Мала предизборна свађа

ИзбориПише Никола Врзић

Како је проевропска опозиција проевропској власти ипак успела да се договори да није успела да се договори о заједничком наступу на ванредним парламентарним изборима који ће бити одржани 24. априла

Бољи почетак предизборне кампање својих конкурената из овдашње проевропске опозиције актуелни премијер Србије и председник Српске напредне странке Александар Вучић готово да и није могао да пожели. Минулог викенда, уместо да се уједине пошто су им програми једнаки, инспиратор заједнички а противник исти, лидери Демократске странке и њених отпадака у облику Социјалдемократске странке и Либерално-демократске партије не само што нису успели да се договоре о заједничком наступу на изборима већ им је скоро 48 сати требало и да се договоре да ли су се, уопште, ишта договорили или нису. На крају је, овог понедељка, договор ипак постигнут: договора нема.

 

ТРУЛИ КОМПРОМИСИ Али кренимо редом. У суботу, после месец и нешто више дана припрема, после састанка представника ДС-а Бојана Пајтића, СДС-а Бориса Тадића и ЛДП-а Чедомира Јовановића, Б92 јавља: „Демократска странка, Социјалдемократска странка и Либерално-демократска партија на столу имају договор о једној листи… Према сазнањима Б92, у игри је опција да први на листи буде Драгољуб Мићуновић, као и да листа носи назив Демократска Србија – ДС – ЛДП – СДС.“ Исте вечери међутим, на Твитеру, Зоран Живковић (председник Нове странке, бивши председник Демократске странке који је сада у савезу са Демократском странком, али није учествовао у њеним преговорима о савезу са бившим председником и бившим потпредседником Демократске странке, који су пак сада у сопственом савезу коме на пут није стала чињеница што је бивши председник бившег потпредседника избацио из њихове бивше странке чим јој је дошао на чело, али ко се још тога сећа), Зоран Живковић дакле на Твитеру злослутно коментарише: „Трули компромиси никада нису донели ништа добро…“ Борис Тадић пак изјављује – још је субота увече – да трулог компромиса нема: „Никакав договор није постигнут. Ни око чега од онога што је објављено нисмо се договорили. Разговори се настављају.“ А Бојан Пајтић показује задивљујућу сагласност са Тадићем: „Сутра се настављају разговори опозиционих странака.“

Дође сутра, дође и прекосутра, понедељак, најављен као дан Д за обзнану одлуке о уједињавању проевропске опозиције. Састанак тачно у подне. У 13:42, на свом Твитер налогу, члан Председништва ЛДП-а Кенан Хајдаревић исписује: „Коначан договор око мандата. Чедомир Јовановић на преговорима прекинуо агонију и жртвовао ЛДП да би ДС и СДС добили проценте које су тражили.“ Осам минута касније, у 13:50, и Чедомир Јовановић, такође на Твитеру, радосно потврђује на чистом проевропском српском: „Демократска Србија final cut (последњи рез)!“

Авај. Већ у 15:08 Б92 преноси вест агенције „Бета“: „Нема једне листе – Пајтић: ДС не иде са СДС и ЛДП.“ „Председник Демократске странке Бојан Пајтић изјавио је да та партија неће изаћи на предстојеће парламентарне изборе у коалицији са СДС и ЛДП. Пајтић је агенцији ’Бета’ рекао да ће ДС на изборима наступити са оним партијама са којима су демократе сарађивале у претходне две године ’у борби против режима’. ’Грађане Србије не интересује број мандата нити ко ће с ким у коалицију. Њих интересују животне ствари, а ови избори су питање преживљавања Србије’, рекао је лидер ДС-а.“

Чедомир Јовановић после свега изјављује „разочаран сам, али не и љут због одустајања демократа након постигнутог и потписаног договора о расподели мандата“, а Борис Тадић – који је у суботу рекао да је понедељак „последњи рок за постизање договора, будући да је већ довољно времена изгубљено“ – у понедељак изјављује да се његова партија „и даље залаже за наступ проевропске опозиције у једној колони“, али да је „нажалост ДС донела одлуку да се на предстојећим изборима не иде у једној колони“.

