Ko garantuje bezbednost?

Pišu Vladimir Dimitrijević i Nataša Jovanović

Da li u okolnostima kada se, suprotno Nirnberškom kodeksu, nameće obavezna vakcinacija država treba da garantuje bezbednost ovog medicinskog tretmana?

Na izmaku 2015. roditelji dvadesetosmogodišnjeg Draška Babića iz Mladenovca na sudu su dobili odštetu u vrednosti od 30 miliona dinara zato što je njihov sin posle vakcinisanja krajem osamdesetih godina 20. veka ostao paralizovan. Draško Babić je danas u invalidskim kolicima. Posle primljene žive polio vakcine još trinaestorica dečaka i jedna devojčica dobili su dečju paralizu i svi su početkom devedesetih lečeni na Institutu za majku i dete. Na sudu porodice ove dece dobile su manja ili veća obeštećenja.

Da li treba ignorisati ove slučajeve, kao i na desetine studija objavljenih u medicinskim časopisima, koje ukazuju na vezu između autizma, paralize i vakcina, te da li u okolnostima kada se, suprotno Nirnberškom kodeksu, nameće obavezna vakcinacija država treba da garantuje bezbednost ovog medicinskog tretmana?

BEZBEDNOST, A NE ODBIJANJE Na činjenici da zdravlje nema cenu mnogi su zaradili, a farmaceutska industrija postala je najveća i najproduktivnija na svetu, finansijski moćnija čak i od naftne i ratne industrije. Ako tome dodamo podatak da Svetska zdravstvena organizacija, glavni promotor vakcinacije, više od dve trećine svojih finansija dobija od farmaceutske industrije, i da su se mnoga imena njihovih stručnjaka našla na platnom spisku kompanija proizvođača vakcina, čini se sasvim razložnom strepnja građana Srbije suočenih, s jedne strane, sa sve učestalijim pričama o vezi autizma i vakcina, i s druge, sa novim zakonom o obaveznoj vakcinaciji dece.

S tim u vezi, oglasila se i Inicijativa „NoVa“, borac za pravo na bezbedno vakcinisanje. U pismu koje je nadležnim institucijama uputila predsednica skupštine ovog društva Dragana Baša ističe se da država Srbija vodi represivnu politiku u sferi preventivne zdravstvene zaštite što se ogleda u kontinuiranom pooštravanju Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, prisilnoj vakcinaciji, uvođenju novih vakcina, zabrani upisa nevakcinisane dece u obdaništa i škole, pretnjama socijalnih službi oduzimanjem dece, kao i drakonskim kaznenim merama. Time se, navodi ona, postupa suprotno Ustavu Republike Srbije, Zakonu o pravima pacijenata, kao i Pravu na poštovanje porodičnog života Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Podsećajući da Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju iz Beograda („NoVa“) okuplja pretežno roditelje dece oštećene cepivima, kao i njihove istomišljenike, Dragana Baša navodi da je vakcinacija kontroverzna i kompromitovana preventivna zdravstvena mera, i zahteva pravo roditelja/staratelja na slobodu izbora.

„Ključno je pitanje bezbednosti vakcina, a ne odbijanje imunizacije. Vakcine treba da budu preporuka zdravstvenih službi i stvar izbora građana, kao što je to slučaj u većini razvijenih evropskih zemalja. Dokle god proizvođači vakcina, pedijatri i država ne budu garantovali potpunu bezbednost cepiva i snosili posledice za eventualno nastalu štetu, imunizacija ne može biti prisilna nego stvar slobodnog izbora. Želimo da svojoj deci omogućimo srećno detinjstvo i podsećamo da su deca naša, a ne državna.“

S druge strane, iz skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu prošle godine su apelovali na roditelje da ne nasedaju na zablude u vezi s vakcinacijom i da je zbog toga neophodan jasan i snažan odgovor struke.

„Vakcine su nešto što je najviše doprinelo produženju i kvalitetu života. Imunizacijom se spaslo više života nego bilo kojom drugom zdravstvenom medicinskom metodom. Svaka iskorenjena bolest se može vratiti.“

Za većinu građana, kao i za članove gorepomenutog udruženja, nije sporna činjenica da je otkriće vakcina kroz istoriju spaslo deo populacije od izvesne smrti, ali postoji opšti konsenzus oko toga da zemlja mora da ima zdravstveni suverenitet i zdravstvenu bezbednost, te da je dužna da, pored sopstvene proizvodnje vakcina, ima i vrhunsku kontrolu cepiva. I, naravno, da donošenje državnog zakona o obaveznom vakcinisanju dece, uz strahovite pretnje roditeljima ukoliko to ne učine, protivreči slobodi čoveka, zdravom razumu i svakoj humanosti, naročito medicinskoj.

