EKSKLUZIVNO! Beleške sa jelovnika Vorena Kristofera

ŽENEVSKI SASTANAK – PRIMENA DEJTONSKOG SPORAZUMA

Piše Živadin Jovanović

Primena Opšteg okvirnog sporazuma o miru u Bosni i Hercegovini, poznatijeg kao Dejtonski sporazum, predstavljala je važan segment spoljne politike SR Jugoslavije, počev od 1995. godine nadalje. Za Jugoslaviju to je bio način za učvršćivanje trajnog mira na granicama, obezbeđivanje slobode i ravnopravnosti srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, ukidanje sankcija i normalizaciju međunarodnog položaja.

Kao potpisnik i garant Sporazuma, Jugoslavija je, u procesu primene, posvećivala posebnu pažnju poštovanju ustavnog principa konsenzusa na nivou unije Bosne i Hercegovine i afirmaciji Republike Srpske kao jednog od dva ravnopravna entiteta. Dosledno je zastupala stav da je neophodno brzo prenošenje odgovornosti sa Visokog predstavnika međunarodne zajednice na institucije u skladu sa ustavima BiH i entiteta. Borila se protiv pokušaja revizije Sporazuma koji su uvek bili usmereni na oduzimanje nadležnosti entiteta i centralizaciju na nivou unije. Jugoslavija je u tome videla povlađivanje ambicijama Alije Izetbegovića i lidera Muslimana, u celini, za dominacijom, narušavanje ravnopravnosti tri konstitutivna naroda i unitarizaciju, što je, u osnovi, bio i uzrok izbijanja građanskog rata.

Primenu Dejtonskog sporazuma pratio je i usmeravao Savet za primenu mira, sastavljen od visokih predstavnika potpisnika i garanata Sporazuma, članica Kontakt grupe, drugih zainteresovanih država, međunarodnih organizacija i agencija Ujedinjenih nacija. Tokom prve godine primene Dejtonskog sporazuma održano je više sastanaka na nivou lidera BiH, SRJ i Hrvatske, dok su kasnije održavani redovni godišnji sastanci Saveta na nivou ministara inostranih poslova ili političkih direktora, zavisno od značaja pitanja na dnevnom redu i konkretnih okolnosti.

Pored toga, održavani su sastanci predstavnika svih, ili određenih zemalja potpisnica i garanata Sporazuma, na odgovarajućim nivoima.

U Ženevi je 18. marta 1996. godine, na inicijativu SAD, održan sastanak na vrhu predstavnika SR Jugoslavije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Usledio je posle sličnog sastanka održanog u Rimu 18. februara, a prethodio je ministarskom sastanku Kontakt grupe zakazanom za 23. mart 1996. u Moskvi. Sastanak u Ženevi, iako odraz vremena u kome je održan, ipak može pomoći razumevanju celine procesa primene Sporazuma, tehnologije pregovaranja i uloge SR Jugoslavije, odnosno predsednika Slobodana Miloševića. Beleške iz tog vremena mogu, bar u izvesnoj meri, pomoći da se razumeju i aktuelni problemi i procesi u vezi sa Bosnom i Hercegovinom.

Jugoslovensku delegaciju tokom razgovora u Ženevi činili su Slobodan Milošević, predsednik Srbije, Živadin Jovanović, pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova, i Goran Milinović, šef kabineta predsednika Srbije; delegaciju Hrvatske činili su Franjo Tuđman, predsednik, Mate Granić, potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova; Republiku Srpsku predstavljao je Nikola Koljević, predsednik RS, a Federaciju Bosne i Hercegovine Ejub Ganić, Muratović i Krešimir Zubak, predsednik Federacije BiH. Visoki predstavnik Karl Bilt i predstavnici Kontakt grupe predstavljali su tzv. međunarodnu zajednicu, a američki admiral Lejton Smit bio je u ime NATO-a. Domaćin i predsedavajući ženevskog sastanka bio je Voren Kristofer, državni sekretar za inostrane poslove SAD koga je pratio Džon Kornblum, pomoćnik državnog sekretara.

z Beograda smo poleteli „falkonom“ Savezne vlade, ujutru u 8 sati. U Ženevi smo bili smešteni u Hotelu „Ričmond“. Prvi, pripremni razgovor Milošević je održao sa Kornblumom u salonu hotelskog apartmana. Jednočasovni radni ručak održan je u Hotelu „Interkontinental“. Sastanak šefova delegacija, Bilta i Kontakt grupe održan je u američkoj misiji pri UN, a u nastavku i tročasovni plenarni razgovori uz predsedavanje Vorena Kristofera.

Na kraju razgovora usvojen je širi tekst dokumenta o merama na primeni Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

Nakon zajedničke konferencije za štampu naša delegacija je, istog dana oko 21 čas, otputovala iz Ženeve za Beograd.

[restrictedarea]

MILOŠEVIĆ–KORNBLUM 18. mart 1996, 11.30 časova

Razgovor je vođen u salonu apartmana u Hotelu „Ričmond“. Sa jugoslovenske strane tu su Slobodan Milošević, Živadin Jovanović i Goran Milinović, a sa američke Džon Kornblum i Šutak. Razgovoru je prisustvovao i Nikola Koljević, predsednik Republike Srpske.

