broj glasača koje je SNS-u prethodno doneo iz SRS-a, ali se i u ovom slučaju postavlja pitanje kome će otići ti glasovi.

Na kraju, što se predizbornih kalkulacija tiče, vratimo se stranci koja će – to je bezmalo sigurno – osvojiti najviše glasova, Srpskoj naprednoj stranci. Hoće li naprednjaci uspeti da ponove svoj rezultat iz 2014. godine, kada su osvojili 1.736.920 glasova, odnosno 48,35 odsto? Za njih će, skoro pa podjednako važno biti i pitanje procenta glasova ostalih ispod cenzusa, i pitanje razlike u broju glasova između njih i prvog sledećeg na listi, pošto će od ove dve brojke umnogome zavisiti i broj poslanika na SNS-ovoj listi u narednom sazivu srpskog parlamenta.

E, sad, šta će sve to značiti za Srbiju, drugo je pitanje. Ali pre nego što dobijemo odgovor, moraćemo da istrpimo predizbornu kampanju, i da sačekamo rezultate glasanja 24. aprila.