OGRAĐIVANJE OD „NEPRIJATNOSTI“ Otuda se ne postavlja pitanje neophodnosti vakcinacije već provere cepiva, kako bi se kontraindikacije svele na najmanju moguću meru. Ako su na deklaracijama koje se dobijaju uz isporučene pošiljke vakcina neželjeni efekti napisani na nekoliko strana i uključuju i smrtni ishod, čime se može pravdati mandatorno nametanje vakcinacije? Same farmaceutske kompanije, proizvođači vakcina, nigde u svetu ne snose odgovornost za svoje proizvode i ne isplaćuju odštetu – tu „neprijatnost“ prepuštaju državama koje ove korporacije snabdevaju.

O tim „neprijatnostima“ javnost je prvi izvestio dr Endru Vejkfild objavivši rezultate svojih istraživanja u uglednom medicinskom časopisu „Lanset“, koji su upućivali na povezanost MMR vakcine, ovih dana je stekla status „obavezne“, i autizma i inflamatorne bolesti creva, pri čemu je uočena i mitohondrijalna disfunkcija (o čemu je u „Pečatu“ pisala Biljana Đorović).

Gostujući u programu „Aleks Džouns šou“, dr Vejkfild je, podsetimo, izjavio da je dr Vilijam Tompson, jedan od dvojice viših naučnika Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, istupio i rekao da su znali da se radi o prevari i da su lagali javnost 13 godina.

„Znali su da je MMR vakcina povezana sa autizmom i to su sakrili od javnosti, lekara, zvaničnika u službama za javno zdravlje. Držali su ovu informaciju u uskom krugu ljudi i tako izložili milione dece opasnostima od dobijanja autizma. Dr Tompson nije više mogao da živi sa tom užasnom tajnom i izašao je u javnost. I, šta se događa: ogroman novac se ulaže kako bi se vakcinacija nastavila. No ukoliko imate politiku zemlje koja mandatorno nameće vakcinaciju, ako vam preti visokim kaznama, otimanjem dece, vašim hapšenjem – onda vakcinacija nije zasnovana na poverenju populacije i predstavlja katastrofu.“

Takođe, „Autizam i spasavanje generacije“ bila je tema zasedanja Američke kongresne komisije, održanog 24. maja 2013. godine, na kojem se govorilo o povezanosti epidemije autizma u SAD sa polivalentnim (MMR) vakcinama. Iznet je podatak da je broj obolelih 1980. godine od jednog u 10.000 dostigao cifru od jednog u 50 slučajeva u 2013,  što je veoma zabrinjavajući rezultat, koji je predsedavajući Den Barton nazvao „najvećim zločinom svih vremena protiv američkog stanovništva, najvećim zločinom ikada!“

KO JE SVE PRETNJA? Specifikacija koja ide uz, sada u Srbiji obavezne, MMR vakcine pruža zanimljive činjenice. Kao posledica pelcovanja ovom vakcinom mogu se javiti atipične male boginje. Dakle, proizvođač napominje da se deca posle dobijene vakcine mogu zaraziti malim boginjama, i to sa atipičnim simptomima. To potvrđuju i druga istraživanja koja kažu da deca nakon primljene žive vakcine treba da ostanu kod kuće kako ne bi zarazila druge, i da bi preležala takozvanu „malu bolest“. Isto važi i za vakcine protiv polio virusa, rubeole, herpesa zostera, rotavirusa, gripa (u nekim slučajevima).

Budući da se obavezna vakcinacija pravda time da dete u vrtiću može da se zarazi od nevakcinisanog deteta, iz Udruženja pitaju − a šta ako se zarazi od vakcinisanog deteta?

„Kolike su šanse da nevakcinisano dete prirodno dođe u kontakt s virusom i razboli se od npr. dečje paralize, ili će se pak pre zaraziti od vakcinisanog deteta? Sledeća zanimljiva informacija na specifikaciji za MMR vakcinu je da ’štiti’, tj. daje potencijalni imunitet sedam godina. Ako prvu dozu damo detetu sa godinu dana, sledeću kad krene u prvi razred, do 14-15 godine smo mirni. Šta biva posle? Kakav je to kolektivni imunitet ako niko nakon 15. godine nije imun, sem ako nije razvio prirodni imunitet na male boginje koji traje čitav život? Da li to znači da vaspitačice, učiteljice, komšije, rođaci nisu imuni i predstavljaju opasnost za vakcinisano dete? Kakvo je to ’najveće dostignuće medicine’, ’koje je spaslo milione života’, ’najefikasnije sredstvo protiv zaraznih bolesti’ ako su svi pretnja?“

Povjereništvo za medicinsku etiku Hrvatskoga liječničkoga zbora još u januaru 2012. jednoglasno je donelo odluku da prisilno vakcinisanje protiv zaraznih bolesti nije u skladu sa lekarskom etikom i da lekar ima pravo da odbije prisilnu vakcinaciju pozivajući se na priziv savesti.