Kornblum prenosi da Tuđman i Kristofer žele odvojene sastanke sa Miloševićem.

Glavna tema današnjih razgovora su pripreme i održavanje slobodnih i fer izbora do kraja septembra 1996, kako je predviđeno Dejtonskim sporazumom. To će doći do izražaja i u sadržini dokumenta koji će biti usvojen – kaže Kornblum. Ocenjuje da rekonstrukcija, vraćanje izbeglica i politički proces u BiH sporo napreduju. IFOR će pojačati svoju ulogu. Bilt sprema predloge o Zapadnom Sarajevu. Kristofer posebno insistira na brzom uzajamnom priznanju i uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i BiH i na razmeni ambasadora. Predlaže da Milošević o tome danas bliže razgovara sa Ganićem. Sa Tuđmanom su razgovarali o Prevlaci. Formulacija u završnom dokumentu zahteva angažovanje Kristofera.

Milošević kaže da je od vitalnog značaja da Kristofer u vezi sa Prevlakom poštuje dogovor iz Dejtona. Kristofer je o tome i javno izneo realan i prihvatljiv stav, a onda se povukao.

Kornblum kaže da danas treba učiniti korak napred ka uzajamnom razumevanju. Nije prilika za svađu sa Tuđmanom već za korak napred. Treba naći uzajamno prihvatljivu formulaciju.

Milošević upoznaje Kornbluma da je Jugoslavija spremna da bez odlaganja uspostavi avio-saobraćaj na liniji Beograd–Sarajevo–Banjaluka i Beograd–Zagreb. Admiral Smit je spreman da pruži svoje radarske usluge nad teritorijom BiH. Što se tiče linije Beograd–Zagreb postoje iskustva o zonama za kontrolu avio-saobraćaja iz prethodne Jugoslavije koja se mogu primeniti. Telefonski saobraćaj spremni smo da obnovimo u svakom trenutku. Treba aktivirati relej na Trebeviću.

Kornblum je zadovoljan spremnošću Miloševića da se obnove pokidane veze i unaprede odnosi Beograda i Sarajeva. Muslimani su takođe spremni, tvrdi. Sve u svemu, postoje uslovi da se Sporazumu udahne život.

Milošević pita ima li napretka u vezi sa Sarajevom, sa vraćanjem proteranih Srba. Primećuje da se ostvaruju samo zahtevi Muslimana, da se drugi dogovori iz Rima ne sprovode.

Kornblum je očigledno bez pravog odgovora, pa kaže da na tome radi Bilt, predlaže da Milošević s njim direktno razgovara. Ponavlja da su izbori najvažnija tema.

Milošević se slaže oko značaja izbora i dodaje da je bitno da se što pre ustanove legalne i legitimne institucije u entitetima i u Sarajevu i da im se da mogućnost da preuzmu odgovornost za rešavanje problema i za budući razvoj. Tutorstvo međunarodne zajednice samo otežava i odlaže normalizaciju prilika i samoodržanje BiH.

Kornblum kaže da je Frovik (američki ambasador, šef misije OEBS-a u Bosni i Hercegovini 1995–1997) već snimio uslove za izbore, utvrdio pravila. On će pratiti čitav izborni proces i dati konačnu ocenu da li su bili demokratski i fer.

„Slušali smo vas u vezi sa izborima. To je u fokusu američke strategije“ – kaže Kornblum, neočekivano se prebacujući na unutrašnju jugoslovensku scenu.

Reč, zatim, uzima Šutak, on je u pratnji Kornbluma, i uvodi temu Haškog tribunala. Hvali posetu dvojici haških optuženika uhapšenih u Jugoslaviji (Dražen Erdemović i Radoslav Kremenović, uhapšen zbog prikrivanja Erdemovića). Pita ima li problema da se prebace u Hag. Zahvaljuje na saradnji oko tog slučaja.

Milošević reaguje da je to pitanje sudova, a ne političara.

Šutak ipak pita da li će dva uhapšena bosanska Srbina biti uskoro prebačena u Haški tribunal.

Milošević odgovara da ne očekuje probleme i ponavlja da je to stvar sudova.

Šutak potom ukazuje na potrebu hitnog oslobađanja svih (ratnih) zatvorenika na svim stranama, i to će biti jedan od zaključaka današnjeg plenarnog sastanka. Kornblum dodaje da je to postalo jedno od unutrašnjih pitanja u SAD i da je državni sekretarijat pod jakim pritiscima iz Kongresa da se svi zatvorenici što pre puste iz zatvora.

Milošević kaže da očekuje da se iz zatvora u Tuzli oslobodi 220 srpskih zatvorenika. Što se tiče Srbije, svi zatvorenici koji se potražuju biće oslobođeni u naredna tri dana.

MILOŠEVIĆ – GANIĆ, MURATOVIĆ

Razgovori su održani na inicijativu Ganića koju je Miloševiću preneo Kornblum, u Miloševićevom apartmanu u Hotelu „Ričmond“. Prisustvovao je i Nikola Koljević, predsednik Republike Srpske.

Interesantno je da Alija Izetbegović nije doputovao u Ženevu. Šta je razlog, o tome nije bilo reči, ali je moguće da je poslao drugi tim kako sam ne bi bio kritikovan zbog nedovoljnih rezultata muslimanske strane u sprovođenju Dejtonskog sporazuma, ravnih opstrukciji.