Ко је крив за пропаст преговора? Било је, у уторак 1. марта, занимљиво упоредити насловне странице српских дневних новина. „Информер“ је кривицу за неуспело уједињење свалио на Бориса Тадића („Тадић својим захтевима онемогућио договор са ДС, тражио чак да се Пајтић и Чеда писмено обавежу да ће га подржати на председничким изборима 2017. Веровали или не: Тадићев услов био и да он бира потпредседнике ДС“), „Ало“ је оптужио Бојана Пајтића („Пропала идеја о једној колони. Пајтић због фотеље растурио опозицију!“), а сестрински „Блиц“ Чедомира Јовановића („Пајтић ипак неће са Тадићем и Јовановићем. Дојадили му Чедини спинови“).

Па, чијој интерпретацији поверовати? Одговору су нас приближиле две изјаве, наоко опречне. Кенан Хајдаревић из ЛДП-а: „Постигли смо договор у нашим просторијама о расподели мандата на заједничкој листи ЛДП-а, ДС-а и СДС-а, када сам то и објавио на Твитеру. Заиста не знам шта се после тога догодило и зашто је Пајтић накнадно дао изјаву да ДС неће у коалицију са нама.“ Драгољуб Мићуновић, ДС, на питање у чије је име Душан Елезовић потписао договор о коме је реч: „У име ДС-а не, јер он нема ниједну функцију у странци и њега нико не може да овласти да било шта потписује.“ А „Политика“, позивајући се на „упућене саговорнике“, наводи и да је „Елезовић пред свима на састанку звао Пајтића да га пита да ли се он слаже с квотама које су договорене. Добио је потврду и после тога је потписао. Шта се у наредних сат времена догађало у ДС-у, није им јасно.“

Постоје две могућности. Прва, мање уверљива, да је Бојан Пајтић све време обмањивао Тадића и Јовановића да жели договор с њима, и друга, по којој је Пајтић покушао да се с Тадићем и Јовановићем договори иза леђа својих страначких колега, које су га у томе, такорећи у дванаест и минут, ипак спречиле; тон цитиране Мићуновићеве изјаве упућује управо на ову могућност. Уколико је то тачно, предстојеће изборе и кампању Демократска странка дочекује у стварно сјајној форми, и Пајтићева постизборна смена, образложена лошим резултатом, никога не би требало да претерано зачуди.

 

ПРОЕВРОПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ СУКОБА У сваком случају, ова проевропска опозиција, која се ионако још није опоравила од губитка власти и пратећих принадлежности и Вучићевог преотимања њене проевропске политике, изборе и кампању дочекује у стању које је, како рекосмо, Вучић само могао да пожели. Подељена у две колоне, а заправо три, а можда и све четири, јер ће на исто бирачко тело, уз Пајтића и Живковића односно Тадића, Јовановића и Ненада Чанка, насрнути и Саша Радуловић („Доста је било“) и Левица Србије Борислава Борка Стефановића. По природи ствари, из простог разлога што им је циљна група иста и нико се међу њима не намеће као неприкосновени лидер, међусобна борба мораће да буде поприлично оштра, уз то и подмукла јер су се јавно обавезали да се неће нападати.

На прошлим изборима, 2014. године, бирачко тело о коме говоримо, оно за које ЕУ искрено нема алтернативу, износило је око 750 хиљада бирача; с обзиром на све што се у Европској унији догађа, тешко је замислити да је број ових бирача у међувремену нарочито порастао, напротив, а додатни проблем овим странкама представља и чињеница да од 2014. до данас оне нису успеле да формулишу било какву другу политику или макар идеју по којој би постале препознатљиве и привлачније него што су биле тада. Тако да се њихова једина реална нада – осим у оних, тренутно ничијих скоро 110 хиљада гласова Млађана Динкића кога у српској политици више нема – налази у (брижљиво негованом и подстицаном) анимозитету у српској јавности према Вучићу и његовим напредњацима, с тим што је и ту питање колико ће из тог анимозитета баш они профитирати. Другим речима, незадовољних и изиритираних Вучићем и напредњацима данас је (можда до сигурно) више него што их је било пре две године, али велико је питање коме ће ти гласови отићи. А неуспешно уједињавање им, за привлачење нових гласова, слутимо, баш и неће бити од нарочите користи.