I kod nas, među pedijatrima, lekarima drugih specijalnosti, pa i farmaceutima ima onih koji smatraju da roditelj treba da snosi odgovornost i donese odluku o vakcinaciji. Na opravdan oprez upućuje i informacija objavljena na zvaničnom sajtu Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, na strani 32 Izveštaja o imunizaciji za 2013: „Broj registrovanih neželjenih reakcija nastalih nakon imunizacije ne odgovara očekivanom broju koji se navodi u uputstvima proizvođača za primenu vakcina koje se primenjuju u Programu imunizacije. Neophodan je kvalitetniji nadzor nad neželjenim reakcijama nakon imunizacije po standardima SZO po kojima su jasno definisani entiteti koje treba prijavljivati. /…/ Pojedini okruzi ne dostavljaju prijave neželjenih reakcija, što govori o neadekvatnom nadzoru i nepoštovanju Pravilnika. Prisutni su ograničavajući faktori koji utiču na kvalitet nadzora: pedijatri/lekari nedovoljno zainteresovani/motivisani za prijavljivanje, ne poštuje se procedura prema Pravilniku za dostavljanje obrazaca, dostupna dokumentacija zaključaka i potvrda Stručnih timova je nepotpuna, nepostojanje Stručnog tima na nacionalnom nivou, saradnja sa Agencijom za lekove i medicinska sredstva je neadekvatna.“

Bajno stanje u oblasti imunizacije, zar ne?

NI ZA NATO NEMA DOKAZA Roditelji su postavili pitanje – kako je moguće da pacijent koji je životno ugrožen (kancer, leukemija) ima pravo da odbije predloženu meru lečenja, a roditelji zdrave dece nemaju izbor? Kako je moguće da osobe nosioci i prenosioci zaraznih bolesti (sida, hepatitis C, hepatitis B, mononukleoza, koksaki virus itd.) imaju pravo da odbiju svaku vrstu lečenja, da ne budu diskriminisani, da im se garantuju njihova ljudska prava, a zdrava deca ih nemaju? Kako je moguće da poslanici dobro znaju kakav status ima Srbija u SZO, a da ipak toliko insistiraju na tome da se takve vakcine zakonski nametnu kao obaveza za svako zdravo dete? Zašto je vakcinacija obavezna u Srbiji, BiH, Makedoniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj i Rumuniji, a nije, recimo, u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Britaniji, Holandiji, Španiji, Norveškoj, Luksemburgu ili Danskoj? Dr Zoran Čvorović, ukazujući na činjenicu da se domaći zakoni sve više oblikuju prema interesima multinacionalnih kompanija kancer-kapitalizma, postavlja pitanje: „Da li se donošenjem ovog zakona, koji će odgovarati farmaceutskim megakorporacijama što proizvode vakcine, Srbija stavlja u položaj Indije, kojom je izvesno vreme upravljala ne Engleska nego njena Istočnoindijska kompanija?“ Što se tiče priče o tome kako „nema dokaza“ da vakcine izazivaju autizam, ili bilo šta drugo, ne sme se zaboraviti: za multinacionalne kompanije koje se bave proizvodnjom i plasmanom GMO hrane „nema dokaza“ da je ona štetna (ako Seralini dokaže da jeste, i da izaziva tumore, Seralini se proglašava za „budalu“ i „nenaučnika“ po hitnom postupku); za NATO „nema dokaza“ da je osiromašeni uranijum štetan po bombardovane (to što svako u Srbiji zna bar desetak ljudi koji su umrli od kancera od 1999. naovamo nije nikakav dokaz, zar ne? ); za Vašington „nema dokaza“ da je Ukrajina pod vlašću neonacista, pa je treba snabdeti svakom vrstom pomoći u genocidu nad stanovišttvom Novorusije i borbi protiv Moskve… Jednostavno, nema dokaza ni za šta od onoga što ne želimo da vidimo.

No roditelji iz Građanske inicijative za neobaveznu vakcinaciju pitaju da li su naša deca i njihovi životi manje vredni od života dece iz razvijenih zemalja?

Do 2014. deca su vakcinisana o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) trovalentnom Torlakovom vakcinom koja je potom zamenjena petovalentnom. Pored ove, u obaveznoj vakcinaciji našla se i MMR (male boginje, zauške, rubeola). Zašto su strane vakcine u nacionalnom programu imunizacije? Postavlja se i najnovije pitanje: da li je istina da je Torlak otpočeo preorijentaciju na proizvodnju vakcina sa GMO sastojcima? Roditelji na svoja pitanja nisu dobili odgovor. Naravno. Ali pitanja i dalje stoje.