Milošević podseća Ganića i Muratovića da su obećali da će garantovati bezbednost Srba, a razvoj govori suprotno.

Ganić objašnjava da do problema dolazi zbog toga što IFOR nije obezbedio dovoljno policajaca, svega oko 100. Već sada ih ima više i to će znatno poboljšati stanje bezbednosti i javnog reda uopšte.

Milošević se čudi da IFOR kao vojna organizacija obezbeđuje policajce!

Ganić uverava da stvarno žele povratak (proteranih) Srba, da im je to u interesu. Navodi da je Izetbegović pismom obavestio da je, na primer, u Vogošću vraćeno 3.000, u Ilijaš 2.000 itd. Muratović prihvata osnovnu tezu Ganića i pojačava argumentaciju u prilog dobrih rezultata: Na selu je ostalo oko 80 odsto Srba. Pobegli su samo mlađi ljudi. U okolini vrela Bosne nijedna srpska kuća nije oštećena, niti iseljena, u Blažuju su ljudi (Srbi) takođe ostali.

Milošević odgovara da, prema njegovim informacijama, situacija nije tako ružičasta. Srbima se ne daje mogućnost slobodnog i bezbednog povratka. Ipak, drago mu je što će Federacija BiH osloboditi sve srpske zatvorenike pre ministarskog sastanka 23. marta u Moskvi.

Ganić iznosi da oni ne mogu sada da prihvate tačku 8 predloga dokumenta, nego predlažu da o tome razgovaraju ministri inostranih poslova u Moskvi.

(Tačka 8 predloga završnog dokumenta iz Ženeve glasi:

Strane će normalizovati odnose, razmeniti ambasadore, priznati jedna drugu u okvirima njihovih međunarodnih granica. U tom cilju:

– Vlade Bosne i Hercegovine i Savezne Republike Jugoslavije će odmah razmeniti ambasadore;

– Te dve vlade će uspostaviti dogovore za saradnju i trgovinu između njihovih vlada, puteve transporta preko SRJ za BiH, telefonske veze, pruge i avio-saobraćaj;

– Na Ministarskom sastanku Kontakt grupe u Moskvi 23. marta, vlade Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije će uspostaviti diplomatske odnose i dogovoriti se o procesu rešavanja pitanja koja se tiču poluostrva Prevlake, o čemu se obe strane slažu da SRJ na to gleda kao spornu teritoriju.)

Milošević se zalaže da se u najkraćem roku obnove i uspostave veze u železničkom, drumskom i vazdušnom saobraćaju, trgovini, proizvodnji, da se hitno pripreme i potpišu odgovarajući sporazumi. JAT je spreman da bez odlaganja uspostavi redovnu liniju Beograd–Sarajevo–Banjaluka.

Ganić pita kako će se rešiti pitanje viza? Može li BiH da koristi prugu Beograd–Bar?

Ne trebaju nam vize, dovoljne su lične karte – odgovara Milošević i predlaže da se o tome formalno dogovore Milan Milutinović i Jadranko Prlić, 23. marta u Moskvi.

U Srbiji ima Muslimana, kaže Ganić koji je, inače, rođen u okolini Novog Pazara, i pita: Imate li ekonomski interes da radimo sa njima?

Milošević odgovara da je naš prevashodni interes danas da pripremimo izbore u Bosni i Hercegovini. Zbog toga smo se, u prvom redu, sastali. Svima vama mandati su odavno istekli – naglašava Milošević. Posle izbora ljudi će biti manje konfrontirani, moći ćemo bolje da radimo na svim poljima.

Muratović kaže da postoji veliki problem – Srbi, izgleda, neće na izbore.

Koljević kaže da je Republika Srpska saglasna sa značajem izbora, da se priprema i da će se, što se RS tiče, izbori održati. Koljević predstavlja RS i ograničava se na oceni priprema i raspoloženja u RS. Time, praktično, upućuje na zaključak da je za političko raspoloženje Srba u Federaciji BiH odgovorno rukovodstvo u Sarajevu, na čelu sa Alijom Izetbegovićem.

Ganić se vraća na šire teme: smatra da treba unificirati odnose, obnoviti i uspostaviti linije saradnje, konstituisati državu BiH, uspostaviti jake diplomatske odnose. Želi da se svi Srbi vrate u svoje domove u Bosni, posebno u Sarajevu, da Srbi budu deo sistema, da i Muslimanima u Srbiji bude dobro… Veze u ekonomiji treba obnoviti, svuda gde imate interesa – Bosna je otvorena.

Milošević kao da želi da otkloni nejasnoće kod sagovornika, i kaže: Naše inicijative za obnovu veza i najšire ekonomske saradnje nisu motivisane bilo kakvim egoizmom već normalnim zajedničkim interesima. Navodi da što pre treba obnoviti telefonske veze i kaže da je jedini tehnički problem negde na Trebeviću. Muratović reaguje da će se oko toga angažovati.

Ganić pita kako Milošević gleda na uspostavljanje diplomatskih odnosa, na uzajamno otvaranje ambasada.

Milošević odgovara da smo otvoreni za to, da je potrebno da oni priznaju kontinuitet međunarodnog subjektiviteta SR Jugoslavije i da se povuku tužbe pred Međunarodnim sudom pravde. Sukcesiju možemo rešavati radeći na dve linije – bilateralno i multilateralno.

Ganić predlaže da ministar inostranih poslova Milan Milutinović poseti Sarajevo pre sastanka u Moskvi 23. marta. Milošević odgovara da trenutno ne zna obaveze Milutinovića, ali da ministri svakako treba u Moskvi da se bilateralno dogovore o pokrenutim pitanjima i gde je moguće, da postignu i formalne dogovore. Bezvizni i bescarinski sistem biće ne samo ekonomski već i politički značajan. Narodu treba omogućiti da neposredno komunicira. „Sa Jugoslavijom ćete imati bolje odnose nego s Hrvatskom“, uverava ih Milošević.

Potom se političari iz Sarajeva interesuju o mogućnosti trajnog korišćenja Luke Bar, po aranžmanu sličnom onom koji Srbija ima sa Grčkom u pogledu korišćenja luke Solun.

Milošević je otvoren – mogu koristiti pruge Tuzla–Zvornik i Beograd–Bar, Luku Bar za sve terete, bez ikakvog problema, pod istim uslovima kao i domaći (jugoslovenski) korisnici.

Muratović u završnici izražava uverenje da ćemo pobediti trenutne animozitete.

Milošević je takođe optimista. Ipak, koristi trenutak da podseti: Zato oslobodite odmah zatvorenike iz zatvora u Tuzli, mi ćemo osloboditi 300 iz Bajine Bašte. I obezbedite uslove za vraćanje Srba u Sarajevo – poručuje na kraju.

MILOŠEVIĆ–TUĐMAN

Razgovor je vođen 18. marta 1996. godine, pre podne, u Miloševićevom apartmanu, Hotel „Ričmond“, Ženeva. Sa jugoslovenske strane, pored Miloševića, u razgovoru su učestvovali Živadin Jovanović i Goran Milinović, a sa hrvatske strane, pored Tuđmana, Mate Granić, potpredsednik vlade.

Nakon pozdravljanja i zauzimanja mesta za stolom sa desetak stolica, Milošević počinje razgovor predlogom da Tuđman i on reše pitanje Prevlake, a potom da se dogovore i o svemu drugom.

Tuđman reaguje na iznenađujući način. Govori da je hrvatsko javno mnjenje uvereno da je Boka kotorska hrvatska zemlja. U hrvatskom javnom mnjenju iz Boke su jedini pravi hrvatski sveci. A vi sada još i Prevlaku tražite! Sada je novi poredak na sceni. Pitanje možemo rešiti demilitarizacijom i slobodom plovidbe – kaže Tuđman.

Držeći se svog prilaza, Milošević kaže da treba da vidimo kako da izađemo iz svih gluposti, da ne proizvodimo nove. Sećate li se da smo o tome razgovarali u Dejtonu i dogovorili se na kojim linijama da to pitanje zatvorimo – ja do Popovića, vi do Molunata. Ajde sada da to i formalno potvrdimo. Na tom kamenjaru nemate nijednog živog čoveka. Jedva po neku kozu.

Tuđman: To je u ovim okolnostima stvar unije tri republike (aluzija na BiH kao uniju Republike Srpske, muslimanskog i hrvatskog dela Federacije BiH – svi se pitaju o ideji razmene zemljišta, prim. aut.)

Milošević ga ispravlja: Dva entiteta. Valjda smo u stanju to da rešimo. Za razmenu je rezervisana plodna zemlja u zaleđu Dubrovnika.

Tuđman skreće pažnju da to nigde nije zaključeno.

Milošević kaže da je dogovor postignut uz posredovanje Vorena Kristofera, to obojica znaju, samo je problem u tome što Tuđman ima loše savetnike sa spektakularnim idejama.

Upada Mate Granić. Nije problem u savetnicima. Problem je u tome što je 95 odsto hrvatskog javnog mnjenja protiv odustajanja od Prevlake, makar se radilo i o povoljnoj razmeni teritorija. U Saboru je još gore – 99 odsto zastupnika se tome oštro protivi.

Milošević oseća igru: Budimo realni, ako je Tuđman za predloženo rešenje, on će prebroditi protivljenje javnog mnjenja. Ako bi u svemu ugađao javnom mnjenju, teško da bismo išta od problema rešili.

Tuđman ostaje pri konceptu rešenja da Prevlaka ostaje u Hrvatskoj, uz demilitarizaciju i slobodu plovidbe. Ne isključuje razgovore.

Sada Milošević kaže da to takođe nigde nije zabeleženo i ponovo ističe da je razmena teritorije logično i obostrano korisno rešenje. Ovde su i predstavnici Republike Srpske, oni se slažu sa razmenom teritorije. Praktično, granica se odmah može pomeriti, vi odmah možete stupiti u posed plodne ravnice. Razmenom dobijate veću površinu i plodno zemljište za kamenjar. Zašto usporavate proces!

A zašto vi insistirate na razmeni? – odgovara kontrapitanjem Granić.

Milošević nije očekivao takvu reakciju i kaže da on, u suštini, prenosi stav i očekivanje rukovodstva Crne Gore, i veruje da je to dobro rešenje za sve, za region.

Tuđman se drži svog osnovnog stava: demilitarizacija i sloboda plovidbe. Nešto ćemo već reći u završnom dokumentu. Prevlaka zaokuplja druge, više od ostalih pitanja koja se danas razmatraju. Boje se da ne bi neko treći koristio Prevlaku (ako bi došlo do razmene teritorija).

Jasna je dvostruka aluzija, nije teško pogoditi ni ko „se boji“, niti od koga se boji. Možda, Tuđman ne govori bez osnova. Milošević je, koliko jutros, u razgovoru sa Kornblumom primetio da je Voren Kristofer u Dejtonu podržao ideju o razmeni, „a onda se ućutao“. Razume se, Tuđmanu odgovara što se interes Hrvatske oslanja na interes SAD da ne dođe do sprovođenja dogovora o razmeni teritorija.

Postaje jasno na koga Milošević cilja kad kaže da Tuđman ima loše savetnike. Poziva Tuđmana da pažljivo proceni Granićeve argumente, veruje da od njih neće ostati ništa.

Tuđman odgovara da to nisu samo Granićevi argumenti. Poslušao bi on nas kada bi uzrok bio samo u Granićevim stavovima.

Granić ne propušta priliku da afirmiše sklad svojih i Tuđmanovih stavova: Predsednik Tuđman je dao opšti blagoslov i on je odmah sa Milutinovićem potpisao sedam sporazuma. Nije tačno da se stvari vraćaju nazad.

Milošević je nezadovoljan tvrdim stavovima Tuđmana i Granića oko Prevlake: Prihvatili ste nove saveznike, kao iz topa – kaže. Prvi saveznici će biti drugačiji (smisao: nezadovoljni).

Da vam ih prepustimo – nudi Tuđman.

Ne trebaju nam – odgovara Milošević.

Sagovornici – Milošević i Tuđman – očigledno se dobro razumeju i kada razgovaraju stilom koji je za novajlije, poput autora ovih zapisa, egzibicija.

Granić nastoji da pažnju sa Prevlake preusmeri na druga pitanja. Pita da li ćemo potpisati sporazum o humanitarnim pitanjima.

Milošević ne registruje Granićevo pitanje: Razmislite i dajte da oko Prevlake presečemo. Da se držimo dogovora iz Dejtona.

Tuđman ponavlja po ko zna koji put: rešenje je – demilitarizacija, slobodna plovidba, posmatrači Ujedinjenih nacija. Možda će se sutra stvoriti uslovi za nešto drugo, ali danas ih nema.

Granić kaže da se o formulaciji stava o Prevlaci u ženevskom dokumentu može razgovarati. Ona treba da bude usklađena sa očekivanjem javnih mnjenja u obe zemlje. Njima jedino nije prihvatljiv kraj („sporna teritorija“).

Milošević nastavlja: Moramo definisati Prevlaku i obezbediti izlazak Republike Srpske na more. Inače će ispasti kao da sam lagao. Ne očekujem da budete prepreka logičnom rešenju u interesu trajne stabilnosti.

Tuđman kaže da je Republika Srpska tražila trajno povlačenje hrvatskih snaga sa područja Dubrovnika. Kako bi to izgledalo u Zagrebu da im se sada čine ustupci?!

Granić zaključuje da to što Milošević sada traži nije realno.

Milošević se ne slaže, pita zašto nije realno – dajete kamenjar, dobijate više plodne zemlje.

Približava se vreme za radni ručak u Hotelu „Interkontinental“ u 13 časova. Tuđman kaže: Možda kasnije. Granić dodaje: Separatno. Očigledno ne bi želeo da se o Prevlaci raspravlja u plenumu.

Sledi kratki dogovor o saopštenju za štampu: da su Milošević i Tuđman razgovarali u Ženevi, da su pozitivno ocenili bilateralne sporazume potpisane prošle nedelje u Zagrebu i da je to korak u napretku ka normalizaciji uzajamnih odnosa.

LIDERI SRBIJE, HRVATSKE I BOSNE NA RUČKU VORENA KRISTOFERA

Ženeva, Hotel „Interkontinental“, 18. mart 1996, 13 časova

Radni ručak američkog državnog sekretara za inostrane poslove Vorena Kristofera održan je u Hotelu „Interkontinental“, sa početkom u 13 časova. Za stolom u jednoj od relativno malih sala bilo je tridesetak gostiju. Mesto domaćina nalazilo se na sredini duže strane stola licem prema ulaznim vratima, kako diplomatski protokol predviđa. Oko domaćina su njegovi bliži saradnici, pomoćnik državnog sekretara Džon Kornblum, admiral Lejton Smit, komandant evropskog krila NATO-a i drugi. Oko Miloševića, Tuđmana, Ganića, Muratovića i Zubaka bili su grupisani njihovi saradnici, dok je Nikola Koljević praktično bio u sastavu delegacije predvođene Miloševićem. U svakom slučaju, raspored za stolom uredio je domaćin u skladu sa radnim karakterom ručka i potrebom lakog međusobnog konsultovanja tokom razgovora.

Programom je predviđeno da ručak traje sat, jer je programom već u 14.30 bio predviđen sastanak Kontakt grupe, Karla Bilta i šefova delegacija u američkoj misiji pri Ujedinjenim nacijama.

Pred svakim gostom bio je odštampani jelovnik sa pozlaćenim grbom SAD. Služila se krem supa od asparagusa, juneći file u sosu od tartufa, voće, kafa i čaj, a od vina „Šardone de Pesi“ 1994. i „Šato Monse“ 1988.

Na stolu nije bilo beležnica. Evo šta sam iz razgovora najkraće zabeležio na dva menija. Pisao sam najpre na čistoj poleđini, potom i s lica, izbegavajući grb i štampane delove. Kad sam s obe strane ispunio moj meni, uzeo sam i meni Gorana Milinovića.

Kristofer izražava dobrodošlicu, ističe značaj sastanka i razgovora i poziva na odgovornost svih za sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Potom daje reč admiralu Smitu, koji iznosi osnovna zapažanja o sprovođenju vojnih, civilnih i političkih delova Sporazuma. Smatra da su najbolji rezultati postignuti u sprovođenju vojnih delova, slabiji u sprovođenju civilnih i najslabiji u sprovođenju političkih delova. Za politički proces kaže da je razbijen. Uzajamno poštovanje između IFOR-a i domaćih vojnih snaga je dobro. Cirkulacija je bolja. Prognoze su dobre. Izvršena su testiranja u zonama razdvajanja. Poštuju se utvrđene proporcije vojnih snaga prema formuli 50-35-15. Snage su uravnotežene 50:50. Primećuje, međutim, da nedostaju tačne informacije o lokacijama naoružanja.

Politički proces slabo napreduje. Postoje ozbiljni problemi unutar Federacije BiH, kao i između Federacije i Republike Srpske. Civilni sektor, uopšte uzev, nema dovoljno kapaciteta. Situacija u Sarajevu i Ilidži je loša, pogoršava se. Navodi problem 12 lica koja je policija Federacije zatvorila zbog prekršaja i predala policiji RS, a ova ih odmah oslobodila. Vlasti Federacije su javile da će zbog takvog odnosa i dalje hapsiti svakog sumnjivog, ali ih neće predavati organima RS. Već 72 časa nema predaje zatvorenih. Takva situacija pogoršava atmosferu i ugrožava slobodu kretanja, što je jedno od osnovnih prava. Smatra da je na obema stranama potrebna efikasnija kontrola policije.

Potom reč uzima Karl Bilt, visoki predstavnik međunarodne zajednice. Podseća da obaveze obezbeđivanja slobode kretanja na D+30 i oslobađanja svih zatvorenika na D+90 nisu izvršene. Ni Federacija ni RS još nisu izvršile obavezu amandiranja svojih ustava kako je to zahtevano i predviđeno. Pravdaju se parlamentarnim procedurama, što nisu pravi razlozi. RS je predala nacrt amandmana na svoj Ustav, Federacija još nije. Potrebno je da danas utvrdimo da je rok za usvajanje amandmana 31. mart. Sledeća faza je ekonomska rekonstrukcija, ekonomska saradnja RS i Federacije. Ključna obaveza jesu pripreme za izbore. Prepreka je što i dalje nema slobode kretanja, što se izbeglice sporo vraćaju. Najveći problemi u vezi sa vraćanjem izbeglica su u Sarajevu. Neophodno je mnogo više angažovanja da se ubrza vraćanje izbeglica u Sarajevo i u Istočnu Bosnu.

Predstavnik OEBS-a Amerikanac Frovik, zadužen za organizaciju prvih posledejtonskih izbora, podseća da je uputstvo o pravilima za izbore predao još 22. februara. Registrovano je 900.000 izbeglica sa pravom glasa plus raseljena lica. Treba naći način kako da se svima njima omogući glasanje. Političke partije se žale da nisu formirane izborne komisije. Podseća da su kriterijumi za izbore sadržani u Sporazumu i dokumentu iz Kopenhagena, da su predati nadležnima u oba entiteta i da se moraju ispoštovati. Za slobodne i fer izbore posebno je značajna otvorenost medija i njihova jednaka dostupnost prema svim partijama.

Tuđman kaže da nije zadovoljan odnosima u Federaciji. Nedavno je primio delegaciju Hrvata iz Federacije koji se žale da su diskriminisani. Saslušao ih je i uputio da probleme rešavaju dogovorom, kompromisom, što su oni, kako kaže, prihvatili. Uveren je da će Hrvati preko svojih političkih predstavnika biti odgovorni i raditi na jačanju jedinstva Federacije, njene vlade i kantona. Potrebno je da i muslimansko rukovodstvo iz Sarajeva pruži sličan doprinos kada je reč o odnosu muslimanskih političkih predstavnika u Federaciji i kantonima. Hrvatska delegacija je posetila Sarajevo i potpisala Sporazum o specijalnim paralelnim odnosima kako bi osigurala čvršću saradnju Federacije i Republike Hrvatske. Uveren je da se može osigurati brži napredak u oživotvorenju Vašingtonskog i Dejtonskog sporazuma.

Kristofer, koji je uglavnom slušao izlaganja svojih gostiju, osvrće se na završni stav Tuđmana i izjavljuje da je to ključni deo Dejtonskog sporazuma.

Uzimajući reč, Milošević kaže da će on o nekim pitanjima više govoriti na poslepodnevnom sastanku. Sada bi samo u naznakama o najvažnijim stvarima. U osnovi ima isti stav kao i admiral Smit. Vojni deo se sprovodi, za civilni nema para, a politički je zamrznut. Potrebno je da ga odmrznemo. To se može postići samo procesom izbora. Zato je neophodno ubrzati sve pripreme za izbore. Slaže se i sa ocenama i zadacima o kojima je govorio ambasador Frovik. Ali, da se koncentrišemo na suštinu, na ono što je moguće, da se ne rasplinemo na masu detalja. Kad je reč o pristupu medijima, bitno je da Frovik osigura otvorenost glavnih medija – televizije i radija – za sve.

Kristofer govori da je to posebno bitno za Sarajevo, gde ima najviše problema.

Ganić kaže da je razočaran.

Tuđman ironično primećuje da Ganić želi da bude pravi predsednik.

Ganić nastavlja pitanjem – kako dalje od saznanja da sastanak u Rimu nije dao što se očekivalo? Potom odgovara. Postoji samo jedan put – poštovanje ljudskih prava u Federaciji i slobode kretanja za sve ljude, širom Bosne. Imaju pozitivna iskustva sa srpskom zajednicom. Zašto izbeglice moraju činiti akrobatiku kako bi stigli u svoja mesta u Bosni! U Sarajevu učiniti sve da krenu pozitivni procesi. Ograničiti uticaj Karadžića i Mladića koji sprovode etničko čišćenje prema sopstvenom narodu. Malo je novca za civilni sektor, sudovi rade sporo. Potrebno je pumpati vodu na brdo da bi gravitacijom išla dole! Pojedini političari čine sve da ostane po starom. Izbeglice treba da se vrate u Sarajevo, svi iz Bosne da se vrate u svoje gradove. Naći instrument kako da se izmeri šta ko radi, koliko je ko odgovoran na svom položaju. Ima mnogo problema. Potrebna je snažna podrška Bosni kao jednoj zemlji, potrebna su joj sredstva za rekonstrukciju.

Domaćin Kristofer primećuje da je u Federaciji stanje kritično, napredak slab. Poziva Zubaka da uzme reč.

Zubak kaže da u Federaciji ima dogovaranja i sporazumevanja, ali „ima stanovitih problema u primeni“. Prisutno je donošenje jednostranih odluka Muslimana, sve do jednostranog okupiranja hrvatskih delova od strane muslimanske vojske. O tome poseduje i dokument. O takvom slučaju koji se desio u kantonu Sarajevo pokrenuta je istraga. U zajedničkom je interesu da se takvi slučajevi zaustave i uspostavi međusobno poštovanje. Današnji sastanak je značajan podsticaj za rešavanje svih problema. Optimista je u pogledu mogućnosti napretka.

Kornblum predlaže zaključak: Sarajevo, Federacija imaju političku obavezu da normalizuju i unaprede odnose među članicama, bilateralno, potom će svoje stavove dati i Kontakt grupa.

Kristofer smatra da ovde izloženi stavovi treba da posluže kao pomoć za predstojeći ministarski sastanak Kontakt grupe u Moskvi.

Šutak rezimira da će uspeh izbora u osnovi zavisiti od poštovanja ljudskih prava, bržeg povratka izbeglica i raseljenih lica, slobode kretanja, oslobađanja zatvorenika, razjašnjavanja sudbine nestalih lica. U svemu tome nezamenljivu ulogu imaće Međunarodni crveni krst. Ubrzanje saradnje sa Haškim tribunalom takođe može pomoći poboljšanju uslova za izbore.

 

 

 

MILOŠEVIĆ–KRISTOFER

Ženeva, 18. mart 1996, 16.50 časova

 

Razgovoru su prisustvovali sa jugoslovenske strane, pored Miloševića, Živadin Jovanović i Goran Milinović, a sa američke, uz Kristofera, njegov pomoćnik Džon Kornblum.

Kristofer se interesuje kako je protekao razgovor sa Ganićem?

Milošević odgovara – dobro, u razumevanju. Odvojeno su razgovarali Koljević i Ganić.

Kristofer pokreće pitanje Mladića i Karadžića. Odnos prema njima u Vašintonu se tretira kao test. „Njujork tajms“ piše da, dok se nešto ne preduzme prema Mladiću i Karadžiću, Dejtonski sporazum neće biti na šinama. Šta kažete na to?

Milošević odgovara da je Dejtonski sporazum na stabilnom koloseku i da će njegovo ostvarivanje biti uspešno. Važno je da se radi politički, izbori su od prelomnog značaja. Drugi način ne vidi.

Kristofer se interesuje o uspostavljanju ambasada u Sarajevu i Beogradu jer bi to omogućilo direktno komuniciranje.

Milošević smatra da ambasadori ne mogu vršiti svačiji posao. Izetbegović je prihvatio normalizaciju i uspostavljanje diplomatskih odnosa, ali se boji da ga ne optužimo za secesiju. Ganić i Muratović ne razumeju problem. Neka o tome razgovaraju sa Milutinovićem u Moskvi. Naši organi će osloboditi 300 njihovih zatvorenika u narednih nekoliko dana, ali je neophodno da i oni oslobode Srbe koje drže u svojim zatvorima. To je rekao Ganiću i Muratoviću. Obećao im je da mogu koristiti luku Bar, prugu Beograd–Bar, pod istim uslovima kao i domaća preduzeća. Najavio je otvaranje redovnog avio-saobraćaja Beograd–Sarajevo–Banjaluka. Oni žele obnovu trgovine, biznisa, telefonskog saobraćaja. Za sve smo otvoreni. Bilo bi dobro da im u tome pomogne admiral Smit. Već je obećao da će za uspostavljanje avio-saobraćaja obezbediti radarsku podršku.

Kornblum dodaje da je uspostavljanje diplomatskih odnosa i razmena ambasadora između SRJ i BiH važna jer će smanjiti nepoverenje. Hrvatska je to već uradila.

Kristofer pokreće pitanje Prevlake i kaže da je Tuđman spreman da ponovo razgovara sa Miloševićem, da je prihvatio demilitarizaciju poluostrva, garantuje sigurnost plovidbe.

Milošević izražava spremnost da razgovara, da ponudi velike ustupke. Međutim, ne može da ide nazad od onoga što je dogovoreno u Dejtonu i što je javno saopšteno. Problemi koje, navodno, ima sa opozicijom u Zagrebu su marginalni, veći su što ima loše savetnike. Problem treba da rešimo kako je dogovoreno, onda neće biti prepreka, ne samo punoj normalizaciji već i prijateljstvu. Tvrdičluk za malo nanosi veliku štetu. Ne možemo zanemariti ni stav crnogorskog rukovodstva.

Kristofer saopštava: „Pregovarajte, ne mogu (od Tuđmana, prim. aut.) tražiti veće koncesije.“ Jasno da jasnije ne može biti. To što je prethodno rekao Tuđman ujedno je i američki stav. Prelazi na drugu temu.

Za vašu reputaciju, kaže, bilo bi izuzetno značajno da izjavite da će dva pritvorena bosanska Srbina biti izručena Haškom tribunalu.

To je sudska stvar, nije uputno da se kao čelnik egzekutive mešam u to – Milošević odgovara u demokratskim kategorijama. Pustimo sudove da rade svoj posao. Ne mogu ja da im sudim. Oni su na raspolaganju. Ne vidim prepreke u tom pogledu.

Kristofer ipak nastavlja svoju tezu: Postoji potreba da se pokaže spremnost na saradnju. U suprotnom, postoji mogućnost da se ukine suspenzija sankcija. To što tražimo je u vašem interesu.

Učinili smo mnogo. Vi možete odlučiti da sve razrušite. To je u vašim rukama. Miloševićevo podsećanje na ulogu i doprinos Dejtonskom sporazumu zvuči i kao upozorenje.

Kristofer svoju pretnju suspenzijom sankcija obrazlaže i pritiskom medija i javnosti. Moramo se ponašati odgovorno, kaže Kristofer.

Milošević prelazi na problem Srba proteranih iz Sarajeva. Učinio je sve da ostanu tamo. To nije propaganda već istina. Muslimani, muslimanska policija, silom su ih proterali. Komandant IFOR-a danas je rekao da muslimanska policija nije zainteresovana da Srbi ostanu u svojim kućama u Sarajevu. Čini sve suprotno onome što je potrebno za vraćanje izbeglica i raseljenih lica.

Milošević zatim pokreće pitanje bilateralnih odnosa SRJ–SAD. Smatra da je vreme da se normalizuju. Zašto da to ne ubrzamo? – pita.

Kristofer odgovara da je potrebno da se najpre normalizuju odnosi sa Hrvatskom i Bosnom.

Milošević objašnjava da nema nikakvih prepreka za još bržu normalizaciju odnosa s Hrvatskom. I ono što je do sada urađeno, uglavnom je na inicijativu Jugoslavije. Odgovornost za sporost nije na jugoslovenskoj strani.

Kristofer svom stavu dodaje i druge argumente. Nije moguća normalizacija odnosa sa SAD pre neutralizacije delovanja Mladića i Karadžića. Ako oni nastave da prave probleme IFOR-u i da se šetaju, nama su ruke u odnosima sa Jugoslavijom vezane.

Milošević iznosi da je Karadžić izjavio da je Milošević njegov ne protivnik nego – neprijatelj!

Kristofer želi da bude korektan: Tačno je da vi sarađujete, ali možete više. Normalizacija odnosa (SRJ–SAD) važna je za vas, ali za nas ima još važnijih stvari. Fotografije Mladića sa skijanja nisu lepo primljene. Predajte ga sudu.

Milošević reaguje da se Ganić, Muratović i drugi slažu da je sada najvažnije sprovesti izbore. Izbeglice treba na svaki način ohrabrivati da se vraćaju, ne činiti ništa što bi ih odvraćalo, kolebalo. Dobro je što se ide sa mandatom na dve godine, potrebna je postepenost, dovođenje novih neopterećenih ljudi na položaje. Uslovi ne mogu biti perfektni, treba biti realan…

Kristofer se slaže – nisu mogući idealni, već razumno fer uslovi.

[/restrictedarea]