 

САВЕЗИ И ПРЕТРЧАВАЊА Елем, кад смо код уједињавања и разједињавања, занимљиви су – мада мање драматични, што не значи и мање значајни – помаци и унутар владајуће коалиције. Социјалистичка партија Србије Ивице Дачића – 484.607 гласова на прошлим изборима, 13,49 одсто уз излазност од 53,09 одсто – стоички је истрпела ударац који су јој приредили коалициони партнери из Српске напредне странке преузимањем Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС), што ће Дачићу и његовом преосталом партнеру Драгану Марковићу Палми (Јединствена Србија) вероватно одузети неки проценат гласова. Судећи по учесталим нападима напредњачких функционера на социјалисте, СНС-у то и јесте циљ, како би им у наредној влади СПС био још млађи партнер него што је данас. Дачићево пак ћутање на преузимање ПУПС-а сведочи о његовом настојању да сукоб са СНС-ом не продубљује, а то је настојање изазвано жељом да остане партнер у власти ма колико млађан у том партнерству био. Тек, и без ПУПС-а, предност коју Дачић има (за разлику од проевропских опозиционара) налази се у очуваној и изграђеној страначкој инфраструктури СПС-а, додатно оснаженој дуготрајним боравком на власти, тако да ћемо, сва је прилика, и убудуће имати задовољство да га гледамо како служи народу и држави и помало себи.

СНС, после најављених савеза са ПУПС-ом, Социјалдемократском партијом Расима Љајића, Новом Србијом Веље Илића и Покретом социјалиста Александра Вулина, на својој изборној листи наступиће и са Српском народном партијом Ненада Поповића. Нема сумње да ће овај потез, због Поповићевог залагања за што ближе повезивање Србије са Русијом, бити предмет посебних анализа у овдашњим западним амбасадама, које ће покушати да одгонетну да ли је реч о потезу начињеном (само) зарад привлачења патриотски/антизападно/проруски настројених гласача, или, много озбиљније од тога, о најави политике коју ће водити наредна Вучићева влада, ако је буде као што се очекује.

А подједнако занимљиво, за посматрање са безбедне удаљености, биће и питање Српског покрета обнове, који је на претходним изборима наступио на листи СНС-а, а (за) сада се не спомиње. Хоће ли се на истој изборној листи наћи странка која је пре само неколико дана, 27. фебруара, започела прикупљање потписа против уласка Србије у НАТО, и странка која се за улазак у НАТО отворено залаже?

 

ДЕСНО КРИЛО Тек, НАТО проблем Србије, појачан недавним усвајањем последњег у низу споразума с војним пактом који нас је бомбардовао 1999. године, национално оријентисаном делу српске опозиције дао је неочекивани подстрек. Још неочекиваније, највећу (политичку) корист из тога нису извукли ни Српска радикална странка Војислава Шешеља ни савез Демократске странке Србије Санде Рашковић Ивић и „Двери“ Бошка Обрадовића већ покрет „Заветници“ који је у Београду 20. фебруара организовао протест на коме је успео да окупи више хиљада људи. Нови београдски анти-НАТО протест овај покрет најавио је за 27. март, као и то да ће самостално изаћи на изборе. Тако да и на десној страни овдашње политичке сцене сад имамо нову непознаницу, која се превасходно огледа у питању колико ће гласова „Заветници“ однети радикалима и ДСС/Дверима. На прошлим изборима, подсећања ради, СРС је освојила свега 72.303 гласа (2,01 одсто), „Двери“ су добиле 128.458 гласова (3,58 одсто) а ДСС 152.436 гласова (4,24 одсто). СРС је у међувремену ојачан повратком Војислава Шешеља, ДСС ослабљен одласком свог оснивача Војислава Коштунице и једног броја угледних функционера и општинских одбора, док су „Двери“ претрпеле разлаз Бошка Обрадовића и Владана Глишића. Опет, прилично је сигурно и да су похвале, које је у протекле две године Вучић добијао са евроатлантског Запада у приликама кад је био кооперативан, од њега одбиле известан број гласача које је СНС-у претходно донео из СРС-а, али се и у овом случају поставља питање коме ће отићи ти гласови.

На крају, што се предизборних калкулација тиче, вратимо се странци која ће – то је безмало сигурно – освојити највише гласова, Српској напредној странци. Хоће ли напредњаци успети да понове свој резултат из 2014. године, када су освојили 1.736.920 гласова, односно 48,35 одсто? За њих ће, скоро па подједнако важно бити и питање процента гласова осталих испод цензуса, и питање разлике у броју гласова између њих и првог следећег на листи, пошто ће од ове две бројке умногоме зависити и број посланика на СНС-овој листи у наредном сазиву српског парламента.

Е, сад, шта ће све то значити за Србију, друго је питање. Али пре него што добијемо одговор, мораћемо да истрпимо предизборну кампању, и да сачекамо резултате гласања 24. априла.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *